недеља, 10. новембар 2019.

Јесен у Србији

СВИ ОКТОБРИ КОД НАС 
Па и ове јесени Лета 2019.у Србији и Срби даље од Матице своје ,долазе и одлазе спремни да на Огњиштима својим изнова Ватру разгоре , да не дају своје , а само свеснији Пријатеља који им руке пружају ,не тражећи узвраћање...И ПОНОС је највећа одлика Србинова , слично се дешава и са Братском Војском Руском , која је многобројнија , али скоро из Русије Сергеј се побуни , зато што рекоше да је Србија мала : "СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА И КАДА ЈЕ МАЛА ..."Он само тако објасни публици на Педагошком факултету у Ужицу ...А онда засвираше студенти са Урала , на националном инструменту и разлише се звуци са нестварне Балалајке ,и они бели прсти " заиграше " на жицама скоро невидљивим и уђе нам свима у душе титрај и подстаче тела која се лагано њихаше као да ово осећају од раније ,од праискона , иако се грађани Ужица по први пут сретоше , уживо са овом врстом музике...
Ово се десило захваљујући председнику Удружења Завичајног у Београду , др.Милошу Туцовићу ,градоначелнику г-дину Петковићу из Ужица , Друштву српско-руског пријатељства из Ужица и Педагошком факултету Ужице ...


Нисам описивала догађаје по хронолошком редоследу , ово је један од опуштајућих дана који се прели у завршницу осталих битних јесењих догађања , и гости из Русије и Ужичани из Београда возили смо се у невероватно удобном аутобусу новим Аутопутем до Чачка , а ми посебно узбуђени скоро не веровасмо да тај пут пређосмо за тако кратак временски период ...А до јуче били су сати напорног путовања и " никад " да се појави Чачак град испред наших очију...Са нама је путовао и наш Завичајни генерал-Обрад Стевановић ( иначе подпредседник Завичајног Удружења Ужичана у Београду , омиљен код нашег народа и у Београду и у Завичају , а посебно међу својим студентима на Полицијској Академији .)
 

У последњем тренутку ће нам се придружити и још један драг гост из Русије , који већ скоро месец дана борави по Србији и присуствује и учествује на разним културним збивањима : Г-дин Владимир Александрович Бабошин : Пуковник , козачки Атаман , инжењер , већ у Санкт Петерсбургу одабран за ванредног професора , посебно за Железнице , песник и преводилац , са руског на српски и обрнуто , уредник часописа " Невска Формула " ...Тако ће се Владимир на овом путовању упознати и са нашим Ужичанином , Професором на Високој Железничкој школи у Београду Г-дином Браниславом Гавриловићем. А из овог сусрета десиће се ускоро ако Бог да ,  посебна сарадња битна за Србију и Русију а и за Балканске земље и неке земље Региона ...
 Наставак следи ...
У Београду почетак новембра 2019.                               Н.Л.В.-Дринска ( новинар и писац )
Владимир је фотографисао на изласку из Високе школе желзничке део наше негдашње локомотиве који се чува да подсети студенте како је некад на нашим и европским железничким пругама чуо се издалека воз који је возио путнике и само кратко застајао на граничним прелазима и у Возовима , у Вагонима људи су били једнаки ,предели слични кроз које су пролазили ,сличне планине и долине реке у зору кад их сунце осветли и магле отера , куће поред  пута  а једино се први будио отправник возова и чим се умије капу је прво на главу стављао она му је била посебна са њом се поносио ...Возовима су се сви радовали а онда су скрајнути са Пруга , као да нису више рентабилни као да су спори , као да је боље свуда небом летети па се спуштати у разне државе а у путу гледати , додуше разнолике облаке , а и Небо је наше плаветно , а зна да се понекад и наљути , јер људи често не размишљају ни о земљи ни о небу ни о ваздуху, између , који удишу , одбацују старо јер им се ново увек боље учини , као што не воле дуго , своје старе , стиде их се понекад и они који душу погубише прижељкују њихов одлазак "тамо далеко " одакле повратка нема ...Да буду слободни ? Ветерани често још немају године дубоке али се осећају , понекад , као да су их притисле стотине година и више , али Њима није проблем да се трансформишу и младост врате , која и није тако давно била ...А и шта би млади кад " старили " не би ,онда их Мудрост никад не би походила и сећања би изумрла и све би престало ...Али Возови ће Планетом поново да путнике носе , мало бржи него пре али слични онима , и добро је што је тако , а  истовремено ће ратови да престану ...Летеће Небом и даље прекрасни авиони а воденим путевима пловиће , можда мало бржи и комфорнији бродови ...Али ништа не треба да замре нити да у " старо гвожђе " одлази ...Само људи , многи душу своју да поврате , обично су криви што је погубише,док кривце траже далеко од себе ... 

 Наставља се ...

Н.Л.В.-Дринска