недеља, 30. јун 2019.

Поезија уживо

Поезија уживо!
Р: Бгд:2
Радио Београд 2... 97,6 mhz



Писало је тамо иза говорника, или боље речено песника наших...
Волим радио Београд и иначе радио и драго ми би да се нађох у првим редовима, као гост и новинар у малој сали Коларчевог универзитета. Иако се каже "мала сала" сала беше довољно велика да прими велики број заинтересованих Београђана и да се скоро препуни. Иако је и вече било спарно после врућег дана, дођоше људи да одслушају уживо Радио Београд 2, на коме ће говорити један од највећих српских песника г-дин Милосав Тешић, који је скромно одслушао спикерку Радио Београда, која га најави и преузео реч да каже о себи како је текао његов живот, књижевника, а највише српског песника .Није писао само поезију, писао је и есеје и бавио се  лексикографијом српског језика. Спикер најави још једном: "Све награде је добио што се тиче поезије", а онда се чуо глас песников "Тежио сам да се бавим изразом посебно нашег језика и размишљао сам зашто је поезија важна подједнако и писцу и читаоцу. А онда писао сам и песме и приче и осташе у мени моје приче из манастира које назвах У ОСВИТУ ЖИЧЕ. Може се одговорити на питање колико је важна поезија, на више начина, а кренућу ипак од своје прве збирке, која настаде баш из поштовања према поезији. Многи већ знате да је моја прва збирка КУПИНОВО, па ће из ње РОЗА КАМИА (дивља ружа) и битна је песма ЦВАТИ МИ ЦВАТИ, РОЗА КАМИА, па С ИВАЊСКИМ ЦВЕТОМ, а посебно се роди "Из срца оца, из срца сина". Инспирисан сам био и песником слепим Филипом Вишњићем, па дође збирка КАЛОПЕРА ПЕРА..." Песма КРОЗ  ГОРАЖДЕ, у коме сам боравио неко време и онда дође ХВАТАМ СЕНУ ЖИВОТА, ТИЦО У ПЛАМЕНУ, па ПРИЗРЕН, даље ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА... А доћи ће и песма ПРЕТРЕС КУЋЕ, после Другог светског рата, који сам доживео тамо и гледао тај догађај очима дечака. Па ће доћи СТЕФАН РАЧАНИН за које је дело добио ПРВУ РАЧАНСКУ ПОВЕЉУ 2001. године, иако је ту био најмлађи добитник и млађи од многих добитника РАЧАНСКЕ ПОВЕЉЕ.
У збирци СЕДМИЦА, пише о св. Ђорђу. Посветио је добар део свог дела и српским  хероинама од митских времена, па касније, а о томе се може наћи у збирци КАЛОПЕРА ПЕРА. Писао је о Евелини Хаверфилд, која стиже у завичај његов у Бајину Башту, у време Првог св. рата и постаде доброчинитељ Србији нашој, а  звали су је Сиротињска мајка.
Писао је о нашим јунацима у Првом св. рату, рече да се наставио на ПЛАВУ ГРОБНИЦУ Видо, од Милутина Бојића "Шта стварно је своје, а шта стварно туђе, широко је поље где не ниче трава"...
Напослетку, приказујући своје стваралаштво, трудио се да остане интересантан и не досади публици, тако што је поштовао време радија српског и умео да одреди на који начин ће да прикаже пут свог стваралаштва и свог већег дела живота, који посвети кроз своје књиге нашој земљи Србији.

          Нада Вукићевић-Лукић Дринска, новинар и писац

среда, 12. јун 2019.

Генералу Обраду Стевановићу


ПИСМО НАШЕМ ГЕНЕРАЛУ:

Господине Генерале, копирала сам Вам овај мејл, зато што се нисте
сетили одмах, а то је било непосредно после промоције ваше књиге,
раније, а сада ћу дати кратак приказ Ваше књиге, односно нешто о Вама,
како бисмо то могли да објавимо у Ужичком летопису , или још боље на 
 Сајту " НАШЕ УЖИЦЕ ".




 Приказала сам  ово на
Дан књиге 23. априла 2019 , који је проглашен за Дан књиге, а претпостављам
да ћете бити задовољни што то чиним баш овог дана, јер знам сигурно да
сте и Ви књигољубац, јер сигурно не бисте ни писали овако добру књигу,
као што је Кумановски споразум, да нисте прочитали велики број књига
уопште, а претпостављам - посебно историјских. И знам да се генерал
постаје између осталог и због посвећености писмености и култури, а не
само ратним вештинама, јер многи верују да су слични Вама искључиво
познаваоци углавном ратничких вештина.
Али пре него ћу дати приказ  ове посебне књиге , њен аутор Генерал Обрад 
Стевановић ће прихватити гостовање на једној српској ТВ "Хепи ",у првој 
половини јуна месеца 2019.год.Током пре поднева ће у левом горњем углу 
непрекидно бити најављивана књига у једној реченици : "Кумановски споразум 
у јавној кући у 21.час..."Наиме појавиће се у то време непознати новинар 
који је говорио и постављао питања аутору , покушавајући да га испровоцира
више пута , и лице му је деловало помало "опасно " ...Генералова потпуна 
мирноћа и кратки одговори задивише гледаоце и тако не прође ни једна
провокативна радња...Победило је достојанство и чиста истина...Схватих 
да је Генерал био спреман на оваква питања али ,је рачунао , да и овакве 
емисије гледају разни гледаоци и да ће и међу њима бити разних коментара 
али треба говорити , јер Србија је поново изложена и да ћутањем , не тако
давно изгинули борци ,биће препуштени забораву...

