ПИСМО НАШЕМ ГЕНЕРАЛУ:
Господине Генерале, копирала сам Вам овај мејл, зато што се нисте
сетили одмах, а то је било непосредно после промоције ваше књиге,
раније, а сада ћу дати кратак приказ Ваше књиге, односно нешто о Вама,
како бисмо то могли да објавимо у Ужичком летопису , или још боље на
Сајту " НАШЕ УЖИЦЕ ".
Приказала сам ово на
Дан књиге 23. априла 2019 , који је проглашен за Дан књиге, а претпостављам
да ћете бити задовољни што то чиним баш овог дана, јер знам сигурно да
сте и Ви књигољубац, јер сигурно не бисте ни писали овако добру књигу,
као што је Кумановски споразум, да нисте прочитали велики број књига
уопште, а претпостављам - посебно историјских. И знам да се генерал
постаје између осталог и због посвећености писмености и култури, а не
само ратним вештинама, јер многи верују да су слични Вама искључиво
познаваоци углавном ратничких вештина.
Али пре него ћу дати приказ ове посебне књиге , њен аутор Генерал Обрад
Стевановић ће прихватити гостовање на једној српској ТВ "Хепи ",у првој
половини јуна месеца 2019.год.Током пре поднева ће у левом горњем углу
непрекидно бити најављивана књига у једној реченици : "Кумановски споразум
у јавној кући у 21.час..."Наиме појавиће се у то време непознати новинар
који је говорио и постављао питања аутору , покушавајући да га испровоцира
више пута , и лице му је деловало помало "опасно " ...Генералова потпуна
мирноћа и кратки одговори задивише гледаоце и тако не прође ни једна
провокативна радња...Победило је достојанство и чиста истина...Схватих
да је Генерал био спреман на оваква питања али ,је рачунао , да и овакве
емисије гледају разни гледаоци и да ће и међу њима бити разних коментара
али треба говорити , јер Србија је поново изложена и да ћутањем , не тако
давно изгинули борци ,биће препуштени забораву...
"Аутор књиге "Кумановски споразум" је господин Генерал, Обрад
Стевановић, рођен у Републици Србији 1953. године, у Брекову, општина
Ариље. Основне студије завршио на Војној академији копнене војске у
Београду, а магистарске и докторске студије на Факултету безбедности
Универзитета у Београду. Доктор је наука одбране, заштите и
безбедности и ванредни професор на криминалистичко-полицијској
академији у Београду."
Био је учесник преговора који су од 5. до 9. јуна 1999. године вођени
у Куманову између влада СРЈ, Републике Србије и Међународних
безбедносних снага под окриљем УН-КФОР. Када сам упознала Обрада
Стевановића, сазнала сам већ тада да је професор, доктор или
најправилније како га његови студенти најрадије ословљавају - генерал.
Тада сам сазнала да не иду исто чинови у полицији, по истој
хијерархији, као у војсци, али кад поведем разговор са генералом,
или војним - српским, или полицијским, слично доживљавам и носим у
себи, једноставно понос, што се надам још увек животу у Србији. Ма шта
други говорили, или злобно наговештавали наш крај, знам да људи као
генерал Стевановић никад узалуд не пуштају време да пролази. У мудрим
оним преранооседелим главама, памет не мањка...
Књига "Кумановски споразум" је још један истински документ, писан
руком једног директог учесника, а подсетник будућим генерацијама, да
се не забораве све жртве албанских терориста и НАТО агресора.
Аутор књигу почиње, не случајно, цитатом Борислава Пекића: "Писма из
туђине, запис о прошлости", који каже: "Народи се не састоје само од
садашњости и будућности. Прошлост их је формирала, прошлост им често и
будућност одредељује. Без тог историјског сазнања тешко се опстаје. Ни
велик не постаје. Покушај да се прошлост одбаци и све почне испочетка
– разумљив, али опасан нагон сваке победничке револуције – доводи
нацију до трагичне изгубљености детета, које више не познаје родитеље
само зато што је пристало да их не признаје..."
Аутор књиге господин генерал Стевановић је написао неколико важних
ствари у предговору своје књиге, да би донекле ипак објаснио на шта ће
наићи читалац ове књиге и како ће поједини читаоци "чак и кад су
најдобронамернији исти догађај или појаву често да виде на различите
начине" и моли читаоца да схвати да нема намеру, да било коме сугерише
размишљање о учесницима преговора и потписника споразума, али је
осетио потребу и "сматрао да као један од потписника има професионалну
и моралну дужност да истражи тај историјски догађај и спроведе у
научном поступку и "да резултате таквог истраживања учиним доступним
јавности". Књига је пуна истинских догађаја из тог периода, односно
чињеничног стања, тачних датума, и истинских личности који су
учествовали у доношењу одлука, нажалост није одмах била јасна идеја
НАТО "добронамерника", који су вешто навели нашу војску и полицију у
Куманову да прекине рат у циљу даљег нестрадања српског и осталог
народа, који живи на нашим просторима. Надајући се да ће зато престати
ратна страдања и рушење Србије (које није ишло само из ваздуха него је
већ кренуло било и копненим путем преко Албаније). Све је то било
заваравање и "Уз противљење Русије НАТО је и 16 чланица НАТО затражили
су од СРЈ да до 15. јуна обустави насиље на Косову.,," И када је
направљен велики притисак на СРЈ и када је потписан споразум, тек онда
је следило организовање маневара, ваздушних снага НАТО, изнад Албаније
и Македоније и касније су терористички напади албанских екстермиста
постали чешћи и тежи са великим последицама. Дакле, под њиховим
патронатом ОВК је почео да запоседа бројна села, успоставља своју
власт и све суграђане присилно мобилише и обавести да контролише скоро
пола Космета...
Да би се детаљно пратила и разумела књига "Кумановски споразум", треба
је читати полако и схватити тек онда, ко може да разуме како се
понашају "велики", кад осете да једна мала земља својом памећу и
љубављу према отаџбини и спремношћу да њена војска и полиција крену у
одбрану, па и цео народ и свесно жртвују своје животе и надају се да
ће и тако мали извојевати победу, над агресором, чак то и чине и кроз
историју су чинили (књига се позива и на раније одбрамбене ратове, кад
смо били нападани, па ипак и после великих жртава враћали се испочетка
у живот и обнову своје земље)... Збуњена је и велика светска сила
постала и у овом рату, па сада спрема другачије нападе, хоће да
избрише историју храбрих у Србији, па се нада да после тога ће умрети
српска храброст и жеља за опстанком и поновним паљењем ватре на својим
огњиштима...
Књигу зато не бих приказивала по редоследу страница, него би само
закључила, још једном поновила, да сам приказавши у почетку личност
аутора генерала Обрада Стевановића већи део већ рекла о књизи и само
остаје да књигу читаоци читају, јер у њој је истинита наша историја,
још једном наша одбрана по казивању најкомпетентнијег преживелог, из
овог последњег, даће Бог одбрамбеног, рата, и наставак живота у
Србији напаћеној у свим ратовима док су је бранили наши јунаци поникли
у нашем народу.
Нада Л.В.-Дринска ( новинар и писац )
