среда, 31. август 2011.

ПОДРШКА УДРУЖЕЊУ НОВИНАРА СРБИЈЕ(УНС-у)

Крај августа овог лета 2011-ог,што се тиче,мог непрекидног трагања,за несталим колегама новинарима,(наравно уз све остале задатке новинарске),желим да буде и моја подршка  мом Удружењу Новинара Србије,(УНС-у)да не одустану од сталног притиска,на све могуће начине,ДА СЕ ПОДИГНУ СПОМЕНИЦИ,нашим колегама: Ђуру Славују и Ранку Перетићу,несталим у близини Ораховца ,код Велике Хоче 21.августа 1998.лета...Честитам колегама који одржаше протест на месту нестанка новинара и захтеваше да се на том месту подигне споменик...
Овом мојом ОБЈАВОМ желим да верујем да ћу помоћи да се почну расветљавати и тужне судбине осталих новинара и медијских радника,чије ћу фотографије почети објављивати у наредном периоду...                                                                                       Нада Лукић-Дринска

уторак, 30. август 2011.


ДАН   КАДА   СУ  ПОЧЕЛИ  ДА  УБИЈАЈУ  СРПСКЕ  НОВИНЕ

/Дан  свих  новинара  (27.март 2009.)

Као да нестадоше неке године ,протераше их неки ветрови Дунавски,који залуташе терани маглама све чешћим...У маглама се и прозлили...Као да им култура и писменост засметали и терет им учини чешће помињање старих асова новинарства и књижевности и историје српске.
Председник Удружења Новинара Србије(УНС-а),господин Нино Брајовић најави ХРОНИКУ ....
Миле Недељковић прозбори : „Ово је најсвеобухватније штиво о новинарству Србије.Био је тежак посао.Истакао бих два века новинарства...Наш пројекат је био прекинут,па је настављен.Има око 800 фотографија из прошлости Удружења...Књига иде у XII поглавља.А ако сам испустио неког од 1400 личности молим да ми опростите.Док сам писао био сам ношен једном идејом да осатвим спомен...“
Миле рече да је био више од 30 година архивиста овог Удружења,и шта је све похрањено у архивима новинарским.Рече још,цитирам : „Ово је књига мог живота ,ја сам у њу ушао и никад из ње нећу изаћи....ХВАЛА ВАМ ПРИЈАТЕЉИ ЈУНАЦИ ОВЕ КЊИГЕ.“

   ЧУВАРИ СРПСКОГ НОВИНАРСТВА

Тог истог дана(27.3.2009.)господин Нино Брајовић,(један од чувара српског новнарства)најави и овогодишњег добитника ПОВЕЉЕ НОВИНАРСКЕ,господина Петра Поповића,дугогодишњег новинара политике.Међутим ,овај господин и сам себе најави искрено,професионално: „Ваша пажња је као закаснело признање љубави...Нисам је очекивао...У раној младости опчинила ме је реч...Када је реч пробрана она је млогла опсатати и памтити се ,занимљива је била могућност у вези пробране речи...Бити слободан било је добро а нисам знао да постоји значајан број студената који су певали о слободи на погрешан начин и завршили на Голом Отоку...Новинарство без граница подразумева страст,без мало религијску посвећеност немогућем.Илузије,реализам, јесу привилегија младости....Новинарство је хроника пролазности,а књига је нешто друго ...“
У тој својој „сопственој пролазности“ провео је сате учећи занат,од старих новинара.... Вера у немогуће „а онај тамо је мењао твоје светиње,вести за прву старну,зашто напред ,моње и назадњу старну?!“
Рече још какао су „ПОЛИТИКУ“у међувремену „свукли“и предали је улици... „Било је великих тренутака и не малих победа....“Говорио је даље несрећан: „Чујем да су НОВИНЕ ИНДУСТРИЈА,НОВИНЕ БЕЅ НОВИНАРА ,КАКО ТО МОЖЕ?!“
Тог дана,још,господин Нино Брајовић најави 11-ог априла ,10 гдина ,од убивства новинара Ћурувије....
                                                  Београд 11-ог априла 2009
    .... ПРОКЛЕТО ТУЖНО,ПРОКЛЕТО НЕПРАВИЧНО...
У оном пролазу,после 10 година новинари му се поклонше,а „оно тело“ скупњено као и онда ,ПРОКЛЕТО ТУЖНО,ПРОКЛЕТО НЕПРАВИЧНО,као да се створи испод оног цвећа и упаљених свећа и прекрсти се колега новинар, (седе косе,оседеле још у младости) НОВИНАР НОВИНАРУ НА ПОМЕН и погну се малокао да га неко притисну по леђима и нестаде...
А БИЛО ЈЕ ПРЕ 10 ГОДИНА...
ДАН КАД ЗАРЗУШЕ СРИЈУ-МАЈКУ ,СРБИ ЊЕНИ....
Путовах са десне обале Дрине,преко Ужица у Врњачку Бању...Јутра овог се сунце пробијало изнад Кадињаче ,тужно оно сунце,небеско и земљино....А ове године као да сунце усахнује...Народ га више не поштујеи не цени..Не одаје му почаст и не захваљује му се...Јуче сам славу славила св.Марка.ОНА ИКОНА као да се мени захвали што је чувам,сину уз благослов да је предам,као што је мени преци предадоше.Св.Марко држи књигу,(записано је да је он један од четри јеванђелиста).Да ли ја то зато књигу љубим тол ко???
                                                            У Врњачкој Бањи 9-ог и 10-ог маја лета 2009
Скупштина новинара Србије требало је да почне у 13   часова 9-ог маја 2009,али потраја долазак новинара са раѕних страна Србије...Ветерани,(чила једна дружина
)као да се вратише у дане младости,личили су на оне негдашње новинаре,који „беху кадри стићи и утећи...“
  ....наствак следи....
                                                                                                     Народна новинарка
                                                                                                      Нада Лукић-Дринска

