субота, 5. јануар 2019.

Удружење Ужичана у Београду

ЕРСКИ КОРЕНИ

Назив Удружења Ужичана у Београду је промењен. Не стоји оно прво (Завичајно), једноставно је само скраћеница УУБ. Помислих да ће изгубити ону завичајну ноту, јер тако може бити као и свако друго удружење. А, претходни назив је чинио да Удружење живи, наши Ерцови (рецимо, сви су били слични мени, бар по пореклу. Ми смо били, већина, и по оцу и по мајци Ере. Па чак иако нисмо били и по једном и по другом, трајала је та жица - генетска, наша, више стотина година И сада у мени ври она крв...) Њихова деца и моја деца ће вероватно временом, после нас, мање памтити све оно што су тамо у завичају доживели код наших старих... Ипак, за сада покушавамо да осећамо завичај сви једнако... Овде ћу написати како нам је некад било: тада смо у Београду имали НАШЕ ДАНЕ. Имали смо лепо наше дружење, долазили су нам наши из завичаја и веселили се са нама у Београду, а ми смо ишли у завичај. Учествовала сам у томе.
Сада, на истеку лета 2018. направисмо изложбу слика у Скадарлији, у једној "кафани", која је имала зидове као камене, која је личила на неку пећину, можда негде на Златибору, коју одавно нико није посетио. Рекоше моји Ужичани да се осећају "ужичанствено", али не беше то тако... Далеко беше Завичај од Београда. Па иако се белео снег у Престоници, не беху задовољни. Зато за неколико дана направише репризу у просторијама данашњим, где се састајемо обично и би мало веселије. Весела је била истински, само наша председница Скупштине (скоро изабрана) и
која скоро поче да се пресељава у Београд, Драгица Јевтовић. Али, путује за сада често између Завичаја и Београда. Изложи тамо своје "опанчиће" (своју рукотворину), као да дође са неких златиборских ливада и на њих покупи из траве све оно лековито, шарено цвеће... Тако ће и она наставити да живи овде и да често путује и увек ће бити између Београда и Завичаја. Ми смо одавно тако... Аца Ребић можда више болује у души од нас свих који смо одавно дошли... Схватих то из једне његове приче. Можда ће се вратити тамо кад још мало оматори, мада ми у души никад не маторимо.. Погледам само пуковника Јову, који има већ близу 98 лета, па Кнежевића који је мало "млађи" од њега...
Мирјана Зрнић није одавно члан, али ено стоји испред своје рукотворине "Поносни паун" и он боје незамисливе овде у Београду (бави се новом врстом креативне уметности - КВИЛИНГ. Квилинг је филиграм од папира у боји.) Њу је мајка у стомаку однела у Ужице, родила је тамо и вратила се у Београд. Али, она је сваке године ишла код баке. Ужичанком се осећа подједнаком као и Београђанком.
Туцовићи су стигли још давно у Београд (кад и моји Лукићи). Сигурно су се познавали и онда и  заједнички размишљали о заснивању завичајног удружења, које ће бити прво такве врсте у Београду, 1923. године. Знам да је Милош Требињац, чије име носи библиотека у Бајиној Башти спасао једном живот Димитрију Туцовићу... Ипак Бог му није дао дуг живот. А његов праунук, наш председник Удружења, Милош Туцовић добрим делом је заслужан за данашње завичајно удружење. А имамо и поновна дружења. Све то беше застало, битно је да се није прекинуло. Тако се настављају и моја приповедања (истинита), у која ја уносим једино ван тог стварног догађаја наше душе... Срећна сам што то могу, јер да их не задржасмо, ја не бих могла да пишем о нама, јер све оно друго, иако је истина, брзо ишчили. Само је душа вечита.