"Аутор књиге "Кумановски споразум" је господин Генерал, Обрад
Стевановић, рођен у Републици Србији 1953. године, у Брекову, општина
Ариље. Основне студије завршио на Војној академији копнене војске у
Београду, а магистарске и докторске студије на Факултету безбедности
Универзитета у Београду. Доктор је наука одбране, заштите и
безбедности и ванредни професор на криминалистичко-полицијској
академији у Београду."
Био је учесник преговора који су од 5. до 9. јуна 1999. године вођени
у Куманову између влада СРЈ, Републике Србије и Међународних
безбедносних снага под окриљем УН-КФОР. Када сам упознала Обрада
Стевановића, сазнала сам већ тада да је професор, доктор или
најправилније како га његови студенти најрадије ословљавају - генерал.
Тада сам сазнала да не иду исто чинови у полицији, по истој
хијерархији, као у војсци, али кад поведем разговор са генералом,
или војним - српским, или полицијским, слично доживљавам и носим у
себи, једноставно понос, што се надам још увек животу у Србији. Ма шта
други говорили, или злобно наговештавали наш крај, знам да људи као
генерал Стевановић никад узалуд не пуштају време да пролази. У мудрим
оним преранооседелим главама, памет не мањка...
Књига "Кумановски споразум" је још један истински документ, писан
руком једног директог учесника, а подсетник будућим генерацијама, да
се не забораве све жртве албанских терориста и НАТО агресора.
Аутор књигу почиње, не случајно, цитатом Борислава Пекића: "Писма из
туђине, запис о прошлости", који каже: "Народи се не састоје само од
садашњости и будућности. Прошлост их је формирала, прошлост им често и
будућност одредељује. Без тог историјског сазнања тешко се опстаје. Ни
велик не постаје. Покушај да се прошлост одбаци и све почне испочетка
– разумљив, али опасан нагон сваке победничке револуције – доводи
нацију до трагичне изгубљености детета, које више не познаје родитеље
само зато што је пристало да их не признаје..."
Аутор књиге господин генерал Стевановић је написао неколико важних
ствари у предговору своје књиге, да би донекле ипак објаснио на шта ће
наићи читалац ове књиге и како ће поједини читаоци "чак и кад су
најдобронамернији исти догађај или појаву често да виде на различите
начине" и моли читаоца да схвати да нема намеру, да било коме сугерише
размишљање о учесницима преговора и потписника споразума, али је
осетио потребу и "сматрао да као један од потписника има професионалну
и моралну дужност да истражи тај историјски догађај и спроведе у
научном поступку и "да резултате таквог истраживања учиним доступним
јавности". Књига је пуна истинских догађаја из тог периода, односно
чињеничног стања, тачних датума, и истинских личности који су
учествовали у доношењу одлука, нажалост није одмах била јасна идеја
НАТО "добронамерника", који су вешто навели нашу војску и полицију у
Куманову да прекине рат у циљу даљег нестрадања српског и осталог
народа, који живи на нашим просторима. Надајући се да ће зато престати
ратна страдања и рушење Србије (које није ишло само из ваздуха него је
већ кренуло било и копненим путем преко Албаније). Све је то било
заваравање и "Уз противљење Русије НАТО је и 16 чланица НАТО затражили
су од СРЈ да до 15. јуна обустави насиље на Косову.,," И када је
направљен велики притисак на СРЈ и када је потписан споразум, тек онда
је следило организовање маневара, ваздушних снага НАТО, изнад Албаније
и Македоније и касније су терористички напади албанских екстермиста
постали чешћи и тежи са великим последицама. Дакле, под њиховим
патронатом ОВК је почео да запоседа бројна села, успоставља своју
власт и све суграђане присилно мобилише и обавести да контролише скоро
пола Космета...
Да би се детаљно пратила и разумела књига "Кумановски споразум", треба
је читати полако и схватити тек онда, ко може да разуме како се
понашају "велики", кад осете да једна мала земља својом памећу и
љубављу према отаџбини и спремношћу да њена војска и полиција крену у
одбрану, па и цео народ и свесно жртвују своје животе и надају се да
ће и тако мали извојевати победу, над агресором, чак то и чине и кроз
историју су чинили (књига се позива и на раније одбрамбене ратове, кад
смо били нападани, па ипак и после великих жртава враћали се испочетка
у живот и обнову своје земље)... Збуњена је и велика светска сила
постала и у овом рату, па сада спрема другачије нападе, хоће да
избрише историју храбрих у Србији, па се нада да после тога ће умрети
српска храброст и жеља за опстанком и поновним паљењем ватре на својим
огњиштима...
Књигу зато не бих приказивала по редоследу страница, него би само
закључила, још једном поновила, да сам приказавши у почетку личност
аутора генерала Обрада Стевановића већи део већ рекла о књизи и само
остаје да књигу читаоци читају, јер у њој је истинита наша историја,
још једном наша одбрана по казивању најкомпетентнијег преживелог, из
овог последњег, даће Бог одбрамбеног, рата, и наставак живота у
Србији напаћеној у свим ратовима док су је бранили наши јунаци поникли
у нашем народу.


Нада Л.В.-Дринска ( новинар и писац )

среда, 29. мај 2019.