ТАКО ЈЕ БИЛО...
(Сведочење преживелих)
ПРВО:Крајине (све)
ДРУГО: Херцеговина и само, (једном и за сва времена начињен мост Мостарски, и мостови сви људе и животе што спајаше,- Разрушени.. И Босна уз Дрину и Сребреница кроз истину осрамоћена
ТРЕЋЕ: Косово и Метохија и светиње нам све горе у пламену и ХИЛАНДАР СВЕТИ...
Тако се догодило, СВЕ ТРОЈЕ, каоТРОЈСТВО СВЕТО, нападнуто, скрнављено беше. И бомбе падаше по Србији целој.. И неко варљиво јединство током бомбардовања учини се„ Па и тада потихо мрзеше се неки Срби, чекајући да се све мало смири..
Кукавичлук овлада земљом целом, као да неко у већину глава страх убаци, неки "људи", почеше призивати убице деце своје, судије да нам постану и правду да нам поделе.. Из земље, из гробова, као да мртви закукаше.. Живи их не чуше, тако се зби, неко зло ушло у умове,.
Само по неки ум надвлада страхове и потекоше разговири и у записано истинита страдања  се преточише..
Она девојка најстарија из Сребренице (21 годину је имала), само годину дана пре оног догађаја кад Срби злодело учинише..Српкиња (а дванаест их беше, најмлађа дванаеста она 21 годину). Ниједна још жена не би. Она рече: "Да ти испричам моју несрећу? Да ли ћу моћи? Да ли ћеш ти о томе моћи слушати? И ваљда и ти не мислиш да није битно, ко је први почео? Можда после и нису требали наши да ме нађу да ме спашавају, и оне девојчице.. Неке су искрвариле и умрле.. Знам, требало је и ми да помремо.. Ови наши су сад криви што су нас отуд избавили, (не знам да ли су после они њима нешто учинили), а ми смо криве што смо живе.
Било је у Сребреници, месец дана (отприлике) је трајало, никад неће моћи да исприча који су то били дани, кад су свитала јутра и кад је ноћ долазила. Прича даље:"Све смо биле голе к'о од мајке рођене. Никад нам нису дали да се огрнемо.
Знам да је било вече, јер смо им прво вечеру служиле! Па су нас онда, онако сити, силовали. Жалије ми је било оних девојчица него мене саме. Да сам могла макар да их убијем и себе саму, на крају. Никад ми нису дали такву прилику.
После су нам свакој дали по ибрик у руке и онако голе голцате, терали нас преко целе СРЕБРЕНИЦЕ до извора да наточимо воде и опет под стражом назад и онда смо стајале и поливале их да се сви умију.
Било је , сад размишљам, ужасно". Да ли то ОНА прича и себи и ЊИМА, загледана у она босанска брда, укочених црних очију? Све изговорено, некако као да постаје мој бол, и моја немоћ.
           И пре тога него што сасвим зађе сунце, и пре него пгго вече закрили Дрину,
проговори још једном, истина:" Видиш ову Дрину, некад сам у њој пливала. Говорили су да Дрина све може да опере, а мене, да се цео дан и целу ноћ у њој сад купам, не би могла.
Више не могу ни да спавам. Па ваљда више нисам жива? ''
Отишла је према мосту, да га пређе за дана, као да ће бол минути ако тако учини.
Нада Лукић-Дринска

   ПРИЧА О СПЛАВАРИМА НА ДРИНИ


          Тара планина у Кнежевини Србији беше препуна шумама, те тако би и на осталим планинама нашим. У књигама старим стоји записано да две трећине Србије целе чинише шуме, а пише и да је био мали број становника (око 700 000). Има једна књига «Сто година сплаварења на Дрини» и скоро прочитах у њој: »Због потребе за зиратном земљом, власти су дозвољавале да се шума крчи. О томе сведочи један попис Књаза Милоша од 1.децембра 1820. године у коме се каже: «Наређује се кметовима села да на шуме пазе, нарочито на жировне од којих се свиње хране и гоје...»
Касније, по једном документу, Сретењском уставу од 3. фебруара 1835. године, по члану 129 стоји: «Проглашавају се шуме и горе за општенародно добро, које сав народ има право да ужива, нема право нико шуме да заграђује и ускраћује коришћење другима...»
Сељацима је била пружена прилика да и у своју корист и корист државе стварају «зиратне површине», (мудра долука, зато све до 1891. године Тара беше »ни царска ни спахијска већ општенародно добро...»). Нађох још у књигама да се 1850. године јавила потреба за четинарском «јапијом» (грађом). Тражиле су се чамове тесане греде за грађевинарство у градовима. Тако отпоче извоз чамове «јапије» првенствано у Аустрију, а отуд су увожене «дубеће тестере». Земун је био значајан трговачки посредни град. А из планине Таре извлачила се «јапија» (грађа). Нико не запамти када је тачно почело на Дрини сплаварење. Ипак мисли се да су први «сплави» кренули Дрином, из Дервенте и Перућца 1856. године, воденим оним путем, возећи грађу према Београду, заради потребе Кнежевине Србије.
Први сплавари, (причало се), нису познавали вирове и све друге опасности што Дрина скрива у својим дубинама, па су се поздрављали са укућанима, (јер многи се никад нису враћали кућама својим), унапред су себе жртвовали да би њихови тамо, после њих имали сплаварску пензију. Сваки је сплавар имао пасош, зато их ја данас у мојим сећањима назвах дринским ратницима...

Прича потоња – уочи Савиндана 2002. Бајина Башта

Сад сплавови Дрином више не плове, имена сплаварска уклесана на крајпуташима поред Дрине (споменици који само у овом делу Западне Србије су подизани крај пута, да се памте људи и да њихова имена прочитају путници пролазници).
На обали Дрине на породичном гробљу у Стајићима, клањам се исклесаним каменим крајпуташима. Прво обележје у камену, једно од првих мојих предака, који дође ОВДЕ из Херцеговине, (преко Таре).



А били смо вечито у рату и вечито ГРАНИЧАРИ, (најјуначнији, најосорнији, причао ми мој ђед Мика). Он рођен на Савиндан, гледа ме сад са новијег споменика и као да чујем његов глас са обале, (одмах испод пута), као да је он доле, а овде само његова слика... Знам да треба да направим само неколико корака, седнем на обалу, «поред њега», на оно наше старо место, да ми он приповеда до заласка Сунца...
Било је време кад је чекао да сплавови Дрином опет заполове. Понекад би ћутао, а ја сам гледала низ Дрину, знала сам да смишља како би сазвао и ове године све сплаваре, како да их поведе у нову авантуру, како мора сачувати људе, да се не деси као ОНДА његовом оцу Павлу, (чије камено обележје стоји у гробљу)... А на окрњеном камену и нема више године када се то деси. Ја не запамтих и не записах тада. Знам само како онда набујала река растури сплавове и однесе Павла и све његове сплаваре... Гледам Дрину, около је снег још увек по обалама, а ОНА ми чудно тамна и тужна. На једном  споменику касније само записано:
Светомир Лукић
поживео 20 година
погинуо у рату 15.12.1914.

И ништа више не пише тамо, а знам из ђедове приче, он није сахрањен ОВДЕ...Једне године када сам први пут отишла у Грчку, пронађох његов гроб, на Солунском гробљу... Дуго сам га тражила, са чуварем Солунског гробља, (који је носио на глави шајкачу), и успут ми причао како је он потомак једног нашег преживелог српског војника, који се после ожени Гркињом...Тако наш Светомир погибе као граничар, а његов брат Мика постаде сплавар.
Па дође нови рат, други, (а ко зна који у низу после оних ратова) Погинуше два ђедова сина као јунаци, само што не би ни један од њих сплавар ни граничар.
После дуго година, у последњим ратовима, мој син би граничар...
Сунце поче да залази, тамо у Босни иза оног брда, (које између друга два, обична, чини се као пирамида). Седим на обали, а ђеда Мике више нема. Била сам се занела или стварно на тренутак вратила ВРЕМЕ, или можда?..Погледам низ Дрину. Нашом обалом одлази наниже, према Рогачици, истим оним кораком, као некад мој ђедо...

