И после 50 година...

       ПЕДЕСЕТ ( 50) ГОДИНА ОД НАШЕ МАТУРЕ

(Прве две године гимназије учих у Ужицу. Тамо ме покојни отац Гојко , смести у једну од оних кућица испод Алексића Моста , у којој је живела бака Тијана , САМА...Она тада беше једна мало погурена старица , лепо увек чисто обучена са браон марамом на глави ... Бака Тијана беше татина стрина , јер њен погинули муж , беше деда Светомир Лукић , један од оснивача Дринске Дивизије ...Погибе на Солунском фронту , и почива и дан-данас на Солунском Гробљу-Зејтинлику , а споменик му стоји , међу осталим крајпуташима , поред Дрине на самом улазу у Бајину Башту , у Породичном гробљу , где има још неколико спомен обележја Лукића , а ХУМКЕ су им далеко од куће , писах већ о томе...Бака Тијана се разболи и мој покојни отац је одвезе нашој кући испод Црвене Стене у близини Дрине и она проведе своје последње дане са породицом Њеног покојног Светомира...После тога ме мој отац одведе у Гимназију "Петар Кочић " у Велики Зворник "јер у Малом Зворнику на десној обали , иако се прилично развио нема ни дан данас Гимназије...

Тако и ове наше јубиларне 50-годишњице од Матуре стигосмо прво у М.Зворник .18.ти је јуни лето 2017."Ракетин " аутобус ме довезе са десне стране Дрине ...Ми раније допутовали имали смо дочек наше Миланке , па Радована Веселиновића ( "Цијука")кога сви овде знају као изузетног доктора -зубара ...Нађох га како шета у близини станице ...Заједно смо дочекали Мирољуба Грујичића -Шпиру...

Са терасе "Цијуковог " стана гледали смо Дрину и на оној страни , кроз дрвеће Велики Зворник и поседћасмо се непрекидно...Ништа нисмо заборавили...Као да је онда време стало , макар да можемо и Дрину да зауставимо , само овог дана , помислих да запишем и да се ништа не заборави ...Сетисмо се како смо били најбољи ђаци : нисмо дозвољавали ни на тромесјечу ни на полугодишту ни на крају да имамо у дневнику ни једну јединицу ...Зато смо сваке среде имали слободно , док су други ишли у школу и често путовали са два професора у Београд , рецимо у Позориште...Сетисмо се представе из Господе Глембајевих у којој су глумили Виктор Старчић и Марија Црнобори...Путовали смо возом који је кретао из М.Зворника испод оних стена , које и данас постоје али испод њих не креће воз...По подне се наоблачи и молим кишу да престане како бисмо прошетали у колони кроз Град Вел.Зворник како осмислише наши организатори на челу са Јанком Микићем...Кретосмо , поподне из М.Зворника да пређемо преко Старог Моста , ми који живимо на разним странама и наши који живе овде...Неколицина нас беше из Београда...Стари мост зарастао у траву , иако свакодневно , мештани , прелазе и тамо и овамо...Они као да више не воле овај мост ( после овог рата , вероватно с разлогом), па зато стоји тако запуштен ...Користе га , додуше , као локални прелаз , а 4 км ниже ; Мост у Каракају , веза је ширег значаја...

У недељу 18.ог јуна 2017.преко Старог Моста пустише нас све да пређемо са десне обале на леву ...Међутим један млад момак не дозволи нам да изађемо на леву обалу,,,Да не би било забуне обојица су били Срби,,,Узалуд преклињасмо јер ту нас у близини чекаше наши другови и дугарице ,да почнемо нашу после 50 година , свечаност матурску...Морали смо се вратити назад а и  поново направи питање сад промењени "граничар" како смо ушли...