Промоција књиге на Тари, у војном објекту "Оморика"




У четвртак 16. маја, лета господњег 2019, после Васкрса, одржана је промоција моје књиге "Дуга на небу, а Србијом теку свете реке". У обновљеном  објекту "Оморика", на Тари, поново долазе да се одморе војни ветерани са породицама, а и млади и туристи из целе Србије, па се ове године Тара још од Васкршњих празника претворила у радосна догађања и шетње по столетној шуми, а био је спојен и Први мај и Васкрс, по датумима, једино су понекад падале кише чешће него ранијих година, али је ипак Сунце налазило пут између борова, И СВИРАЛА ЈЕ МАЛЕНА САЊА ПАНИЋ ВИОЛИНУ ИЗ БАЈИНЕ БАШТЕ ИЗ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ "РАЈАК ПАВИЋЕВИЋ " а господин Јовановић Томислав, управник војних објеката на Тари, који ради годинама у мају је био често дежурни, и дању и ноћу, и распоређивао госте срећан што овог маја поново оживеше тарске стазе и што стигоше туристи чак из других држава. Посебан гост био је на Тари (приликом одржавања симпозијума правника и људи од закона) господин Бабурин из Русије, који је председник свих словенских држава у вези међународног права и борац за исправљање неких неправди које учинише НАТО агресори и у другим државама, а не само у Србији пре 20 година, кад се деси агресија прво над нашом Србијом. Поклоних ову књигу господину Бабурину и остаде у војној библиотеци у Оморици, а предадох за библиотеку уз књигу и урамљену фотографију српске краљеве гарде још из 1941. године, када је краљева Гарда, чији члан беше и мој стриц Милан Лукић, последњи пут у библиотеци се фотографисала и донела одлуку да се неће прикључити Немцима при тадашњој окупацији наше Србије. Тада су они одмах после овог фотографисања били интернирани за логор у Немачкој и за њих је био оформљен у Озбруку први официрски логор , тада 1941. Многи то нису ни преживели и после Другог светског рата неки су, као мој стриц, завршили у далекој Аустралији. Књига говори и о историји из Првог св. рата, о периоду из ових данашњих ратних услова, који се још не завршавају, на КиМ, још увек нам Србија трпи (бар Косово и Метохија) трпи неправду и још се борба тамо и рат не завршава. Књига говори и о окупљању по први пут ове године и пре 10 година доброг дела напаћених других држава, које решише да им Београд буде почетна тачка за заједничку борбу против НАТО-а и успостављање мира поново у целом свету. Господин Бабурин је један од тих бораца, стигао из Русије, јер је та борба кренула из Србије. 
Зато је ова књига заузела место међу истинским књигама у војној библиотеци, јер је и резултат мог истраживачког рада на терену и праћења даље наше ситуације у борби за мир. Прва књига "Србијо моја страдална у Христу васкрсла", постоји у војној и у другим библиотекама Србије, а налази се и у манастирским библиотекама и црквеним и ускоро ће и прва и друга књига бити преведене на руски и грчки језик, а наћи ће се по обећању, надам се, и у Хиландарској библиотеци. На путу је и моја трећа књига која ће бити у склопу ове две као трилогија, а наслов ће бити "Између завичаја и Београда", која неће бити сасвим завршена, јер остављам је отворену да када буде прочитана други моји Срби пишу о сличним темама и о овим и историјским временима, о породицама својим и другим у околини и у дијаспори, односно расејању, јер ову књигу однесе баш са Таре наш човек, да је промовише, нашим људима у Швајцарској и Аустрији.  Зато ће ова трилогија бити изазов људима из мог народа, било где да живе, да и сами пишу књиге о нама и о "обичним људима", који живе и живеће, ако бог да, на овим и другим просторима по свету.
Крај маја Лето 2о19.
Београд , по повратку са Таре из Завичаја                     Нада Л.В.-Дринска (новинар и писац )

уторак, 02. април 2019.

И после 20 година


АГРЕСИЈА  НА  СРБИЈУ СЕ ПОНОВО СПРЕМА 

|Жеља НАТО-а да се коначно уништи оно раније започето , што им је покварило планове брзог деловања .Схватили су , мада још увек збуњени , да је највероватније , крива српска Историја , односно они јунаци , који иду радије у смрт , него да им се потомци у будућности стиде ...Сада су решили да прво избришу српску Историју ...
Ипак нису рачунали да ће се у Београду окупити , за почетак , 50. Држава , противница НАТО-а , под називом : МИР И НАПРЕДАК УМЕСТО РАТОВА И СИРОМАШТВА .
Зашто у Београду ? Зашто у Србији ? Говорио је један од руских пријатеља ( генерал -пуковник) , : "Над Србијом је почела Агресија , рат после Другог Светског Рата .Ко је нарушио границе Југославије ? Започео је НАТО а предлог је дошао из Вашингтона .Пре 30 . Година је већ започето другим средствима , и замишљен је грађански рат међу бившим Југословенским државама.У Лондону је био састанак ,(био сам тамо ) и хитно су одлучили да бомбардују Србију. Тако су сатанизовали Србе , и да је један , макар Србин био тамо , они би га линчовали Дотле је то ишло .Широку примену су имале касетне бомбе . Нису успели захваљујући српској борбеној спремности а дошла је до Приштине у помоћ и Русија ...Сада САД хоће да распарча Русију , слично Југославији . Русија ће се спремно супроставити ...
Био је основан Суд у коме су судили јунацима који су се бранили , а није суђено онима и пилотима који су нападали ...Испада да смо криви што нас је Хитлер напао , хоће Историју да преокрену .СРПСКА БРАЋА СУ НАЈМИЛИЈИ НАШИ и нећемо дозволити да им поново нешто учине. Српски народ је срце Русије..." 