Овог септембра у суботу 3. лета 2011-тог телевизијска екипа ртс-1 са уредницом Милицом Барјактаревић, сними како сплавар Михаило Јелисавчић са два потомка сплаварска Ацом и Драганом прави сплав, повезујући балване металним сајлама, тачно онако како је то некад рађено. Предходно је снимљено и обарање стабала у шуми, и довлачење до Дрине. После се деси и спуштање сплава из Перућца (испод Хидроелектране) до испод моста који повезује Бајину Башту и Скелане.

На сплаву Михаило (који сада има 80 година) прича: „Ишао сам први пут на сплав када сам имао 16година. Било је то 1947године.“ Причао је како је стизао до места где се Дрина улива у Саву и како није могао свако да ради тај посао. Показивао је руком на своје срце: „Љубав према Дрини је јака била, родио сам се ту.“ Онда је додао како је заволео, као сплавар и све остале реке Тару, Пиву, Лим.....
Вођа сплавара се звао Бригадир, а сплавари су се звали они који праве сплавове, а они који возе звали су се возачи. Причао је још како је на сваком кораку у реци владала опасност....
Код Врела надолазе осећања, и ниста не може бити налик оној води, што онако бела одлази низ маховину у Дрину. Тако у непрекиду се чини да се врате узбуркана сећања, нешто што је застало у простору и није могло дуго да прича.
Михаило је био ученик на сплаву. Учитељ му беше мој ђед Мика Лукић. Било је као да се вратише успомене које као да беху занемеле, а и ћутња се на сплаву претвори у причу.

                                                                

                                                                 Нада Лукић-Дринска




ДЕЦА-ДЕЦИ(Посвећено Милошу Стојковићу и осталој деци стармалима на КиМ)

     Ноћи.јулске 2004.                                                              Кад само размишљах о Њима
                                       ДЕЦА -ДЕЦИ
 У Косметска села деца још залазе,        
  преосталу децу да нађу,
  сузе да им обришу,рукама нејаким,
  да их загрле...
                                                                           
 У зеленим шумама косметским,
 птице ћуте,остале су без гласа,
 понекад "зајаучу",
 пред умирање...
Помрле су ТАМО скоро СВЕ птице.                                                                                                                
Одбегле из гнезда,птиће сакрише у трави,
у гранама откинутим...

И они ћуте,песма им страна,
НЕДОПЕВАНА,УКИНУТА,ОТЕТА,
ЗАБРАЊЕНЕ ПЕСМЕ СВЕ...
Отворене очи невине,застале у гледању,
с вечери све до ЗОРЕ...

И црне птице замукле,
у гранама,у стенама ћуте.
Птице злослутнице одустале
од најаве смрти...
У природи сви симболи престали.
А вода још тече,скривена она лица да умије
И ОЧИ...

И рађа се сунце,руке оне мале да угреје.

Кроз пусту тишину трепери лишће,
и нестварни звуци,к'о фрула у даљини,
и песма девојчка изгубљена у Косову Пољу,
заспала до нових сванућа,
до првих радости кроз сузе...
                                                                                               Надежда Лукић-Дринска

Генерал ( Мирни неки човек )



Био је сам са Богому себи...Све своје туге и бол ничим не показа,ни оном
изговореном речју.Ипак у ваздуху затитра,као да помену сву ону војску
српску,од памтивека страдалну,а јуначну...И учини се да сјаје сузе у очима
ратничким...Или можда сам само ја приметила,можда док су га фотографисали за
оном говорницом,(а говорење неко ни спремао није)...Био је тих и кратко
испоштова људе,видећи колико поштују они њега...Јер како би и иначе могао
без војске своје?..Могао је он да прича о изгинулој младости,о бојиштима
последњим,О ТОМЕ КАКО РАСТУРИШЕ ВОЈСКУ ,а њега и остале поведоше на ЖРТВЕНИК
као "ЈАГЊАД НА КЛАЊЕ"...
И крете Оптужба:"Крив си што си ВОЈНИК РОЂЕНИ;крив си што размишљаш
главом,што јуначко у себи носиш,крив си што усправно корачаш,крив си што
нећеш СВОГА ДА ИЗДАШ,крив ћеш бити и када те убију и у земљу сахране.Мртав
ћеш бити крив,јер умрети не можес,увек ћеш се рађати изнова и стремити
истини...И душа ће ти увек бити твоја...
Учини ми се да је он заједно ту са већином нас(као да смо му ми предати "на
чување"),овде у међупростору и ми смо му неки нови задатак,(можда
последњи),тежи од свих дужности ратничких...И сад од његове одлуке зависи да
ли ћемо можда према светлости или ћемо ту остати,брзо нестати и забораву
препуштени,ускоро,као да нисмо ни били ни трајали,КАО ДА СМО ЖРТВОВАНИ СВИ
ЈОШ ПРЕ РОЂЕЊА...Одлучих се ипак да верујем генералу,највише је личио на
мајку истину...
У Земуну,
Нада Лукић-Дринска

Одломак из још необјаљене књиге ...


   .........               ВРЕМЕ САДАШЊЕ '-ПОРАТНО
Пробуди се Србијо!!! Зар ћеш заспала да нестанеш?
На десној обали Дрине,(у Подрињу,у Србији Западној),кад утихнуше пушке и
полако заћуташе ветрови,повампирише се "ратни профитери"...Зато се логично
појавише граничари...И Дрина остаје граница и није више спона између Западне
Србије и Источне Босне...И није то онај дуго чекани мир,него се шапућу
тајне,и онда се Дрина у мраку у црно обуче и под врбе оне столетне сакрије
да своје одтугује...Лета ових поратних,кише дуго падају,па се дрвеће
разлистало,и нерадо служи као СКРИВАЛНИК,некима што добре намере
немају...Ови се крто смеју оној народној,од памтивека:"Испаштаће му деца до
деветог колена..".Сретох једног радног човека,планинца и подрињца...Седосмо
кафу да попијемо...Његова жена ,тамо у штали краву поји јер је врућина била
велика...Гледамо обоје према Дрини и он ћутњу разби:"Шта они мисле,да смо
толико отупели народ,овај,да ћемо ћутати довека?"
Помислих никад "ОНИ" нису дошли ,овде сели на Обалу са било које
стране,чекали нису никад зору,нити знају са које је стране Исток,и са којег
се то Истока сунце рађа...Не занима "ЊИХ"ни да се овде око реке деца поново
рађају,и да се баш овог јула са свицима тркају и да ће после ,ко светлост
бити и замена овим Горштацима,Ратницима,Граничарима...Баш "Њих"брига што
Ђорђе ,који тек напуни 5.година,онако беле косе,прича као неки мудрац
столетни,и што се већ рукује мушки са старијима,па им тражи тугу у очима,па
и он постаје после тужан.Ко су "Они"који су занемарили народне гласове?И са
којим правом се "заклињу"и коме се то "клањају до земље"?А ЗЕМЉА ЈЕ
НАРОДНА...Ваљда зато брзо изговарају она своја зарицања,и после ће да се
затворе у само своје одаје и онда ће да царују сами себи и владарима
иноземним...А награде су "новчане"и рука туђинова што тапше по рамену"све
топлија"...Посрамих се вечерас,на Петровдан,земљо Рођена!
У тишини ишчекивах...Песма не дође...Заћутала је песма...Зар у Србији?И онда
деца запеваше дечијим гласовима,и упаљене лиле пронесоше и слагаше их на
ватру која се распламса и са десне обасја и леву обалу...