ЕРЕ У БЕОГРАДУ (РАЗНИХ ЗАНИМАЊА)

СЛИКАРИ ЧУДОТВОРЦИ

Академски сликар Божидар Божа Ковачевић рођен је на Златибору, на Боровој Глави, 1934. године, а преминуо 2010. у 77-ој години живота. Завршио је Ликовну Академију у Београду 1961. године, а касније је био на стручном усавршавању у Паризу. Био је експресиониста, о томе ми је причао једне зиме, кад путовасмо у завичај возом, у Ужице, где се одржавала изложба сликарска и тада сам сазнала како је текао његов сликарски и животни пут. Рече да га многи сматрају експресионистом и да је било мало утицаја париских сликара, али да ипак није никога подржавао. Његови портрети и аутопортрети причају више него да сам слушала причу од стварних људи. А пејсажи и борови на Златибору, то је било нешто посебно. Сам Божо на свом аутопортрету увек држи широм отворене очи које као да се свему чуде и непрекидна радозналост излази из њих, то је оно дечје као што сваки сликар има, рече то и Божо... Схватила сам да су и сви сликари сами до краја живота једна велика деца са оном душом невином, а да су њихове слике, па чак и ако своју децу имају све заједно њихова деца...
Писала сам о једном Бору, који се златио при заласку Сунца и тако једном давно, планина изнад Ужица доби име Злати-бор. А има и један БОР на Тари, а Тара и Златибор се стално грле шумама и после причају људи да постоје: Тара, Златибор и Златар, као ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ. И загрлише се Тара и Златибор шумама и родише Златар. Сликар Божо сад почива на Златибору, предвече, кад Сунце оде између борова, завичајци зборе како им се учини да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то његова душа ту залута, као да не може сасвим да отпутује. А у ствари живи он у сликама својим и то је истина... И он раније беше стално између завичаја и Београда.

У Београду, осмог јуна, 2017. године, ово беше 36. изложба нашег сликара Милоја Миће Веселиновића - Тарског. Да се подсетимо: рођ. 1953. у Солотуши, на оној страни Таре, иза Бајине Баште... Завршио је ликовно образовање на Вишој педагошкој школи у Београду, у класи Свете Лукића, Милуна Митровића, Сотирова и других... Један период је предавао ликовно деци у школи. До ове изложбе, излагао је и у Београду и по осталим градовима у Србији... Изложено је преко 900 слика уља на платну и више од 1500 акварела... Известан број слика је отпутовао у: Холандију, Немачку, Пољску, Швајцарску, Америку, а велики број власника је у Београду, Новом Саду, Нишу, Смедереву, Бања Луци, Бајиној Башти... А, има једна посебна слика у кући поред мора у Елади, на острву Евија (код мојих Наташе, Димитриса и Ангелоса), а име јој је "ЗОРА НА ТАРИ". Грци шетају поред мора и кад су врата отворена замоле да уђу, да је погледају. А прошле зиме, док је одсјај ватре ишао према слици, моја кћи проговори: "Кад се некад ујутро пробудим ОНА ГЛЕДА У МЕНЕ и веруј, док се не расаним, помислим да се будим на нашој Тари или у нашој кући старој поред Дрине, а са Таре ЗОРА СИЈА."
Уочи лета 2019. сликар Мића је донео само једну слику - акварел старог Београда, да учествује на изложби у Скадарлији, а она је једна од сто акварела, које је он претходно излагао са осталим сликама, претходне године у Београду, а овде приказујемо његову слику водопада који се слива у Перућцу, у Дрину.






На овој изложби, у Скадарлији Ужичани приказаше младе сликаре и уметнике, неких новијих врста уметности. Посебну пажњу је привукла слика Јелене Тијанић Савић.














На истеку 2018. године изашла је моја нова књига "ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ", која је наставак претходне "СРБИЈО МОЈА СТРАДАЛНА У ХРИСТУ ВАСКРСЛА", а обе говоре о нашем завичају, добрим делом, као и о нашим прецима, а говоре и о Србији нашој каква је била, каква је сада и каква ће бити.

                Нада Дринска, новинар и писац