 Ове године , тачно на 20-тогодишњицу Агресије над Југославијом , створише се сасвим нови услови , и пошто смо први нападнути , Београд прихвати да буде домаћин и крете :
           МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА  22.-23.Марта 2019.
Главни носиоци , свега замишљеног ,били су :
         1.Београдски Форум  за свет равноправних
          чији је председник Живадин Јовановић ,
          2. Клуб Генерала и Адмирала 
           са председником Миломиром Миладиновићем
           3.СУБНОР Србије 
            председник Душан Чукић 
       и  4. Друштво српских домаћина 
        чији је председник Управног одбора , Миладин Шевралић .

Свечано отварање конференције било је пропраћено музиком наше најстарије српске Химне :" Востани Сербије "...
Са пуно поштовања стајали смо тамо сви , и достојанствени , од наших младих студената до Генерала , Професори ,седих мудрих глава ,новинари и представници осталог дела народа нашег ...Помешани бесмо са гостима , који стигоше са разних страна Планете , јер решисмо да се ујединимо у заједничкој одбрани која је данас како објави наш министар , војни , Александар Вулин  : " НАТО пакт је једна од најмоћнијих војних сила ...Никад није са већом лажи кретала у свету ,велика сила. Нико нема права да убије нашег војника и нашег полицајца који штити Отаџбину ...И изговори још"Србија неће бити чланица НАТО пакта..."
Представници свих 50 држава , међу њима и ми на самом почетку сложисмо се у једном најбитнијем , да смо против свих војних акција ...
Рат у Југославији је НАТО-у отворио врата за даље Агресије ..." НАТО је одлучио да се трансформише у Међународну силу и већи део народа , на Планети може бити доведен у заблуду..."
 Два дана пре отварања овогодишње значајне  Међународне Конференције ,била је промоција књиге коју су издали Генерали и Адмирали уз помоћ државе...Кроз књигу говоре преживели из овог рата 1999. а и сећања иду  на тешке дане страдања и да се не забораве  јунаци који свој  живот положише на олтар Отаџбине  А тек невине жртве наше. Књига је у два дела ,под називом : "Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999."Генерал Видоје Пантелић ,( такође учесник у овом рату )рече : " Књига је написана од стране Генерала и Адмирала који су непосредно командовали Војском . Основна њена намена јесте да нам Историју не пишу други, а најмање агресори .Она је нешто као записане речи старих ратника : "ТАКО ЈЕ БИЛО !"
Дан пре конференције , у холу Ратничког Дома беше велика изложба под називом : "Живот под НАТО бомбама " и " Света дужност ,Одбрана отаџбине "....




















Пре него наведем све учеснике на Међународној Конференцији , одлазећи кући , лагано наниже Француском улицом ,сећање на оно вече кад се деси бомбардовање , врати се свом силином ...И нађох у дому моме рукопис у коме записах: -Сећам се било је мало пре 20 часова и био је 24.ти март 99.та .Чекали смо у Београду у некој тужној тишини ...Мислили смо неће се усудити ...А онда су кренуле кукавице ! Грмело је преко неба И сунце се одавно сакрило а ноћ је долазила ...Кад би иначе деловали злотвори него по мраку ? Мрак је покровитељ кукавичлука ! Дању је светлост која може злотворе и да спржи ! Она Светлост што Светиње наше и Крстове обасјава и која је једна од Бранитељки Србије . Она још и сада чини Ореоле око глава Светитељских .Посебно се ове године савила око главе , нашег Благопочившег Патријарха Павла ! Живеће Србија ако ни због чега другог , него да жртве невине буду освећене , да и крв дечија не буде узалудна ...Живеће Србија због деце наше , због хиљада ратника ,који живот не пожалише ни у ранијим страдањима.Васкрснуће Србија !
Нада Вукићевић ( Лукић -Дринска )
 новинар и писац                                   Извештај се наставља ....

У петак 22.Марта 2019.
Тачно у 09 : 00 часова у Дому Ратника у Београду  почела је Међународна Конференција , ( у предходном тексту већ наведено )
У  делу -Поздрави - појавили су се представници Владе Републике Србије 
 Представници Српске православне цркве 
 МОМЧИЛО Вуксановић , Црна Гора , Председник Српског националног вијећа у име Срба из региона .
 МИХАИЛО МИША ГАВРИЛОВИЋ , Велика Британија у име Српске дијаспоре ( РЕКЛА БИХ  СРПСКОГ РАСЕЈАЊА )
 ЕНРИКО ВИЊА у име хуманитарних организација : СОС ЈУГОСЛАВИЈА  и СОС Косово и Метохија ...
  У ДРУГОМ делу програма , који је насловљен као : ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ 
говориће  око 10,00 
 1.МОМИР БУЛАТОВИЋ , председник Савезне Владе  СРЈ , у време агресије НАТО 1999 ,сада председник удружења " Слобода ".
 2. Петар Олегович Толстој , Руска федерација , заменик председника Државне Думе РФ.
 3.10.20 МИЛОМИР МИЛАДИНОВИЋ , председник Клуба генерала и адмирала Србије 
 4.10.30 СОКОРО ГОМЕШ , Бразил , председница Светског савеза за мир 
 5.10.40 ДУШАН ЧУКИЋ  Председник  СУБНОР-а Србије
 6. 10.50 ЗОРАН МИЛЕНКОВИЋ , отац пок. Сање Миленковић , ученице Математичке Гимназије у Београду , погинуле 30. маја 1999. на мосту код Варварина , у име породица Жртава 
 7. 10.55 ВИЛИ ВИМЕР , Немачка , порука "Сања", чита Марина Чолић 
 8. 11.00 ТАНАСИС ПАФИЛИС , Генерални секретар Светског савета за мир 
 9. 11.10 МИЛАДИН ШЕВАРЛИЋ , Председник Управног одбора друштва Српских домаћина 
10. 11.20. АНДРЕА КОТАРАЦ , Француски парламент.

