среда, 23. мај 2012.

Истина је само једна...

                  Промоција књиге: "ПУТ КА ИСТИНИ"
                  (Аутор:Госпођа Зец)


Промоција књиге се истински одвијала маја месеца лета 2012-ог у Београду у Сали Министарства за Дијаспору(правилно би било-Расејање).Књига није крива???Сама књига...Била је учесник у промоцији сама ауторка,која је поздравила присутне и молила да сачекамо уваженог госта,који је каснио...А била је ту и прелепа глумица из позоришта,која је као и известан број осталих њених колега,напустила своје позориште,(које је овде на домак Министарства)...Ђакон из Аустралије је говорио о књизи,док је Свештеник из Београда "немо"пратио програм...Једино је Катарина обављала озбиљно свој посао,трудећи се да следи упуства своје мајке Г-ђе Даре Вучинић,познате професорке и писца и познате београдској јавности...Г-ђа Зец је изјавила да је један део њене књиге заиста истина али да није све у књизи истина...На крају се заиста могла видети Монахиња српска која стоји испред српске Заставе...
Ова књига је рађена по "калупу"моје књиге "Србијо моја страдална у Христу васкрсла",која се налази у Црквеним и Градским библиотекама и проглашена је за историјски значајну књигу...Промовисана је у неким местима у Србији и у Београду...Моја књига је сва истина без имало другог што није истина,само што моја књига нема "везу"у Министарству Вера и Дијаспоре...Она није могла бити промовисана на овај начин,јер мој пријатељ није Г-дин Бранислав Лечић,глумац-политичар,моје новинарске чланке са терена и остале истине,ја не дозвољавам да глуме глумци...Њих могу евентуално да читају стварни ликови,једни о другима,који и у књизи и у стварности постоје...А о страдалим и о несталим новинарима могу евентално да читају новинари...
Можда ће ускоро ИСТИНА БИТИ САМО ЈЕДНА,а глумци ће се вратити у своја позоришта,која су опустела,док они "тезгаре"на промоцијама...
                                                                           Нада-Дринска                                      

среда, 16. мај 2012.


О историјским и културним везама Белорусији и Србији
Чврсти темељи духовних и културних односа белоруског и српског народа су њихово словенско и православно јединство, духовна култура и језик чији корени сежу у византијску цивилизацију.
Јарки пример тога је чињеница да се име белоруске просветитељке Преподобне Јевросиње слави и у Српској Православној  цркви ( 5 јуна по грегоријанском календару).
Срби су, без обзира на то што су георафски прилично удалени од Белорусије, заједно са другим народима оставили одређени траг у историји развоја државности на територији савремене Белорусији и дали свој допринос развоју белоруске културе.
Тако је Јагелова жена Јадвига , краљица Пољске и великог литванског кнежства, по женској линији била Српкиња. Њена мајка Јелена Босанска била је ћерка Стефана II Котроманића(1292-1353), владара западне српске државе.
Почетком 16. Века позната српска аристократска породица Јакшћа ородила се са белоруском племићком породицом Глинских. Ћерка војводе Стефана Јакшића-Ана-удала се за Василија Глинског(1470-1522). Узгред, њихова ћерка Јелена постала је жена Великог московског кнеза Василија II и мајка првог руског цара Ивана Грозног.
У XVIII веку на територији савремене Белорусије прославио се гроф Симеон Зорић, пореклом из српског племства. С. Зорић (1743-1799) је руски генерал-подпуковник, љубимац Катарине II, носилац многих страних ордења.
Године 1778. С.Зорићдобио је власништво у Шклову где основао племићку школу која је касније претворена у кадетски корпус, отворио је позориште са балетском и музичком школом, а такође, манугактуру за ужад, кожу и сукно и ткаоницу свиле.
Пре неколико година у Шклову је подигнут споменик С.Зорићу. У Србији је , са друге стране, добро познато име Јосифа Гурко, који је пореклом из старе руске породице. Ј. Гурко је херој руско-турског рата 1877-1878.г.за ослобођење балканских Словена од османлијске владавине. Уз помоћ бугарских и српских устанака 1877.г.војска, под вођством Ј. Гурко, ослободила је Софију и потукла турску војску код Ташкисена, отворивши пут за ослобођење Србији од турске владавине.
У историји борбе балканских Словена против османлијског ига вечно ће бити записано и име Михајла Черњајева, генерала белоруског порекла. Он је рођен на имању поред Друцка. У најкритичнијем тренутку борбе Срба и Турака генерал је добровољно је дошао у Београд и био постављен за главнокомандујућег српске армије. Под његовим вођством јужни Словени постиле су многе победе о којима су и данас пева у народним песмама.
Активни контакти који су вековима постојали између Белоруса и Срба проналазе потврду и у белоруском фолклору. На северном Полесју још и данас играју „Србијанку“ или „ Србијанчицу“. Постоји и народна песма „Срби сено косе, а Српкиње жању жито“.
На белоруску земљу многе Србе је судбина довела у време Првог светског, а затим и грађанског рата. Један од најпознатијих српских учесника грађанског рата, чији рат везан за Белорусију, је Данило Сердић. После рата Д. Сердић постао је официр Црвене Армије и неко време служио је у Белорусији(Витебск). Тридесетих година постао је жртва стаљинских чистки. У Минску једна улица носи његово име.
Многи Срби задесили су се на територији Белорусији и у време Другог светског рата. Позивци у мађарске радне милитаризоване јединице са српских територија Бачке и Барање, који су припале Мађарској , првом приликом су дезертирали и прикључили се партизанским јединицама. Око 300 Срба борило се у белоруским партизанским јединицама. После ослобођења Белорусији, уз њихово учешће формана је Друга Југословенска тенковска бригада која одиграла важну улогу у ослобођењу Србији, а нарочито се истакла приликом пробоја Сремског фронта.
Српске корење имао је и Владимир Пичета , први ректор Белоруског државног унивирзитета(1921-1929). Његов отац, Иван Пичета ,пореклом из Србије, дуго времена био је начелу Витебске духовне академије.
В. Пичета био је чувени научник-слависта и основао је школу совјетске и белоруске славистике. Крајем 30-тих година радио је у Историјском институту АН  СССР и МГУ, а од 1946.године као заменик директора Института  за славистику АН СССР. В.Пичета је аутор великог броја радова о историји Русије, Пољске,Белорусије, Литваније и Украјине.
Дело В.Пичете данас у Белорусије наставља Иван Чарота, доктор филолошких наука, професор, оснивач и шеф катедре за словенску књижевност Белоруског државног универзитета. И.Чарота је аутор на десетине студија о Српској тематици. Он је превео на стотине књижевних и научних дела са српског на белоруски језик и са белоруског и руског на српски.
Иван Чарота је председник друштва „Белорусија-Србија“. Тренутно се под његовим руководством реализује пројекат „Бела Русија-сестри Србији“ , у оквиру ког је планирао обнављање порушених цркава на Косову.
За свестрану делатност у вези са развојем белоруско-српских веза И.Чарота је добио орден Светог Саве Српске православне цркве.
Наведене чињењице, као и многе друге, који још увек чекају своје истраживаче, као Белорусији, тако и у Србији, јарки су одраз страница историје богате и разнолике међусобне повезаности наших народа и њиховог духовног сродства.