 Нада Лукић-Дринска

Zašto volim Dunav

 
 
 
Rodiš se uz reku,bilo koju,recimo uz Drinu...Onda se Ona onako zelena u Savu ulije,
pa onda onako sjedinjene u Dunav uplove...Posle se,ponekad,Dunav,(pošto je reka muška)
dići snagom svojom ogromnom...Tako živiš ŽIVOT uvek pored ŽIVOTA,
(jer voda je,jer Reka je ŽIVOT JOS JEDAN U BLIZINI)...Život uz Dunav te čini još 
ŽIVOTNIJOM,ma kako te bolele NEPRAVDE,..Zavoliš ONU OBALU,koja ti postaje tvoje
ODMORIŠTE...Vetar ti sa lica suze odnese,pa te u radost ponese...Voliš i "KOŠAVU SA DUNAVA"
iako ponekad,čupa i drveće...Setiš se i branioca Beograda,koje ceo svet zapamti...
A onda kad se u daljine zagledaš,i pesma može da ti se javi iz dubina,kao da ožive DOBRI STARI
ALASI...Volim Dunav zato što mu mislima poslah odavno sve moje želje i moje tajne i što mi 
saučesnik postade u pričama istinitim,koje ispisah zbog dobrih ljudi,koji zive jos uvek i 
zlu se ne predaju...Volim Dunav jer nikad ne napušta korito svoje i jer je samo JEDAN...
Volim i Sve recne brodove što Dunavom plove,volim i Nebo što Ga odozgo zaplavi...
Zato i spevaše onu pesmu;"Moj Dunave Plavi..."Volim GA,Dunav volim...Ali sam odavno 
imenom Drinska!!!
 
Nada Vukićević (Nada Lukić-Drinska)

петак, 26. август 2011.

Нада Лукић-Дринска : Посета Словенији....


У бившој заједничкој републици Словенији Срба ,по задњем попису има око 60.000.Некада сам живела и радила  ,на словеначком приморју у Копру и у Изоли...Сад нека лета,прођоше,раздвојише се државе,али полтичари нису размишљали о људима који заједно наставише живот,тако раздвојени...Путовах на одмор,по позиву моје пријатељице Мери,а онда доживех дане посебне,присуствовах неким догађањима и записах како живе Словенци ,ДАНАС и како је Србима међу њима..Градоначелник Љубљане је Србин по оцу,г-дин Зоран Јанковић,а мајка му Словенка..."Као што волим подједнако оца и
мајку,тако су ми драге,сасвим једнако и Србија и Словенија"изговори
отварајући Изложбу фотографија,које "допутоваше"са својим аутором из
Беграда:"Пејзажи Србије"Дивна је председник Удружења Срба у Словенији,а

Радмила,(чачанка)води фолклорну групу српску и исприча ми како је 5 српских ансамбала из Словеније учествовало на европској смотри..."Најбоље уиграни КУД-Младост-из Љубљане има преко 2оо активних чланова,а од 4-12 година има
их 8о...Свештеници српски служе Литургију(Отац Тома Ћирковић у Копру у
изнајмљеној католичкој цркви)Био је 2-ги август(Илиндан).Касније ми исприча:"Имам своју Парохију,80 км. неког пречника,има 1375 фамилија,које
обилазим по кућама...Црква у Љубљани је велика и наша...Први Срби су се
доселили у Словенију крајем XVI века...Крајем 1921ве године основана је
црквена општина...Храм је потпуно обновљен 22јуна1997.Има наш Земунац који
у Словенији живи већ 30 година...
 Задесих се у Љубљани 9-ог августа 2011-ог лета...И као новинар,јер моје
колеге који беху позвани не дођоше...А све сто се догоди беше вредно помена
и требало је записати и фотографисати осмехе и послати људима у Свет и у
Србију....









      Нада Лукић-Дринска

среда, 24. август 2011.

ZA NEZABORAV

Juce (24 avgusta 2011),ispratismo slikara,akademskog slikara Rajka Samardziju...Dusa Njegova ce zauvek bditi nad Manastirom Racom ukraj Drine i nad Beogradom...Predsednica Udruzenja ,koje se bori da se ne zaboravi onaj strasni POMOR Srba u Jasenovcu pomenu kroz jecaj kako su tamo malog Rajka odneli i kako je preziveo i kako se umetnoscu svojom od ruznih secanja branio..
 Volela sam slike slikareve...Slikar je znao da sam mu prijatelj...A mene stalno iscekivase slike Njegove...U Nedelju proslu nije svratio slikar u Manastir...Tamo smo se zadnjih ovih leta sretali Nedeljom i o Praznicima,bez predhodnog dogovora...U Beogradu smo pricali na Knezevoj ulici,obicno kada je sneg padao...Slikar je SAM otputovao,kao sto se sve cesce potpisivao na svojim slikama...I ostade ona slika velika "Splavar na Drini"u prirodnoj velicini koju je mesecima slikao na unutrasnjoj strani zida u unutrasnjosti hotela "Drina"u Bajinoj Basti .
 Pricao mi kako je tada odlazio do reke i oblacio ono odelo ,belo,"prteno"i polivao se vodom Drinskom ledenom,da bi mogao da dozivi,osecaj onaj Splavara Drinskog,kada ga nabujala voda,ponekad,povuce u svoje talase,a onda ga slikao,kako splavom,iznova brodi niz Drinu prema odredistu...
Pisala sam,kako je olujne noci jedne,oluja iznad Manastira Race,cinilo se,slike sazgala...Ali znala sam da su ONE vaskrsle,posle,u onoj beloj svetlosti...Tamo se SAM uputi,nikad IH prezalio nije,iako je i dalje slikao i samo su prijatelji znali kolika je bol njegova ...
Zaborav ne postoji...Iza slikara ostade porodica brojna,(deca i unuci).U nedelju oko Manastira sume Tarske su cutale i reka ,ona Raca,ni preko kamena skakutala nije,(onog kamena koji je vadio iz vode i nosio kuci da ga naslika).Zato je kamen na njegovim slikama govorio o ljudima,kako im je kada rane zadobiju,pa ih reka ranjene umiva,kako im je kada se bol u srcu "SKAMENI"...Ali je znao ,na svojim slikama da islika i radjanje novog dana kada se sunce sa istoka pokrene...Slikao je IKONE...Rece:"Jednostavno u slikarstvu sam se oprobao u svim tehnikama..."A videlo se da je isao dalje od toga...Otisao je bezbolno,tako odlaze Oni veliki i cutljivi...Predhodno je ostavio prijatelju za uspomenu onaj cudan razgovor...Pobratim se tek kasnije dosetio...BOG MU DADE SVU LEPOTU UMETNIKA POSEBNOG....
                                                                                                     Nada Lukic-Drinska

