"Заборављени неимар"

УЖИЧАНКЕ

Удружење Ужичана у Београду ,(постоји од 1923 год.) а на посебну иницијативу нашег Председника Удружења др професора Милоша Туцовића , започе постепену рехабилитацију , неправедно осуђиваног и прогањаног , нашег "НЕИМАРА"Влајка Брковића и коначно казују истину најближи Његови сарадници и вечито захвални пријатељи , и најближа родбина...

Године су пролазиле у неспомињању његовог имена, јер се био "огрешио" о државу и урадио "недозвољену" продају на Лондонској берзи. Ужичанин, Влајко Брковић, рођен 1925. године у селу Поточање код Ужица, а изненада преминуо 21. децембра 1991. Књига изашла после 16 година "Заборављени неимар" расветљава неке догађаје, који ни онда нису били јасни ни људима, а ни њему самом, јер све што је урадио у свом крају: био је оснивач Ваљаонице бакра, доводио је људе и запошљавао их, обезбеђивао им пристојне плате, а био је "мајстор свог заната", јер је дипломирао металургију у Љубљани, и као стручњак дошао при оснивању Ваљаонице бакра у Севојну. За директора Ваљаонице изабран је 1960. године и остао 13 година; својски се залагао и Ваљаоница је напредовала и људи су га волели, и сада на представљању књиге о њему (а написао је Драгиша Милосављевић) један од његових савременика, који је добровољно прихватио задатак који су му одредили остали поборници Влајковог дела и који га памте само по добру. Један од њих је изговорио: "Имао је посебан смисао за добру организацију рада, зато је увео у фабрику учење страних језика, обезбеђење вишег стандарда запослених му је било посебно битно."

Могло би се рећи да је Ваљаоница, после, алуминијума била његово дело. Писац, аутор књиге, је завршио историју уметности, али свеједно предлог је пао да напише књигу о Влајку Брковићу. У време Југославије, када су се одржавани конгреси партије и пре него је послат у затвор Влајко "владала је негативна еуфорија у Ваљаоници, испитивани су људи који су били против Влајковог искључења из партије, Конгрес Југославије је наредио Конгресу Србије да распусти комитет у Севојну", сећа се судија Пантовић...

Ова књига је само мало отворила причу из Ваљаонице и само је један део дотакнут. "О Влајку се у народу причало шапатом, није се смело говорити гласно..." А сви су причали о њему - и обичан сељак и обична сељанка са поштовањем... "Њега је немогуће поновити, њега је немогуће копирати, али једно време сам се трудио да личим на Влајка, али верујем он је био испред свих макар 50 година. Ја (Суботић Драган) сам заљубљеник у Ужице, ја сам своју децу васпитавао да буду заљубљени у Ужице. Улица у Ужицу носи његово име, али треба да допринесемо да и Ваљаоница добије његово име..."

Аутор (писац књиге): "Људи су сведоци Влајковог времена и знају они каква је неправда Влајку нанета... Затворили су га у затвор Забелу... Стане Доланц је рекао супрузи Влајковој: "Госпођо Брковић, ово се у Словенији не би могло догодити, затворити овако способног човека?"

У Словенији не би могло да се догоди, али у Србији је, нажалост, могло...А, догађа се и данас. Књига је, пре свега, посвећена супрузи Влајковој ,  Олги Брковић. Без ње, говорио је Влајко, не би никад био успешан човек.

На представљању књиге у општини СО ВРАЧАР, у сали општине СО ВРАЧАР, седела сам одмах поред синовице (ћерке рођеног Влајковог брата), Тање Брковић. Седела је у другом реду поносна, са благим осмехом, поред ње је седела и Влајкова сестричина - Радмила. 

Њихова лица су одавала радост, што су доживеле да њихов стриц и ујак буде споменут ове вечери, пред толико Ужичана од којих га већина  још увек памти и поштује и не заборавља.

Била сам први пут и ја поносна што сам из оног завичаја што нам је изнедрио Влајка и многе неимаре који су доприносили у неком времену да Србија настави да живи...

Н.В.Л Дринска

Још увек април у Београду

                  НЕКОЛИКО ДАНА ПРЕД

ВАСКРС - У Београду

Представљена је књига: "Село у Србији-Благо које траје" др. Милутина Матића ...Беше 13.априла.2017. у 19 ч. у просторијама Удружења Крагујевчана .у Булевару деспота Стефана 12/8 .И тако Крагујевчани и пријатељи Крагујевца у Београду , представише ову књигу Несвакидашњу...
 У Програму су   учешће најавили: Проф.др.Раденко Круљ-академик САО.,др.Милош Туцовић,професор , Катарина Мировић , новинар и Милан Милосављевић-глумац.