среда, 2. мај 2012.

ЗАДУЖБИНАР...

                О  ЊИМА СЕ МАЛО ПИСАЛО
          (Одломак из моје необјављене књиге"ЗАДУЖБИНАР;ДАРОДАВАЦ;ПАТРИОТА") иЧУВАРИ КУЛТУРНОГ БЛАГА ...У СРБИЈИ...
...Даривао је Србији и Завичају преко Дрине разне дарове али и крв своју(као добровољни давалац крви),а овде,у Београду,ниже мало од Храма Светог Саве,у Улици Дубљанској бр.10.стоји плоча на десној страни(чим кренете уз степенице,на зиду),на којој пише:Задужбина "Здравко В.Гојковић"...
Када сам први пут ушла...Било је као да улазим ,између књига у један кутак краљевски,у пријатну тишину...Господин Здравко је седео тамо,окренут према улазним вратима...Књиге су чиниле зидове...Биле су и Иконе наслоњене на књиге...На Његовом лицу полуосмех застао одавно ,тако да остане...Вероватно се тако смеши одавно и књигама и људима...Ту постаје човек фасциниран сазнањем,да је ова Задужбина Дар Србији,Његовој Трећој мајци(Прва му је мајка овоземаљска Његова,друга је Босна и Херцеговина).Рекла сам већ да ће моја Прва књига прерасти у следећу у којој је лик почетни Г-дин Здравко Гојковић,који ће ићи кроз књигу као централни Лик,а који ће се дружити са неким ликовима из моје Прве књиге и са сасвим новим нашим људима,који истинит живот живеше у Здравково време и неки тешке ране задобише,и они ће имати своје истините приче(наше),а деца надарена из разних области уметности овде у Задужбини ће показивати сво своје умеће,и долазиће наши Срби ,који имају могућности да деци нашој,богом дарованој помогну,а и да уживају у нашој култури и да се осете поново своји на своме...Већ је кренуло...Ирена је дошла из Ужица ,девојчица са виолином,свирала је на промоцији моје књиге:"Србијо моја страдална у Христу васкрсла",свирала је малена ону нашу:"Тамо далеко..."А Мирко једва чека да се са Здравком,мало боље упозна...Већ су осетили Људи наши,да сами треба да помогну да нам оваква места постану,поред Цркава ,Прибежишта,враћање ОНОМ ДОБРУ НАШЕМ...Здравко пише и књиге и љуби књиге све остале..На дар добих књигу песама:ЗЛА СРЕЋА(Јауци Босанских ветрова).Посебно ме једна дирну:"Заспале птице"...
 Напољу лије киша а ја од Здравка морам да стигнем да се придружим Новинарима Ветеранима...Посета је већ договорена ,бившем Генералштабу...Кад пре музеј направише?Све ми ипак личи на неке припреме,ако стигне неко из белог света?Ако буде могуће и то уновчити,Музеј,Успомене наше...
 НАДА ЛУКИЋ-ДРИНСКА
У Задужбини има хиљаде књига...
Посебан део је Библиотека за децу и
младе...
У Задужбини се воде само прави разговори и стално помињу јунаци 
српски...
А често се чују и духовите досетке
и смех је ту,заразан...
Г-дин Здравко је увек господин прави
и дамама редовно љуби руку...
                      Нада-Дринска