   

четвртак, 18. август 2011.



МОСТ НА ДРИНИ - (Никад нам неће раздвојити обале)


Исписујем причу као посвету Жељковој мајци Милијани, и Жељку чије је тело остало тамо преко Дрине, у брдима, на улазу у село, посвећујем је свој оној умрлој младости и свим њиховим мајкама, и Жељковом брату Влади, који жели поново у борбу, (пошто сахрани брата), и Жељковом брату од тетке Зорану, који не може оца да сахрани.
            Пишем ноћас, јер не могу више да издржим ову непрестану тугу, пишем ноћас да олакшам и себи и њима, помислих ноћас, да морам записати, да се памти...
            Превелика је то туга, а не постоје речи. Рука Жељкове мајке, окреће се на ону страну преко Дрине, преко једне косе, према селу њеном Косићима. Задрхташе прсти..: »Оно моја кућа гори, јер мој Жељко није више на стражи «, рече а очи подбуле од плача, умрле очи Жељкове мајке, рекоше ми много више, него да је сатима трајао разговор неки.
            Покушавам, пребирам по својој глави, «причај» мислим »реци нешто», себи говорим, како та тишина ужасно боли, болнија од сваког додира, а опет све што бих изрекла, не иде, не може, не да се... Само остаје и гомила се у мени. Ипак сузе потекоше однекуда... Заплака и она. Идемо полако. Нећемо више ни говорити данас... А сутра? Она се нада да ће јој «вратити», донети сина, да га сахрани, да му зна гроб и да сваки дан оде да му каже, да му прича како јој недостаје, како око ње влада пустош. Како јој сунце неће изаћи никада више, како је нико неће обрадовати. Држим је загрљену, а тамо у Босни се стушти јато црних гавранова. Окрећем је полако од обале.. «Идемо кући Милијана» говорим, у тами већ кријем сузе.
            Другог дана оде Владо на Тару, горе у шуму на обуку, једини још преостао син, да сутра крене у борбу уместо брата. Она и не покуша да га заустави. Изљуби се Владо са свима, пратила сам његове очи, црне, као да су се у њима сукобиле младост и старост, и све се прекинуло. Али, оде уздигнуте главе и ништа не рече...
            Трећег дана носио отац Жељкове посмртне остатке, према оном проклетом мосту на Скеланима, и пушку...Није дао нико да му приђе близу. Пре него ступи на мост, ишао је обалом левом узводно. Дрина као да је престала да тече, тог дана, тог тренутка. Причали људи како је изгледао, необријан, мршав, оседео сасвим прошле ноћи. Пренесе ГА на десну обалу. Око болнице бајинобаштанске, по трави носила са рањеницима, а доле испод мртвачнице, опет на трави, мртви чекају свој «ред».
            Знала сам када ће ГА отац донети. Спречила сам Милијану да се тамо појави, а ја сам чекала, стајала сам поред ограде, окамењена. Изађоше из мртвачнице неки «бели мантили», он спусти «сина» и клече у траву, пободе пушку и оде јаук доле према Дрини.
            Четвртог дана сахранише Жељка, ујутро на овој обали, (на оној страни стално се пуцало и куће су ноћу гореле к`о буктиње). Мајка Милијана обучена у црнину, петог дана као дух настави да шета десном обалом Дрине, враћајући се мојој кући, са гробља. После и сваког дана будућег кретала се тако предвече. Чекала сам је понекад, на обали, као случајно, мало би јој зацаклиле очи, седеле смо једна уз другу и гледале преко у Босну, како тамо сунце залази крваво.Тих вечери нисмо ни плакале, само сам знам, Бога молила, да делић њеног бола, узмем у себе, да јој Бог мало одмали.
            Прошао је после рат... Милијана и њене сестре кућу су моју напустиле. Одоше једног дана, пешке преко оног «проклетог», а истовремено неопходног моста у Скелане...
            Следеће године ишла сам код Милијанине сестре Новке на славу Св. Николу. На једној и другој страни моста, « царина наша» «царина њихова». Застајем на средини моста, (увек сам то и некад чинила). Погледам доле у Дрину, из њене зелене боје као да Жељков лик израња, и Иванин, (она се никад на десну обалу није сама вратила). Последљи пут преко моста носили су је овамо другови, а отац њен Рашо је чекао на десној обали.
Скоро, једне ноћи у Београду, Бане ми је причао какав је ратник била Ивана.
Онда пролази време, (година нека), умрла је Милијана. Рекоше ми умрла је и једна њена сестра. Остала најстарија Новка. На нашој десној обали, није рат, али као да јесте. Не могу да одем да видим Новку и моје пријатеље. Мислим урадићу то следећег пролећа, или за првог Св. Николу. Не знам ни да ли је Милијана тамо сахрањена, и да ли су јој Жељка поново, још једном, преко моста пренели, да поред мајке почива, са оне стране Дрине.
Сада је лето Господње 2005. Младића и Караџића још увек траже... Дана петог, месеца фебруара 2005. прилажем мојој истинитој причи, почетној, (која ће се у више прича изродити ако Бог да) слику побратима мог сликара, Тарског и слику «две Дрине». Видео их и сликао из брда, одозго из планине, размишљајући једног послератног поподнева, како се и река из једне у другу претвара, и постаје две, «близнакиње».
Мост, сликар не наслика, а да то учини, знам да би један наткрилио «две Дрине».
                         