 Пре него наставим да уписујем остале учеснике Конференције ,морам да се задржим на неким до сада необјављиваним информацијама , рецимо Михаило Миша  Гавриловић , из Лондона , који је рођен у Београду , а у свој родни град стиже сада у име 4 милиона Срба у Расејању...Рече да су многи од њих далеко од Србије већ више од 50 година и у Лондону су отворили Информативни центар ,али су упорно добијали лажне информације и стално се боре против тога. Године 2003  су као Дијаспора присуствовали у Београду , за одбрану Слободана Милошевића ( Лондон , Париз , Хановер ). Ишли су , тада са паролама : " НЕ ДОЗВОЛИМО АГРЕСОРУ ДА НАМ ПИШЕ ИСТОРИЈУ..." Те пароле чувају и дан данас . 
Енрико Виња из Италије у име Хуманитарних организација СОС рече да су организовали помоћ за многе школе : Дечане , Грачаницу ...Говорио је да треба помоћи Србима и да се занима и даље са људима из ЕНКЛАВА...
Момир Булатовић је говорио , како након 2 деценије на Косову и Метохији није решен проблем  и како је  војска Косова формирала своју базу у Албанији и како су наши припадници граничних јединица показали Велику храброст ...Рекао је још : " Ксавијер Солана је добио дозволу да бомбардује без обзира на све што смо ми учинили ..."
 Генерал Миладиновић , председник Клуба Генерала и Адмирала : " Не наседајте више триковима , сетимо се само наших јунака , наших браниоца ..."
Сви се сложише у једном да НАТО не мирује и даље исписује ЦРНО ПОГЛАВЉЕ СВОЈЕ ИСТОРИЈЕ...И да је једини начин да се државе уједине у што већем броју против ИМПЕРИЈАЛИЗМА ! Представник из Немачке је говорио : " Уништили смо ову земљу ! Немојте никада да заборавите , немојте никада да опростите ..." 
Један од говорника ( не знам тачно из које земље ) говорио је : "Штићење становништва ? Њих не интересују људи ...Стварају се услови за нове ратове посебно на Медитерану...А њихове снаге се гомилају према Русији ...И у области Црног Мора се праве неке нове базе , то се шири приступањем Северне Македоније и Црне Горе , ( што може да угрози Грчку )...Велика сила је заинтересована за Балкан да ту ослабе утицај Русије и Кине...Треба народ да направи ЗАЈЕДНИЧКИ ФРОНТ ПРОТИВ СВЕГА !"...
Речено је још ; " ОВО ШТО СЕ ДАНАС ДОГАЂА ЈЕ НАСТАВАК КРСТАШКИХ РАТОВА "
У бившој Југословенској држави ; Хрватској окупљају се млади , под усташким геслом : " ЗА ДОМ СПРЕМНИ !"А Јасеновац , Српско СТРАТИШТЕ ? Сазнајемо овом приликом ( што сигурно многи нису знали ) да је Тесла изгубио 12 чланова своје породице ...А Тесла је целом свету донео СВЕТЛОСТ !
 НАТО је гађао Мостове , Цивилне објекте ! 
У РТС-у је погинуло 16. људи...Српска популација на К и М је била у ЕНКЛАВАМА , одлазили смо , добровољно међу своје ...Сећам се оне бодљикаве жице , високо се дизала  , и капије су биле од жице ...Ноћу струје није било ...Ону децу назвах АНЂЕЛИМА ...Спавали смо са Њима , радовали су нам се кад смо долазили...И били тужни када смо одлазили ...Најтеже ми је било у Гораждевцу ...Стигли смо у ноћ а била је тамна и црна ...И одједном су се упалиле свеће у два реда око стазе , све до Цркве а сијале су и пред Црквом ...Били смо једном и најјужније од Ибра ...Рекоше нам да није далеко "ЖУТА КУЋА " ...Према извештају Дика Мартија , Србима су ту живима вађени органи и продавани...
Децу су нам убијали ( сваки дан док је трајало бомбардовање , по једно ! 79-торо ) Нико не може објаснити да то није било унапред смишљено ).Користили су осиромашени уранијум ...Последице су катастрофалне ...Најчешће су дијагнозе рака и код мале деце...
Из Руске Федерације Подпредседник Руске Државне Думе Петер Олегович Толстој ,је зборио : " Да ли је могућ мир и напредак или смо осуђени на рат и сиромаштво ? Али још је страшнија некажњивост агресора и стотине хиљада  мирних људи страда : У Сирији , Либији , Србији ...Закључак : Иницијатива мора да потекне из Србије а Русија ће је подржати..."
Руска Федерација -председник Међународне словенске академије наука , Сергеј Бабурин : " Бога су протерали из човекове душе ...Овде нисам гост него пријатељ...Излаз је у Савезу са Русијом ..." 
Венецуела : ДИА НАДЕР ДЕ ЕЛ-АНДРИ  : " Што се тиче Латинске Америке  чувају је целу за себе...Томас Гор је 1786.год.рекао , да САД мора да преузме целу Латинску Америку...Они нас називају њиховим задњим двориштем...Хтели су део по део али сада су као ђаво кренули и мисле да треба као цивилизовани да заузму свог ВАРВАРСКОГ  суседа !  Трамп ради директно , зато добијају Нобелову награду за МИР која је упрљана крвљу...Србији хвала за велику подршку , а ми кажемо :-ПРЕБИЋЕМО НЕЋЕ ПРОЋИ !
На крају из Руске федерације предложено би да се напише Декларација и да иде одмах у Уједињене Нације . " МОРАМО НЕШТО УРАДИТИ А НЕ САМО ГОВОРИТИ...Депутат руске државне Думе, Крим се враћа у Русију после пет година, а 20 година после Агресије на Србију, приступисмо овој декларацији 50 земаља заједно. Грчки адмирали у пензији објавише да су спремни да наставе заједничку борбу. Скоро сваки дан, УН не признају Косово, а ова покрајина је за Србе њихов Јерусалим и ово је део Србије. Они су се сами прогласили "Република Косово", а то је једна марионетска творевина коју су признале неке европске државе. Ратни криминалци могу да прикључе Косово Албанији. У Француској се некад десило да су делови око Лорене били одвојени, али су касније враћени Француској. Тако ће изгледа бити и са Косовом. Било је још говорника, али онда је прочитана Декларација и директно из ратничког дома из Београда отишла за Уједињене Нације.
После ове међународне конференције, осећала сам се пуно боље. Надам се да ће генерали и адмирали преузети на себе чување наше историје и заштитити наше војничко гробље на Зејтилнику, Крфу, Француској, Италији, Чешкој и поставити људе да среде документа још непописаних, па и најновије страдалих на Косову и Метохији и у бившим југословенским Републикама. Тамо нам леже и у необележеним гробовима и вапе да их макар попишемо и достојно сахранимо. Само тако ћемо ми и наши потомци после живети у мирној Србији и поштовање коначно стећи у нашој будућности, а помоћи ће и пријатељи, посебно наша Русија и Елада и наравно све земље праведне које се боре за истину и мир без ратова. 
      