Плакало ми се и пожелех да не изађем целе вечери и ноћи са оног некад драгог моста и да се договоримо да сви и са леве и десне обале уђемо на НАШ МОСТ и доведемо и остале учеснике и прославимо 50 година од наше матуре,,,Ипак нисмо имали времена да то остваримо и тако десном страном одвезосмо се до Каракаја , 4 км и вратисмо се са оне стране у правцу Моста...Дрина престаде да тече , киша поче да пада,,,Ипак десише нам се дивни тренуци...Са нама беху два наша професора ;проф,Војин Пажин , који нам је предавао математику и Станиша  Јовановић , који је предавао немачки , јер нас је било две групе који смо учили француски и немачки...Наш Јанко Микић је био организатор главни ,,,Милован Лазић је помагао...Наша гимназија "Петар Кочић" је још жива али су у њој деца из осмогодишње школе "Св,Сава".Гимназија је премештена на друго место...Данашња директорка Биљана рођена је оне године када смо ми матурирали.Била је љубазна да нам подели Дипломе ( плакете) а Кристина ученица 5-ог разреда носила је испред нас улицом таблу на којој је писало 50.година -Пре тога ја сам имала тужну дужност да "прозовем" све наше Професоре и другове и другарице који су отпутовали у оне друге просторе...Рекох да су ту међу нама у оним школским клупама ...Киша је престала а Дрина се , чини ми се поново покрену и прими све наше успомене , а онда се зачу хармоника  и запевасмо наше песме старе,,,

19-24 јуни 2017-

Б,Башта                                                                                   Нада Лукић -Вукићевић ( Дринска)

На Дан Побратимове изложбе

                      СЛИКАР  ЧУДОТВОРАЦ

У Београду 08.јуна 2017. Ово беше 36.(тридесет шеста) изложба нашег сликара Милоја Миће Веселиновића-Тарског ...Да се подсетимо: Рођен је 1953.у Солотуши (на оној страни Таре иза Бајине Баште )...Завршио је ликовно образовање на Вишој педагошкој школи у Београду у класи Свете Лукића , Милуна Митровића , Сотирова и других...Један период је предавао ликовно , деци у школи...До ове изложбе излагао је и у Београду и по осталим градовима у Србији...Изложено је преко 900 слика уља на платну и више од 1500.Акварела ...Известан број слика је отпутовао у : У Холандију , Немачку , Пољску , Швајцарску , Америку , а велики број власника је у Београду , Новом Саду ,Нишу ,Смедереву , Бања Луци , у Бајиној Башти ...А има једна посебна , у кући поред мора ,у Елади , на острву Евија ( код мојих Наташе Димитриса и Ангелоса) а име јој је : ЗОРА НА ТАРИ ...Грци шетају поред мора , и кад су врата отворена замоле да уђу да је погледају...А прошле зиме , док је одсјај ватре ишао према слици моја кћи проговори : "Кад се некад ујутро пробудим ОНА ГЛЕДА у МЕНЕ и веруј ми док се не расаним помислим да се будим на нашој Тари или у нашој кући старој поред Дрине а са Таре ЗОРА СИЈА..."

А памтим ОНУ ИЗЛОЖБУ када сам први пут угледала "ВЕТАР У БОЈИ " и после записах:

под мојим девојачким презименом ( Нада Лукић) -Скица за портрет сликара који понекад личи на песника -

...Вечерас Београдом дува кошава,само што ме ветрови не спречише да кренем на изложбу нашег сликара Миће Веселиновића...На отвореним вратима ме сачекаше , као изашли из слике ,неки други ветрови , шуморише испред мене , као водичи , водише ме од једне до друге слике и објаснише ми сваку слику посебно , мењајући гласове и облике ...Улазише у слике , постајаше ,час небо час дрвеће , час годишње доба свако , наизменично...Постајаше једног тренутка кућа у планини , покривена снегом , испред ње три сена сва у белом , просто да ти забљесне у очима ...Као да си сад тамо , око подне , усред зиме ...Моји водичи мењаше боју , сваког тренутка , бише пурпурни , нежно жути , тамније зелени и плави и љубичасти и бели , нестварни изван свега ,

ови нови ветрови , помислих ,имају моћ , досад невиђену , шетају са мном нашом планином , макар да сам вечерас у Београду ...Јесам ли ? Одједном моји водичи се ускомешаше и заћуташе ...Остаде само још један ВЕТАР У БОЈИ ...