У Београду, 05.02.2005.године - Истинита прича, 23.01.1993 .год.Бајина Башта
Нада Лукић - Дринска


Среда, маја, лета Господњег 2002.
                                                Манастир Рача покрај Дрине

МАНАСТИР РАЧУ ЧУВАЈУ АНЂЕЛИ


         Рано изјутра стигосмо, мој пријатељ Неђо (дечји песник) и ја у манастир Рачу. Спремах се данима и ноћима размишљах, да ме само нешто не спречи. Капије манастирске отворене на све четири стране. Приђосмо са источне стране, крстимо се и целивамо крст на капији. Звук звона и одјек оде у сусрет оном трачку Сунца, јутарњег, што се овог дана заплео у шумама тарским. Чује се Рача, вода она, којом кад се умијеш и ње напијеш, живот се у жубор смирени претвара, све ускомешане мисли у умирење одлазе, и само МОЛИТВА рана, јутарња, и појање из цркве манастирске, допиру. Птице заћуте, не чују се...
         Мало их у манастиру има данас, (раденика). Свака помоћ споља, из редова мирјана, добро дошла је. Игуман Сава нас дочекује испред манастирског конака. Раније сам добила благослов поводом сређивања манастирске библиотеке, договорисмо ово јутро, овај дан. Послужује нас сестра Дамјанка, сва у смерности. Она овде припрема храну и води рачуна о свему у кухињи. Док чекамо да искушеник Иван, (касније монах Јустин), донесе кључеве од Ризнице, у мени, у мислима мојим надолази осећај страхопоштовања, исти онај, као када сам била девојчица, и када сам на колима, између џакова са житом, са мојим оцем, довезла се пред манастир. Мој ђед и мој отац, никад нису млели жито у воденицама, ниже, доле, око Бајине Баште, (а било их је доста), и једна на увиру Раче у Дрину, (која и дан данас ради, као и ова манстирска. Само њих две!). Гледам поново према воденици манастирској, и себе видим, поново доле, поред воденичног каменог прага, како седим на једном камену, и оца како са монахом истовара џакове, и чујем реку Рачу и воденични камен видим кроз отворена врата.
Видим и ону сву белину од брашна, које се распршује около, доке се жито меље, па су беле и монашке мантије и капе, али та чиста белина се касније, пред вече, претвори у неку белу светлост, коју за собом око манастира, носе Бели Анђели, зато се мени, као детету, учини тада, да манастир Рачу чувају анђели. Моја прабаба Вилкемина ће касније врло озбиљно потврдити, то моје дечије размишљање. Причаће ми како све куће у селу Рача, славе АРАНЂЕЛОВДАН, и да ја тако о томе размишљам јер сам рођена на тај свети дан.
         Тадашњи игуман Хризостом изнео је једну књигу и пружио ми. Узех је бојажљиво, као да није налик другим кљигама мојим, школским, и онима које сам у бајинобаштанској библиотеци скоро све прочитала. Била је то књига епске народне поезије, (ускоро ћу је поново наћи у манастирској библиотеци).
Такве није било ни у школи ни у вароши. Књигу сам три пута полако прочитала, док нисам напамет научила, све оне епске песме, што о јунаштву и правичности говоре. Касније сам их, већ прве зиме, рецитовала увече старијима, кад снегови завеју наше крајеве и пут доле поред Дрине, а до манастира се није ни могло доћи у неким данима зимским. Бога ми тада, све до пролећа, нико није ни помишљао да крене према Тари.
Биле су то наше «БЕЛЕ ЗИМЕ», те ћу тако ја овде, у времену данашњем, подстаћи оца Саву, да понеке вечери, исприча неку догодовштину, из ондашњег живота манастриског, (када је братство било бројно, и само мушко).Увек кад помињем наш манастир, говорим и кад је постао, (многи о њему мало знају, био је дуго запостављен), да ли због неизграђеног пута, можда једна од ређих светиња, склоњена са нашим благом, већ онда, од злих у души). Манастир из XIII века, задужбина краља Драгутина, (који и са овом задужбином покајање учини, заради опроштаја, молитвама се посвети, због Немањића својих и себе самога).
        
У библиотеци манастирској ми помаже искушеник Иван, двадесет година му је тек, а синоћ после Вечерње, сазнадох да ће се ускоро замонашити. У библиотеци стоје лепо урађене полице, дрвене, уза зид около, књига има свуда, помешане старе и новије. Видим, било је покушаја да се нешто уради. Крећем испочетка и размишљам. Захвална сам Богу што у рукама држим књиге СВЕТЕ СТАРОСТАВНЕ. 
Бришем прашину са оних НАЈСТАРИЈИХ, (у њима прва  наша ПИСМЕНА), знам било је онда, давно, триста калуђера РАЧАНА, (први преписивачи беху). Одвајам старе књиге, нагореле, (гореле у ватри, а опет и данас «ЖИВЕ»). Саме ми се отварају, покушавам да читам она слова, монашком руком исписана, у вечитост, за потомство, заради љубави међу Србима, заради трајања надања, ради праштања и очувања душе, због достојанства и у људскији да се живот окрене. Трећег дана извукох, пожутелу, танку брошуру, би то списак погинулих на Солунском фронту. Моји стари су ми причали да је тај списак достављен у манастир Рачу, онда. Нађох на њему и име мога ђеда Светомира Лукића и сва она имена јуначка. Гробове сам им посећивала у Солуну, на Зејтинлику.
         Једном, пре више година, у грчком националном ресторану тамо, свирали су и певали Грци, ПРЕЖИВЕЛИ СОЛУНЦИ. Певали су у спомен своје браће Срба и свим својим мртвим саборцима, и на српском и на грчком језику.. «Креће се лађа француска». Певали су и свирали и плакали, а у солунској луци мировале су, укотвљене, модерне лађе. Браћа по вери, мислим, окренути једни другима вечито. Писала сам у мојој келији (у Рачи), дуга писма и слала у Грчку мојој кћери Наташи и зету Димитрису. У писмима су путовале и старе разгледнице манастира Раче.
         А у манастиру радило се пуно, и славили се сви СВЕТИ, редовно су текле молитве за покој душе, свим нашим страдалницима, у свим ратовима, па посебно у овом последњем, данашњем, и свим Србима несталим »које-куда»...
         Мештани из околине, долазе да помогну и у раду, и о СВЕЦИМА. Мени у библиотеци, (поред сада већ монаха Јустина), велика помоћ је још од сестре Весне, (која деци у школи предаје веронауку), и од сестре Љубинке, (која има свој редовни посао у библиотеци хотела „Оморика“). Морам да поменем брата Рајића Неђу, који је дугогодишњи добротвор манастира нашег, и који је веровао да ћу се озбиљно прихватити посла око књига.
         Једног јутра раног, приђем цркви полако, са горње стране. Увек испочетка у мермеру белом загледам «уклесаног» Хаџи – Мелентија, са крстом у једној а мачем у другој руци. Изнова имена ишчитавам, а знам сада, да их «преписаше» клесари са оног списка, који као штафету, носише одоздо са југа, од Солуна града, па све до подножја планине Таре. У мермеру уклесана песма, што уз гусле певала се, (спевао је народ српски – православни)

...»Док запалим Рачу украј Дрине.,
и погубим `аџи – Мелентија.
   кој` је иш`о преко мора сињег,
                             те је влашку ћабу полазио,
                   па се узгред у Стамбол свратио,
                    и од Цара ферман излагао,
                    за стотину жутијех дуката,
                   да Власима Богомољу гради,
                   да је гради за седам година,
                    начини је за годину дана.
                    Ево има шест година дана,
  како зида покрај Цркве куле,
  а у куле набавља џебану,
  и по мраку топове привлачи,
  видиш јолдаш, да се НЕЧЕМ НАДА!»
        