У Београду почетком априла 2019.                                          Нада Л.В.-Дринска

субота, 05. јануар 2019.

Удружење Ужичана у Београду

ЕРСКИ КОРЕНИ

Назив Удружења Ужичана у Београду је промењен. Не стоји оно прво (Завичајно), једноставно је само скраћеница УУБ. Помислих да ће изгубити ону завичајну ноту, јер тако може бити као и свако друго удружење. А, претходни назив је чинио да Удружење живи, наши Ерцови (рецимо, сви су били слични мени, бар по пореклу. Ми смо били, већина, и по оцу и по мајци Ере. Па чак иако нисмо били и по једном и по другом, трајала је та жица - генетска, наша, више стотина година И сада у мени ври она крв...) Њихова деца и моја деца ће вероватно временом, после нас, мање памтити све оно што су тамо у завичају доживели код наших старих... Ипак, за сада покушавамо да осећамо завичај сви једнако... Овде ћу написати како нам је некад било: тада смо у Београду имали НАШЕ ДАНЕ. Имали смо лепо наше дружење, долазили су нам наши из завичаја и веселили се са нама у Београду, а ми смо ишли у завичај. Учествовала сам у томе.
Сада, на истеку лета 2018. направисмо изложбу слика у Скадарлији, у једној "кафани", која је имала зидове као камене, која је личила на неку пећину, можда негде на Златибору, коју одавно нико није посетио. Рекоше моји Ужичани да се осећају "ужичанствено", али не беше то тако... Далеко беше Завичај од Београда. Па иако се белео снег у Престоници, не беху задовољни. Зато за неколико дана направише репризу у просторијама данашњим, где се састајемо обично и би мало веселије. Весела је била истински, само наша председница Скупштине (скоро изабрана) и
која скоро поче да се пресељава у Београд, Драгица Јевтовић. Али, путује за сада често између Завичаја и Београда. Изложи тамо своје "опанчиће" (своју рукотворину), као да дође са неких златиборских ливада и на њих покупи из траве све оно лековито, шарено цвеће... Тако ће и она наставити да живи овде и да често путује и увек ће бити између Београда и Завичаја. Ми смо одавно тако... Аца Ребић можда више болује у души од нас свих који смо одавно дошли... Схватих то из једне његове приче. Можда ће се вратити тамо кад још мало оматори, мада ми у души никад не маторимо.. Погледам само пуковника Јову, који има већ близу 98 лета, па Кнежевића који је мало "млађи" од њега...
Мирјана Зрнић није одавно члан, али ено стоји испред своје рукотворине "Поносни паун" и он боје незамисливе овде у Београду (бави се новом врстом креативне уметности - КВИЛИНГ. Квилинг је филиграм од папира у боји.) Њу је мајка у стомаку однела у Ужице, родила је тамо и вратила се у Београд. Али, она је сваке године ишла код баке. Ужичанком се осећа подједнаком као и Београђанком.
Туцовићи су стигли још давно у Београд (кад и моји Лукићи). Сигурно су се познавали и онда и  заједнички размишљали о заснивању завичајног удружења, које ће бити прво такве врсте у Београду, 1923. године. Знам да је Милош Требињац, чије име носи библиотека у Бајиној Башти спасао једном живот Димитрију Туцовићу... Ипак Бог му није дао дуг живот. А његов праунук, наш председник Удружења, Милош Туцовић добрим делом је заслужан за данашње завичајно удружење. А имамо и поновна дружења. Све то беше застало, битно је да се није прекинуло. Тако се настављају и моја приповедања (истинита), у која ја уносим једино ван тог стварног догађаја наше душе... Срећна сам што то могу, јер да их не задржасмо, ја не бих могла да пишем о нама, јер све оно друго, иако је истина, брзо ишчили. Само је душа вечита.


