ДЕЦА-ДЕЦИ(Посвећено Милошу Стојковићу и осталој деци стармалима на КиМ)

     Ноћи.јулске 2004.                                                              Кад само размишљах о Њима
                                       ДЕЦА -ДЕЦИ
 У Косметска села деца још залазе,        
  преосталу децу да нађу,
  сузе да им обришу,рукама нејаким,
  да их загрле...
                                                                           
 У зеленим шумама косметским,
 птице ћуте,остале су без гласа,
 понекад "зајаучу",
 пред умирање...
Помрле су ТАМО скоро СВЕ птице.                                                                                                                
Одбегле из гнезда,птиће сакрише у трави,
у гранама откинутим...

И они ћуте,песма им страна,
НЕДОПЕВАНА,УКИНУТА,ОТЕТА,
ЗАБРАЊЕНЕ ПЕСМЕ СВЕ...
Отворене очи невине,застале у гледању,
с вечери све до ЗОРЕ...

И црне птице замукле,
у гранама,у стенама ћуте.
Птице злослутнице одустале
од најаве смрти...
У природи сви симболи престали.
А вода још тече,скривена она лица да умије
И ОЧИ...

И рађа се сунце,руке оне мале да угреје.

Кроз пусту тишину трепери лишће,
и нестварни звуци,к'о фрула у даљини,
и песма девојчка изгубљена у Косову Пољу,
заспала до нових сванућа,
до првих радости кроз сузе...
                                                                                               Надежда Лукић-Дринска