Како онда уз гусле, тако сада у тишини, док се планина на починак спрема, после звона Вечерњега, Рајић рецитује ове стихове епске, и друге  (дуго у Србији не говорене) на клупи испред цркве. Тада нам се учини, да се време уназад окрене, и као да шуме тарске, (неке тајне, чуване стотинама година), тек сада одлучише да кажу, а КРСТ онај велики, на стени у висинама, према небу се злати, и деда са шајкачом, (на другој клупи), причу креће:» МУДРАЦ ЈЕ ТО БИО – ВЛАДИКА НИКОЛАЈ...»
         Игуман Сава личи ми, како дани пролазе, на оног негдашњег српског домаћина. Сазнадох да је рођен на Јеремијиндан, и да је млад отишао у манастир. Помислих, сад би мој ујак, (који је рођен истог датума, само неких година у времену ранијем), сличан био игуману Сави. Ујака свога никад не упознадох, (отпутовао је на свој већни починак давно, пре мог рођења). Знам га са оне слике у кући коју наследих од баке по мојој мајци Смиљи. Наш игуман уместо одговора на нека постављена питања често, мудро, причу исприча. Свака његова прича, носи озбиљну поруку и поуку, и кроз шалу, увек је збиља, на крају закључак.
         Једне вечери разговор тече о Србима, (како брат са братом не може). Отац Сава одмах уместо одговора причу прича... »Монах Калист никако није могао са својим братом Михаилом, (исто монахом). Владика, знајући за њихову нетрпељивост реши да их помири. Позове их заједно и каже Михаилу да пољуби руку Калисту, овај то уради, али кад је дошао на ред Калист да пољуби руку брату, Михаило скочи и склони руку. Владика пита шта се догодило, Михаило рече:
-       Ујео ме за руку. Владика повиче : - Шта се уједате к`о коњи...
Следеће недеље игуман Сава нас води до мале електране, која је горе узводно, на реци Рачи, (само је манастирска), али више струје производи него је манастиру потребно. Тих дана паде договор са надлежнима из општине Бајина Башта, да се прикључи електрана манастирска на главну мрежу, да не би и преко дана гореле сијалице свуда около.
    Из Београда дођоше наши људи Зоран Милановић и Гордан Којадиновић. Доведе их Неђо Ракић. Направише са још неким добротворима рефлекторе унутра уз зидове манастирске. Тако ноћу, поготову уочи празника, путници који на Тару путују, одозго са пута, доле у шуми, виде осветљен манастир Рачу и КРСТ СВЕТИ, па се у ноћи чини све нестварно, као да се  СВЕТИЊА одозго из облака у подножје планине спустила.
    Мати Матрона покушава једног дана некој деци да објасни трајање дана и ноћи, док око ње овце пасу траву и играју се јагањци.. «Равнодневица је децо када цветају кајсије и ...После када зрију.»
    А овде у Рачи с пролећа још увек цветају ШЕПТЕЛИЈЕ.
    Понекад се осамим и записујем, као да ће ми неки догађаји промаћи, као да нећу све наћи у књигама, (које прислањам на груди), пре него их у полице одложим. Зато ме филолог Ранко Бурић једном у Београду представи осталим гостима: »Она је књигочувар у манастиру Рача украј Дрине». Била сам срећна, а изнад свега осећај оног мира у души, који сада свуда са собом носим, ма где ходила. Књиге ме тамо чекају, и нове које манастиру поклањају. Тамо ћу увек долазити са сваког мог пута, а овим записаним, сву прошлост нашу и садашњост, и претке наше отимам од заборава.
    Опет се једна ноћ ближи, и манастирске капије се затварају, и све ће да утоне у сан, САМО СУ АНЂЕЛИ БУДНИ...

Крај овај записах                           Нада Лукић-Дринска
једне ноћи лета
Господњег 2005.
уочи Божића
у Манастиру
 


НАШИ ВИДОВДАНИ



            Неколико дана уочи Видовдана, одржа се духовна академија у близини Шида у цркви свете Петке, у њеном тек озиданом конаку, прота Хаџи Ђорђе архијерејски намесник веће околине Шида, један од ретких који би позван и одслужи у Јерусалиму на Божић на српском језику службу и доживе да Огањ Свети изашао из Христовг гроба стигне до њега и у рукама му запали свеће. Тај ванземаљски догађај Хаџи Ђорђе Љ. Воларевић нам описа тако живо да нам с еучини да се Свети Огањ разгорева и овде међу нама уочи Видовдана. Он најави будуће Видовдане, (духовне академије). Ове године је то ишло под слоганом ''РАДУЈ СЕ РАСПЕТО КОСОВО'' .

            Гости су били песници из Београда и Црне Горе и сликари, а поезија и слике бише примерени самом наслову академије.

            Из Београда у ране сате баш на Видовдан 2006. године кретали смо према Косову. Било је један сат после поноћи... Загрми, проломи се кроз таму и киша се проли... Грмело је као да оуцају из топова изнад Газиместана. Киша је кренула улицама пустим, као да и Београд треба да заболи туга она превелика. У аутобусу, који само што кренуо није, лица незнана, по неко ми с еи познато учини са Кнежеве улице... Сретали смо с енеких вечери скоро. Једна девојка ме на Марију подсети. само ова Марију виолину није носила и на седишту до ње није седео Бранислав, а ''бас'' који је он свирао, тамо је код калемегдана заћутао још пре кише. Није било ни мале Невене, ни њених запиткивања ни прстића који милују виолину. У ком оно грдау на планети трогодишње дете виолину мази???

            Ноћ на сноси према југу, или тамо што се наш југ звао.. или Средиште наше... Ћутња... Зашто то ћутиш и спаваш Србине? Зар не видиш у заспалом и у несвесном ти лако није? Са ким то ја у замраченом аутобусу мисли размењујем? Какво нас јутро доле ишчекује и дан?

            Ја већ знам тужне дечије погледе и мајчинске, (што су с еса смрћу завадили). Смрт се од мајких косметских уплашила.  Освануће и овај Видовдан, и прогреваће сунце са Истока. само ништа неће вратити оне осмехе у очима и љубав ону отету.

            Синоћ неки преживели ратници ћутке вечерају, погледи им остали на бојиштима последњим. Поздравих се... Чудно су ме посматрали и као да ћутњом казаше: '''Нико више и не помиње Космет''.