ЕРЕ У БЕОГРАДУ (РАЗНИХ ЗАНИМАЊА)

СЛИКАРИ ЧУДОТВОРЦИ

Академски сликар Божидар Божа Ковачевић рођен је на Златибору, на Боровој Глави, 1934. године, а преминуо 2010. у 77-ој години живота. Завршио је Ликовну Академију у Београду 1961. године, а касније је био на стручном усавршавању у Паризу. Био је експресиониста, о томе ми је причао једне зиме, кад путовасмо у завичај возом, у Ужице, где се одржавала изложба сликарска и тада сам сазнала како је текао његов сликарски и животни пут. Рече да га многи сматрају експресионистом и да је било мало утицаја париских сликара, али да ипак није никога подржавао. Његови портрети и аутопортрети причају више него да сам слушала причу од стварних људи. А пејсажи и борови на Златибору, то је било нешто посебно. Сам Божо на свом аутопортрету увек држи широм отворене очи које као да се свему чуде и непрекидна радозналост излази из њих, то је оно дечје као што сваки сликар има, рече то и Божо... Схватила сам да су и сви сликари сами до краја живота једна велика деца са оном душом невином, а да су њихове слике, па чак и ако своју децу имају све заједно њихова деца...
Писала сам о једном Бору, који се златио при заласку Сунца и тако једном давно, планина изнад Ужица доби име Злати-бор. А има и један БОР на Тари, а Тара и Златибор се стално грле шумама и после причају људи да постоје: Тара, Златибор и Златар, као ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ. И загрлише се Тара и Златибор шумама и родише Златар. Сликар Божо сад почива на Златибору, предвече, кад Сунце оде између борова, завичајци зборе како им се учини да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то његова душа ту залута, као да не може сасвим да отпутује. А у ствари живи он у сликама својим и то је истина... И он раније беше стално између завичаја и Београда.

У Београду, осмог јуна, 2017. године, ово беше 36. изложба нашег сликара Милоја Миће Веселиновића - Тарског. Да се подсетимо: рођ. 1953. у Солотуши, на оној страни Таре, иза Бајине Баште... Завршио је ликовно образовање на Вишој педагошкој школи у Београду, у класи Свете Лукића, Милуна Митровића, Сотирова и других... Један период је предавао ликовно деци у школи. До ове изложбе, излагао је и у Београду и по осталим градовима у Србији... Изложено је преко 900 слика уља на платну и више од 1500 акварела... Известан број слика је отпутовао у: Холандију, Немачку, Пољску, Швајцарску, Америку, а велики број власника је у Београду, Новом Саду, Нишу, Смедереву, Бања Луци, Бајиној Башти... А, има једна посебна слика у кући поред мора у Елади, на острву Евија (код мојих Наташе, Димитриса и Ангелоса), а име јој је "ЗОРА НА ТАРИ". Грци шетају поред мора и кад су врата отворена замоле да уђу, да је погледају. А прошле зиме, док је одсјај ватре ишао према слици, моја кћи проговори: "Кад се некад ујутро пробудим ОНА ГЛЕДА У МЕНЕ и веруј, док се не расаним, помислим да се будим на нашој Тари или у нашој кући старој поред Дрине, а са Таре ЗОРА СИЈА."
Уочи лета 2019. сликар Мића је донео само једну слику - акварел старог Београда, да учествује на изложби у Скадарлији, а она је једна од сто акварела, које је он претходно излагао са осталим сликама, претходне године у Београду, а овде приказујемо његову слику водопада који се слива у Перућцу, у Дрину.






На овој изложби, у Скадарлији Ужичани приказаше младе сликаре и уметнике, неких новијих врста уметности. Посебну пажњу је привукла слика Јелене Тијанић Савић.














На истеку 2018. године изашла је моја нова књига "ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ", која је наставак претходне "СРБИЈО МОЈА СТРАДАЛНА У ХРИСТУ ВАСКРСЛА", а обе говоре о нашем завичају, добрим делом, као и о нашим прецима, а говоре и о Србији нашој каква је била, каква је сада и каква ће бити.

                Нада Дринска, новинар и писац

уторак, 18. децембар 2018.

Клуб "Коларац" у задужбини Илије Коларца у Београду

У задужбини Коларчевој, у Београду постоји Клуб Коларац у простору који се лако прилагођава одржавању разних културних догађаја, било да су то сликарске изложбе, мини-концерти (као што раније беше свирана џез и блуз музика за опуштање), књижевне вечери комбиноване са гитаром и староградским песмама, који прате поезију... Ту је и стари клавир, још увек употребљив и наштиман, а на зидовима су окачене стара виолина и плакати раније одржаних вечери...
Све то, бар за Клуб Коларац, осмисли наш домаћин Славиша Гацић.
Иначе, у данима без ових догађања Славиша једини у Београду осмисли клуб и за младе и за старије... Тамо ћете видети студенте (зато што су у близини Филозофски факултет, Математички и Филолошки,...), а близу је са једне стране Студентски парк, а са друге Кнез Михајлова улица, до које се долази кроз улицу 1300 Каплара, а напред од главног улаза за Коларац, стиже се до Калемегдана. Овај део града , после оснивања више факултета , постаде Универзитетски део наше Престонице . Тако се , одавно , изједначи , са Већим  градовима Европе . И временом  наши факултети посташе познати у околним државама...
Клуб Коларац је испод самог овог великог здања, Коларчеве задужбине (некад је био подрумски део, док сада су, испод, дивно сређене просторије корисно искоришћене)... У Клубу Коларац се можете одморити, наручити јело (углавном од здравијих намирница) и попити пиће и обавити припреме за наступе у горњим - мањим и већим салама (концерте, углавном, и промоције којима присуствује већи број гостију. А и обичним данима сусрешћете у Клубу и студенте пред испите и после испита и старије, професоре, који су некад били студенти...Једни другима не сметају , чак се поздрављају са пуно уважавања...


