ПЕДЕСЕТ ( 50) ГОДИНА ОД НАШЕ МАТУРЕ
(Прве две године гимназије учих у Ужицу. Тамо ме покојни отац Гојко , смести у једну од оних кућица испод Алексића Моста , у којој је живела бака Тијана , САМА...Она тада беше једна мало погурена старица , лепо увек чисто обучена са браон марамом на глави ... Бака Тијана беше татина стрина , јер њен погинули муж , беше деда Светомир Лукић , један од оснивача Дринске Дивизије ...Погибе на Солунском фронту , и почива и дан-данас на Солунском Гробљу-Зејтинлику , а споменик му стоји , међу осталим крајпуташима , поред Дрине на самом улазу у Бајину Башту , у Породичном гробљу , где има још неколико спомен обележја Лукића , а ХУМКЕ су им далеко од куће , писах већ о томе...Бака Тијана се разболи и мој покојни отац је одвезе нашој кући испод Црвене Стене у близини Дрине и она проведе своје последње дане са породицом Њеног покојног Светомира...После тога ме мој отац одведе у Гимназију "Петар Кочић " у Велики Зворник "јер у Малом Зворнику на десној обали , иако се прилично развио нема ни дан данас Гимназије...
Тако и ове наше јубиларне 50-годишњице од Матуре стигосмо прво у М.Зворник .18.ти је јуни лето 2017."Ракетин " аутобус ме довезе са десне стране Дрине ...Ми раније допутовали имали смо дочек наше Миланке , па Радована Веселиновића ( "Цијука")кога сви овде знају као изузетног доктора -зубара ...Нађох га како шета у близини станице ...Заједно смо дочекали Мирољуба Грујичића -Шпиру...
Са терасе "Цијуковог " стана гледали смо Дрину и на оној страни , кроз дрвеће Велики Зворник и поседћасмо се непрекидно...Ништа нисмо заборавили...Као да је онда време стало , макар да можемо и Дрину да зауставимо , само овог дана , помислих да запишем и да се ништа не заборави ...Сетисмо се како смо били најбољи ђаци : нисмо дозвољавали ни на тромесјечу ни на полугодишту ни на крају да имамо у дневнику ни једну јединицу ...Зато смо сваке среде имали слободно , док су други ишли у школу и често путовали са два професора у Београд , рецимо у Позориште...Сетисмо се представе из Господе Глембајевих у којој су глумили Виктор Старчић и Марија Црнобори...Путовали смо возом који је кретао из М.Зворника испод оних стена , које и данас постоје али испод њих не креће воз...По подне се наоблачи и молим кишу да престане како бисмо прошетали у колони кроз Град Вел.Зворник како осмислише наши организатори на челу са Јанком Микићем...Кретосмо , поподне из М.Зворника да пређемо преко Старог Моста , ми који живимо на разним странама и наши који живе овде...Неколицина нас беше из Београда...Стари мост зарастао у траву , иако свакодневно , мештани , прелазе и тамо и овамо...Они као да више не воле овај мост ( после овог рата , вероватно с разлогом), па зато стоји тако запуштен ...Користе га , додуше , као локални прелаз , а 4 км ниже ; Мост у Каракају , веза је ширег значаја...
У недељу 18.ог јуна 2017.преко Старог Моста пустише нас све да пређемо са десне обале на леву ...Међутим један млад момак не дозволи нам да изађемо на леву обалу,,,Да не би било забуне обојица су били Срби,,,Узалуд преклињасмо јер ту нас у близини чекаше наши другови и дугарице ,да почнемо нашу после 50 година , свечаност матурску...Морали смо се вратити назад а и поново направи питање сад промењени "граничар" како смо ушли...
Плакало ми се и пожелех да не изађем целе вечери и ноћи са оног некад драгог моста и да се договоримо да сви и са леве и десне обале уђемо на НАШ МОСТ и доведемо и остале учеснике и прославимо 50 година од наше матуре,,,Ипак нисмо имали времена да то остваримо и тако десном страном одвезосмо се до Каракаја , 4 км и вратисмо се са оне стране у правцу Моста...Дрина престаде да тече , киша поче да пада,,,Ипак десише нам се дивни тренуци...Са нама беху два наша професора ;проф,Војин Пажин , који нам је предавао математику и Станиша Јовановић , који је предавао немачки , јер нас је било две групе који смо учили француски и немачки...Наш Јанко Микић је био организатор главни ,,,Милован Лазић је помагао...Наша гимназија "Петар Кочић" је још жива али су у њој деца из осмогодишње школе "Св,Сава".Гимназија је премештена на друго место...Данашња директорка Биљана рођена је оне године када смо ми матурирали.Била је љубазна да нам подели Дипломе ( плакете) а Кристина ученица 5-ог разреда носила је испред нас улицом таблу на којој је писало 50.година -Пре тога ја сам имала тужну дужност да "прозовем" све наше Професоре и другове и другарице који су отпутовали у оне друге просторе...Рекох да су ту међу нама у оним школским клупама ...Киша је престала а Дрина се , чини ми се поново покрену и прими све наше успомене , а онда се зачу хармоника и запевасмо наше песме старе,,,
19-24 јуни 2017-
Б,Башта Нада Лукић -Вукићевић ( Дринска)
Нема коментара:
Постави коментар