Отпутовао је наш Предраг Пејичић

ЗБОГ  ТОГ  ВОЈНОГ  ИСПРАЋАЈА

Испратили смо га 14.ог јуна 2016. а Комеморацију смо одржали тек у четвртак 16.ог јуна у просторијама УНС-а у Ресавској 28.у Београду ...

Отпутовао је Предраг Пејчић,наш НОВИНАР-ВЕТЕРАН (и Војни и Цивилни) , чини ми се откорачао ,војнички , или можда ,лаганије , можда још једном упали Авион и уз звуке "Марша на Дрину " УЗЛЕТЕ...Као да нам је рекао да и не одлази , заувек...Због тог Војног испраћаја , све је изгледало свечаније , а и ми Новинари , стајасмо тамо као нека друга Његова Војска...Била је посебно Његова Породица , достојанствена Његова Богумира давала је пример снаге са њиховом одраслом децом и унуцима...Споља у Капелу допирало је сунце и сијале су се стално , многобројне , заслужене медаље ...Говорио је колега Анђелко како је код Њега била изражена : "Морална храброст , где не може већина новинара да се размеће ..."Рекоше колеге , како је много знао о историји српског новинарства , а син се сећао : "Инсистирао је на нашем лепом писању..."Растко се потрудио да сажме што краће Његово обилно и разноврсно дело , а Новица као војни новинар  , исприча како је био добар као његов предпостављени старешина...Богумира није плакала , доћи ће тек дани , њене жалости и суза у самоћи ...Прозбори још : "Мој Предраг је био бистрог ума до краја и јаког УМА , није био биљка а није хтео да ме оптерећује,,,"

 А мени остаде СЕЋАЊЕ на моје дружење са Њима Двома , током наше Скупштине на Златибору.

 У Београду ,половином јуна 2016.

У Ресавској 28.                                                                   Нада Дринска ( новинар и писац)

Дорћол стари град (некад и сад)

Док старограђани чекају Београд на води...

У најстаријем делу Дорћола сакривена складишта бивших фирми (једна од њих Минел) дешавају се пребрзе преправке и недорађено чишћење, подижу се металне капије и качи се високо изнад капија платнени пано на коме пише: "Дорћол плац", а испод тога латиницом "Platze". Кад се отворе капије, десно постоји мала, бивша канцеларија са старим вратима, око прага трава неочишћена. Ту дневни и ноћни чувари на смену чувају још увек "Минел" (под стечајем кажу). Прве ноћи музеја у Београду одједном је иза капија импровизован "културни центар", чак у дубини складишта је направљена играоница за децу, мада је и даље пуно прашине, поготово што свакодневно и ветар дува са Дунава, направљени су и шанкови за пиће, па је уочи Ноћи музеја ушао кроз ону капију камион натоварен бурадима пива, а дечја играоница је мало даље од шанкова где чак довозе и малу децу да се играју и поставили су два, три сунцобрана, јер кад ту упече Сунце не може да издржи ни старо ни младо...
У четвртак 9. јуна, на Спасовдан, већ по подне подигнута је огромна трибина и почели су већ да штимају инструменте у 15 часова, а та неиздржљива бука наставиће се увече и далеко после поноћи. Због тога ни на овај свети празник нико није имао мира у овом делу Дорћола, деца нису могла ни случајно да спавају, стари и болесни тражили су да дође комунална полиција, а новинари који су ово подржали добијали су неке награде, наравно ја сам одбила да подржим овакву ствар у нашем крају, и недалеко одатле присуствовала сам и учествовала у промоцији књиге младог београдског писца, а ту је била постављена и изложба четири сликара и све то у култрном центру за лепе уметности Гварнериус... Овде је било далеко мање публике, иако су просторије беспрекорно чисте и наш велики музичар Јован Колунџија одредио је овај простор за окупљање грађана старог Београда.
Ту се посебно промовишу надарени млади наши људи из све три врсте уметности.. Горе су позоришта исто празна, а следећих дана у складишту Минеловом импровизовали су баш у тој прашини позоришне представе...
Имала сам осећај да то раде неке снаге нових Београђана, да минирају све оно што се чини поред Саве и Дунава и већ су направљена на чистом играонице и клацкалице за децу. Значи није им жао ни ове деце нити би их одвели до наших река, где је ваздух далеко пријатнији, а и то је све доле мало ниже у близини. У шта су се претворили наши грађани? Какве политичке циљеве желе да истерају на старом нашем Београду? Не могу, а да не приметим јер и то је и мој стари град и још увек помажем и као новинар и као грађанин да се култура на њему развија...