А онда , поред слике , поред једног стуба , стајаше сликар.Учини ми се познат , око њега опет познати ...Као да године нису прошле...Навреше сећања из младости , из оних дивних пролећа .

Наш сликар ми је личио час на песника , час на сликара , час је био и једно и друго заједно .У сред слика чула се музика , клавир па гитара , па песма из нашег краја...

Тамо смо имали и најмлађег посетиоца малу Сару...Испред сваке слике је застала , несташно се поигравала са ВЕТРОМ У БОЈИ ...Неко започе разговор ..Помислих , неки ни овде нису прекидали своја дружења...Знала сам да сам нешто пропустила...Ноћ граби над Београдом и ником се кући не иде . Време оде уназад , професор престаде да личи на професора , сликар далеко од слике више ми се учини као један дечак  који напушта планину и одлази у велики град...

Беше ТАДА...А САД ?

Девојчице као некад Сара осетише "ВЕТАР У БОЈИ"и заиграше.

Дан је био сунчан после синоћне изливене кише а вече онако освежено није наговештавало још непогоде ...Писала сам скоро о једном БОРУ , који се златио при заласку сунца ,и тако једном давно планина изнад Ужица доби име Златибор ...А има и један БОР на Тари , а Тара и Златибор се стално грле шумама и после причају људи да постоје Тара Златибор и Златар као ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ...И загрлише се Тара и Златибор шумама и родише Златар...

Нисам спојила сликара Златиборског и Тарског ( иако ми је то жеља била ) ...Сликар Божо сад почива ...На Златибору , предвече , кад сунце оде између борова , Завичајци зборе како им се учини , да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то његова душа ту залута , као да не може сасвим да отпутује...А уствари живи он у сликама својим и то је истина...

И ОН раније беше стално између Завичаја и Београда...

Сликар Тарски , ове године , спреми велику Изложбу у Београду и посвети 100-тину Акварела Београду старом ...Све улице живе као некад и обојене бојама нежним а светлост им не мањка .Међу посетиоцима беху деца( као и онда)само обучени у гардеробу према својим старијима као да ће сви закорачити у оне улице да их још живљим направе).А ОН је стално између Београда и Завичаја ( мимоилазимо се често на путу том...А на Тари и у Београду , заспале су ЗОРЕ на пејзажима , па сањају и ишчекују сунце ,( уствари кад их боље загледаш ( ПА И АКВАРЕЛЕ ОВЕ) не знаш да ли је то сан или јава ...Наши сликари су прави чудотворци...Представих многобројним посетиоцима ( међу којима беше посебан гост Рус Владимир уредник једног важног часописа у Лењинграду ) Нашег Тарског , који вечери ове беше , скоро искључиво БЕОГРАДСКИ... И ОВА 36-ста изложба остави дубок утисак на посетиоце...И опет беху и стари и нови љубитељи праве уметности а и деца , будући сликари , музичари ,поете и историчари...
У Београду јуни.лето 2017.                                                   Нада Вукићевић ( Лукић - Дринска)

Ужичани у Београду и Пријатељи

                          

Потомци Професора М.Поповића са његовом ученицом из Уж.Гимназије

           ГОДИШЊИ  СУСРЕТ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

И ове године у Београду у Сава Центру у ресторану "Сава"2-ог јуна лета 2017.тог беше наше дружење...Нису присуствовали само чланови Завичајног Удружења Ужичана у Београду ,већ се све више придружују остала Удружења ,Златиборског округа и из Западне Србијe, а ове године све су и бројнији пријатељи наши из осталог дела Србије...

Из Завичаја , из Ужица дође Градоначелник са супругом , а срце се тек напуни поносом кад уђоше Трубачи и Дарија пусти грло и запева песме : старе и нове...А тек се наша радост настави што Војска наша и Полиција обнови дружење са народом својим...Били смо као "сирочићи " и нико нас штитио није...