Промоција моје друге књиге

ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ


Минуле св. недеље, 16. децембра, 2018. лета, одржана је у Клубу Коларац несвакидашња промоција моје друге књиге ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ, несвакидашња утолико што је наставак прве књиге СРБИЈО МОЈА СТРАДАЛНА У ХРИСТУ ВАСКРСЛА, и што један део гостију, односно публике, која је присуствовала, беху личности из моје прве и друге књиге, а неки само из друге. И у првој и у другој књизи слажу се моји новинарски текстови и путописи, а и репортаже при повратку из града Београда, а има у обе књиге историје српског народа из мог истраживачког рада, посебно из ранијих ратова, међуратног и послератног стања. Кроз књигу, кроз све ово су мисли и фотографије нашег већ благопочившег патријарха Павла и то баш његово учествовање у неким догађајима и стално његово кретање међу нашим народом. Посебно су актуелни и у првој и у другој књизи догађаји на Косову и Метохији, који су наша стална бол и мој боравак међу људима доле и враћање у Београд...
Најстарији гост, који ће доћи на промоцију испред војске српске беше пуковник у пензији, Јово Радовановић, који у мају следеће године пуни 98 година живота, 70 година новинарског стажа при војсци, изненадиће све присутне својом још увек бистроумношћу и изаћи ће, да се обрати осталима, одложити штап и стајати усправно, као да је онај млади војник и као да никада није престао да буде војник.
Међу присутнима је било доста чланова најстаријег Завичајног Удружења Ужичана у Београду (1923)...
Учесници у програму и моји стални сарадници су млади књижевник и песник Ненад Плавшић и Андреа Ивановић, доказ да није истина оно што неки у Србији говоре, да нису заинтересовани млади за стару српску историју и да се неће наћи међу старијима када се овакве промоције одржавају.  А Елена , наша Рускиња свираће гитару и певати из душе , нестварним гласом српске и руске песме , што све нас у срце дирнуше...                                       

Гост на промоцији је била млада докторка Ђурђа Вукићевић, која је праунука једног посебног лика из моје књиге, која носи њено име - Ђурђа Вукићевић (јер је баба Ђурђа преживела некадашње муке на Косову и њен син деда Ђурђе данашње, кога су Шиптари извели на стрељање, али је он пао пре него што је био погођен, а остале Србе који су живели поред Пећи су све пострељали), тако се понавња наше Косово данашње и страдање Срба који доле живе и све их је мање. Тако је моја књига и овог тренутка данас актуелна и биће и у будућности, јер о Косову се увек мора причати и када ратови престану, да се не заборави. Иначе, да подсетимо, један од главних уредника књиге је руски пуковник, козак, Владимир Александрович Бабошин, који је превео неколико делова из књиге и који ће бити објављени у идућем броју петроградског Алманаха. У књизи се посебно говори о вези православних цркава, наших и руских, и како смо нашом вером све више и све чвршће повезани.
Остале интересантне ствари прочитаћете у књизи, која се већ налази у црквеним и државним библиотекама, а посебно у библиотеци Факултета Безбедности у Београду. О књизи ће причати и млади и старији када буде читана, јер у њој је истина о страдању српског народа, који се и сада бори да у миру живи на овим просторима.

                                    

Нада Вукићевић, Дринска, Београд 2018.

среда, 21. новембар 2018.




У време кућне Славе МАЈЧИНЕ Девојачке,Св.Марка.  ( А мене роди у мужевљевој кући , мог оца , на Аранђеловдан ...

МАЈКА
Отишла је одавно...
Висока и благог погледа
Изгледало је као да ће се вратити,
заједно са Ластама,у Пролеће...
Неке птице свезналице,
као да се људи не боје,
зауставиле се на грани оне јабуке-румене,
што миришу кроз кућу,кад их пронесеш,
У Октобру...
Мајка је "отпутовала",
А лишће је засуло,стазу,којом се удаљила...
Није рекла да ће се вратити,
НИЈЕ НАС ЗАГРЛИЛА...
А ми смо је чекали сваке јесени,
Сваког Октобра...
А данас је и први Дан Мартовски,
Било је и сунце после зиме,
Дан када смо оца испраћали....
КАО ДА ЈЕ ЗАСПАО,када су га однели...
Мајка није плакала,
Тужила је полако,нагнута над главом Његовом,
мислим да је све Он само чуо,
затворених очију...
НЕШТО МУ ЈЕ ОБЕЋАЛА...
ЗАТО СЕ НИКАД НАМА НИЈЕ ВРАТИЛА...
Песма је посвећена Свим Мајкама....

Шифра: Мост на Дрини МАЈКА
Отишла је одавно...
Висока и благог погледа
Изгледало је као да ће се вратити,
заједно са Ластама,у Пролеће...


Песма је објављена у заједничком Међународном Зборнику у Смедереву...Н.Л.В.-Дринска.