            А ми преко Мердара на Газиместан журимо... Негде на аутопуту код Крагујевца уђоше три момка и један човек. Примичемо се ''ГРАНИЦИ''. Некој граници усред Србије... Моје срце још слабије откуцава, као да сам решила једну половину доле да оставим... Одавно се спремам да им нешто однесем, нешто што ће да памте кад се вратим, она деца доле, још увек жива.?!!

            Грачаница нас дочекује Сунцем обасјана. Светле крстови наши, а облаци се наднеше над оном бодљикавом жицом и затамнеше је... Ћутасмо онај бол и оно пространство... Пукло Косово поље у даљину и чека васкрсење мртвих... Изговори наш патријарх Павле: ''Заблагодаримо Господу...''. Сама Грачаница, ни да прича не може... Звоне звона и гласови свештенички у појању изменогли. До Грачанице ни једне цркве не би... А џамије на сваком кораку... Када се деси онај огањ што попали светиње наше? Каква то ''згрешенија'' направисмо, да опроштај не долази? И ја  се почех питати као деца са Космета: ''Јесмо ли ми то проклети?''. Да ли нас то нешто, неко, у смирење не пушта? На Сунцу плакале су косовке девојке и дечије очи палве неке, све у црно обучене мајке су изгубиле лица... а не да се Грачаница иако је осамљена и чека дане боље. ''Још те има Лазаре семе'' - деца Београда и деца Космета још увек вапе за слободом и после толико векова, као да им је сад још даља, затворена у бодљикавој жици- СЛОБОДА!!!

            Ипак преко застава плавих, белих и црвених, кроз ветар залепрша на Газиместану, на Видовдан: ''Не умиру Видовдани''.



Нада Лукић - Дринска  

среда, 17. август 2011.

ЧУВАРИ НАШЕГ НЕБА И ЧУВАРИ НАШЕ ТРАДИЦИЈЕ

                          ЧУВАРИ НАШЕГ НЕБА И ЧУВАРИ НАШЕ ТРАДИЦИЈЕ  

                            (Једино код Срба,Пилот се постаје наслеђем)

Летели су ниско,над градом,изнад споменика“ПОБЕДНИКУ“.А ОН,као да оживе,ПОБЕДНИК,уздизао се високо према сунцу...Поред мене,испод дрвета,седе један пилот(војни пилот).И тако као да се спусти оним падобраном који је малопре кружио изнад споменика,поче своју причу,о љубави својој највећој:“Летео сам,свим клипним авионима,изузев млазњака,а сад скоро било је 38година,а ја сам у 82-ој...“Јанић Божидар,рођени Београђанин,био је рече,наставник једриличарства,а његова,ипак највећа љубав према летењу још увек траје и трајаће до краја живота.Летео је до 60-те,а сада понекад оде „ТАМО да се провоза“.И поглед му нестаде у висинама нашег неба,као да на тренутак одлете у оном белом авиону,крила црвених,па се опет спусти и настави причу:“Мој отац је био војно-државни мајстор-пекар,Јован Јанић...У доњем делу града су се налазили станови за војна лица и државне службенике.Лево од нас,(овде на Калемегдану)се налазила војна интенданска академија,која је после нестала у Другом Светском рату.Испред ње су биле две велике солидне зградеу којима су у времену целог 19-ог века били војни затвори,за трајно  робијање војних затвореника.Треба рећи да су сви ти затвори нестали и све зграде у Другом С ветском рату...“
Пилот Ј анић Божидар и професор загледа се по оном народу,а на Калемегдан као да је цео Београд измилео.Било је десетине хиљада Београђана и био је сунчан дан,а све што има од летилица и авиона у српском ваздухопловству,излетело је и надлетало Калемегдан...Пилот Јаниц настави причу:“Знате ли да су Првом  Светском рату(1914-1915)одред за одбрану Београда формирали грађани  Београда:“ Његове мисли се пренеше на касније време и рече:“Мој млађи брат(78 година има сада),Чедомир је основао на аеродрому у  Сурчину ваздухопловни српски музеј а писе и књиге.Написао је скоро књигу“ГОДИШЊАК СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА“,то је као извештај потомству.Од старијег покојног брата Миодрага има син Милан.Сада је капетан на путничком авиону.Пилоти се састају понедељком у 12 часова у Дому Аеро клуба у оквиру удружења за неговање и чување ваздухопловне српске традиције у улици Узун Миркова бр.4(то је дом аеро клуба).“Дођите нам у госте...Доњи Град(Дорћол) у коме сам био рођен озивећу вам кроз причу мој,кроз цео мој жибот...“
Угледао је у гомили једног свог колегу пилота,поздравио се ,устао и рекао како његов колега има 2 сина пилота.Док је одлазио према њему,мени се наметну једна наша мисао,после ове приче,учини ми се да се једино код Срба пилот постаје наслеђем.Над  Калемегданом кроз сунца летели су српски пилоти...Највеће акробације је изводио пилот у МИГ-у 29.
Данас ми се учини да су пилоти ЉУДИ-ПТИЦЕ...А пред поноћ,враћах се Душановом и прође оном сраном према Калемегдану трамвај „звани књига“,(почиње и сајам књига у Београду.)А Дорћол беше ове ноћи некако чудно умирен и знала сам да се са Косова и Метохије враћају млади са једне поклоничке мисије.Како сам заспала не сећам се,знам да је дошло друго јутро и да сам посетила чуваре наше традиције(ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ ТРАДИЦИЈА  ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА СРБИЈЕ ДО 1918 ГОДИНЕ),Задарска бр.2.Причах им о пилотима,рекоше ми да се друже и поштују. ЧУВАРЕ ДОБРОВОЉАШТВА  посетих истог тог дана,а чувара војног музеја на Калемегдану планирала сам да посетим једног од следећих дана.
Пред подне другог дана свратих у опшину Стари Град код Зорана-“Историје“.Увек ми из историје једну реченицу макар досад незнану изговори,а данас :“Пре Балканских ратова АМЕРИКА ЈЕ ИМАЛА 8 АВИОНА А КРАЉЕВИНА СРБИЈА 12,И БАЛОНСКО ОДЕЉЕЊЕ,(КОМАНДИР ЈЕ БИО КОСТА МИЛЕТИЋ-МАЈОР),ИМАЛИ СМО ГОЛУБИЈУ ПОШТУ ,ГОЛУБОВЕ ЛЕТАЧЕ ИСТРЕНИРАНЕ...“
Ех,ипак Београд и Србија настављају жибот нови неки ту на ушћу Саве у Дунав...А ЧУВАРИ СЕ У СРБИЈИ СВАКЕ ГОДИНЕ РАЂАЈУ.


Било је октобра,лета 2008                                                           Нада Лукић-Дринска
                                                                                                        Народна новинарка