На свечаности нашој три генерације се удружише и избрисаше разлике у годинама...Подсећање се покрену за једним столом...Ми смо у Ужицу у Гимназији имали професора Милана Поповића , који је предводио Планинаре и у природи нам држао часове , зато нам Завичај остаде у срцу , и запамтисмо сваку стопу , и шуме и малу Ђетињу и велику Дрину , и планине и подножја , ( под њима заклоњене вароши , од непогода и злонамерних , који надираше , да нам узму можда "ДУШУ" и палише Светиње и куће наше које су најлепше кад су од камена и дрвета прављене...Наши синови и данас браниоци јесу...

"Момак" из Луновог Села  са супругом

Брат и сестра ( потомци професора Милана Поповића ) , развеселише нас ђаке Његове из Ужичке Гимназије...

А у Луновом селу , још увек се рађају и трају , и своју децу имају , као да су сви род рођени Луна -Јунака...

Вече је одлазило а ником се кући није ишло...Из оних Планина су нам родом : и професори и Генерали и инжењери и сликари и учени људи , по скромности ненадмашни...Због скромности , често јавности нису били знани...А вече ово , ипак започесмо и Зору дочекасмо уз песму : " ОЈ Ужице мали Цариграде " ...Београд заћута само ове ноћи и тако Ужичани беху само једне ноћи ,Домаћини у главном граду нашем , јер Београд поче да личи на град , одвојен од ОСТАЛЕ  СРБИЈЕ...

У Свету Недељу ,кад започеше ТРОЈИЦЕ

Београд , Стари Град                                                                               Н.Л.В.-Дринска   

Било је у Београду...

     

          У БЕОГРАДУ БЕШЕ ...

Већ минулог 23-ћег маја лета 2017.-ог 

Удружење Ужичана у Београду , са председником др.проф.Милошем Туцовићем . на челу покрену једну помало изобичајену акцију и са овим се исправи , можда једна неправда , када је у питању Позориште из града Ужица у односу на београдска позоришта , јер обично су београдска позоришта путовала по земљи нашој Србији и гостовала по мањим и већим градовима и варошима...Овог маја Народно позориште из Ужица  , гостовало је у Народном позоришту Београд на сцени "Раша Плаовић" са представом "Одумирање Међеда "-Бранка Ћопића...Ћопићево дело , после Другог Светског Рата беше актуелно , тако и сада , после "овог рата"понови се несмањена актуелност ...Да ли је то САТИРА , или се може назвати ТРАГИ-КОМЕДИЈА?" У публици се дешавао  , наизменично , смех  и ћутња , због неких истина , које не иду у прилог нашим људима , кад се нађу на власти , ( у власти ) , било мда су "писмени " грађани или " неписмени" сељани односно планинци наши , који и мишеве и "међеде"прогласише за "штеточине "како би после тражили накнаду , од виших власти у граду , који неће ни проверавати ово сеоско и планинско догађање , јер се мало задржавају у својим селима из којих су побегли у градове , а потребни су им све цешће завичајци да гласају и да их нахране...Ова подела међу својима , траје и нажалост још ће трајати ...Зато се у нашем народу рађају и писци за сва времена ( као Бранко Ћопић) и изванредни глумци из народа долазе и лако глуме свој народ и обичаје , јер су и они поникли у народу том...Па и кад се определе за останак у граду  , постижу , не само у глуми , већ и у разним областима ,посебне успехе ...

У Београду , овог маја , дадоше све од себе , глумци ерцовски , у једном делу и надмашише себе , на Сцени Раша Плаовић...

А Ужичко позориште ( сазнадох већ раније из историје ужичког позоришта ) постоји од 1856.када је исте године основано и читалиште прве библиотеке ...Један период се десио прекид Ужичког позоришта...А онда 10-ог августа 1945.по одлуци министра просвете , крете Прва Премијера и би Нушићева " Госпођа Министарка "у режији Обрада Недовића и заживе позориште поново у просторијама Соколског Дома...

 Оснивач данашњег Народног позоришта Ужице јесте СО Ужице и једино је професионално позориште у југозападној Србији ...Ужичани воле позориште и још увек се облаче свечаније кад одлазе у Цркву и у Позориште...Ужичани који живе у Београду , тај обичај држе и овде , или да су у било ком другом граду у Србији или негде у "белом свету"...

У Београду мај 2017.                                                                              Н.Л.В.Дринска