Пријатељи са Аутором посебне књиге

Аутор др Милутин Матић

              
                                                                     
                                                                           

                                                          
                                                         
                                                         
Због болести не дођоше сви најављени , али се представљање ове књиге одржа , на радост великог броја заинтересованих , који попунише места у не баш малој сали , која би адекватна оваквом догађају...Први је говорио др.Милутин Исић : "Бавим се целог живота истраживањем села..." Помену да су и ОНИ Академици у Београду ,дошли из Српских села...Говорио је да је и аутор овог дела рођен у селу Маслошави , па дође у Београд , заврши Политичке науке , био је и новинар у Политици , оснивач је друштва "Светионик"из Крагујевца ...Др Милутин Исић ипак са тугом изговори : "Раније се село празнило у Србији нестајало , а сада село , нажалост ,нестаје ...Иако је наслов ове књиге оптимистичан "Село у Србији-Благо које траје." Ипак аутор приказује Села као нешто највредније и како треба да трају , а књига и подучава како би се то десило...Стао је и уз Јована Цвијића...Неко од присутних изговори како се : "Књига може назвати и социолошком читанком..."Присутна господа - Академици сложише се да нико боље није поставио дефиницију села од др.Лукић Радомира : "Село је темељ опстанка Државе и Народа..."Било је говора о заблуди многих људи који мисле да је "једнако село и пољопривреда " а под Селом се подразумева и Култура и све остало...Књига још говори да у село треба да оду ,као истраживачи ,људи " који воле село и који се не стиде блата и опанака". Кроз књигу др.Милутина  провејава нада да ће доћи "до обнове и развоја села..."Из тога се родила ова књига...
 "Мој прадеда Димитрије Туцовић преминуо је на рукама прадеде мог великог пријатеља др.Милутина Матића ,а његова ужа специјалност је социјологија села које "траје"-добар човек са пуно разумевања обичних људи .." зборио је др.Милош Туцовић ( Председник Завичајног Удружења Ужичана , најстаријег у Београду,основаног 1923.) ".А градили смо фабрике а  задруге и домови културе нестајали...Имамо Устав и Закон у којима села нема , а постоји  око 600 издања хроника села..."Да ли ће ови дубоко умни људи , који село воле из ког су потекли направити Покрет за Обнову Села у Србији , јер озбиљно размишљају и о потомцима , како ће нестати ако нам се села угасе?Кренух после улицама Београдским ипак задовољна и почех да верујем , више , да ће Србија опстати...А и Васкрс нам долази , најрадоснији празник !
 У Београду мало пре Васкрса
лета 2017.                                                                                            Н.Л.В.-Дринска
  

                                                        

Април у Београду

Сунчани април уместо априлских киша

Изложбе слика, књижевне вечери, промоције књига битних за Србију, ове године кретоше с пролећа, а мало беше зимских догађања у Београду, као да се донесе неписана одлука у Београду да културом спречимо бмбардовања Београда, да никад више не пусте бомбе туђински авиони над нашим градом којима су нас гађали обично у априлу.
Изложбе у малој галерији "Медија центра Одбрана" при Министарству одбране Републике Србије, а у ратничком дому где посетиоци Београђани поново одушевљено свраћају као некад што беше.

Изложба слика Миодрага Продановића "Мој Београд"

Мало се раније говорило о академском сликару Миодрагу Продановићу. Није то због небитног његовог стварања, односно лепота његових слика беше знана само онима који су имали прилике да их разгледају у приватном аранжману. Није промовисао своје дело, мада је био у могућности да то учини, већ је чинио пуно за уметност уопште Србије.
Рођен је 10. јануара 1941. Академију ликовне уметности, завршио је 1968. године у Београду, у класи проф. Ђорђа Бошана. Био је председник Шестог београдског триенала југословенске уметност, 1987. године и шеф делегације при потписивању повеље о братимљењу Београда и Бриселу и Скадарлије и Мон Мартра. Члан је УЛУС-а. Био је и директор велике дворане Дома Синдиката, када је то била најзначајнија концертна и конгресна дворана у Београду и у три мандата председник општине Стари Град и истакнути привредник у спољно-трговинској компанији ИНЕКС - Интерекспорт... Ова изложба у Малој галерији Дома ратничког, као да би прво упознавање Београђана са изванредним сликаром и као да нико не наслика пре Београд свој и унесе у галерију слике које као да нису биле слике, него као да за посетиоцима уђе Београд у галерију уживо и као да смо док смо стајали испред његових слика, са тог места у мислима одлазили кроз све улице Старог Града и кроз годишња доба, сва четири... Никад ми се није десило пре да прођем кроз наш Београд и да седнем на обалу Дунава или Саве, док сам присуствовала некој другој изложби слика о Београду.
Његови облаци изнад Београда нису мутни и тамни сасвим, увек тамо горе пробија светлост при рађању зоре или при заласку Сунца сутон се сјаји... На једној слици Победник гледан са Саве, има око себе црвене облаке који подсећају на изгинуле браниоце Београда, а између облака опет плавет допире и опет их надвладава светлост.
Крстови на црквама београдским, злате се као да и они обасјавају најближу околину око цркава помажући да се јави светлост у будућности.

П.С: Изложба је отворена 3. априла, а трајаће до 19.

Н. В. Л. Дринска