петак, 30. септембар 2016.

" Све моје јесени су тужне..."

                       ИЗВЕШТАЈ ПОТОМЦИМА  У  СРБИЈИ И РАСУТИМ  ПО СВЕТУ
( Летња и јесења догађања 2016-те)






У Србији нашој имамо чудну наваду , у Јесен певамо песме тужне , а оне тугу разгоне...И због наших , само наших обичаја , неки силници би да нас промене , да своји више не будемо , да не памтимо , да не певамо и кад нам се не пева , да понос проспемо и само повијени ходимо , и ћутљиви стално , да главе не подижемо , да никог у очи не гледамо ...Е неће моћи ! Бога има и то нашег Православног ! И ПРАВОСЛАВЉЕ и СВ.Саву би да нам укину , јер Писменост би тако у Србији престала ...Ипак Бога има и све се регулише ПРАВЕДНО...Зато сам ја стално међу Народом мојим , међу децом коју би опет да нам побију НЕВИНЕ као у свим ранијим ратовима ,
зато нам изнова руше Манастире и Цркве у којима Њихова душа МИРОМ МИРИШЕ... Не воле "они" да чују како нам се Паметна деца рађају и мали проговоре и проходају и запевају...Зато нам ИХ отимају , краду нам децу и ту нам још јача одбрана треба...
 Зато овај извештај започињем по доласку у Београд , где се радовах са најмлађом у нашој фамилији , пошто је дуго не видех , а Она већ пуже ,хода ,игра , прича и граби књиге од сестре старије да их сама прелиста и на Реу ( куцу ) се љути јер јој смета , при сваком Њеном науму... 
 Моја сестра ( Тарина бака ) је прерано отишла и не може да види како Тара брзо расте и често јој сличи и овако мала а волела је и ону песму : "Све моје јесени су тужне..."
   ТАРА ПЛАНИНА ЈЕ МОЈ ЗАВИЧАЈ...И ЗЛАТИБОР...И ЗЛАТИБОРСКИ ОКРУГ...
   



У мом јављању са терена ,исписујем сваке године извештај са терена , за новине електронске ,ове друштвене , папирне новине све мање штампају , често не пишу о нама  и животу нашем заједничком , јер ми живимо у Србији нашој све више САМИ ( свако за себе ) , као да се то може ? И најближи нам се разишли , па "немају времена"...
Заовине су најдивнији део Таре , сад имају и акумолационо Језеро које је бистро и тиркизне боје ,помислим задржало је ону Дринину боју , када су је преградили ...Проведох макар недељу дана код моје Косане у Јездићима који су изнад самог Језера...Ту још у близини живе наши планинци , а неке сунце измами из долине и крену тек после зиме ...Почели су да примају и госте ,туристе које привлачи ова природа и дивља лепота , која се очувала највише на висинама преко 1000-ду метара...Спавамо у оној малој старијој кући , дрвеној ,мали прозори , на њима чипкане завесе , изнад шпорета "домаћица"...Тако је некад било у нашим планинским кућама...Косана ће сама да откује косу и да покоси траву коју ја не могу да покосим електричном косилицом...У близини њене старе куће има једна стара шљива и при једном заласку сунца открићу , пратећи сунчеве зраке ,у врху стабла ,пре него почињу гране фигуру једне девојке са црном сукњом ...Тара има и своје Тајне ...Понекад их откривам , јер планина одлучи да ми "исприча" неке истине Њене...
У Вежањи , где долази Ракетин минибус који један дан одозго превози бесплатно путнике (петак) превозио је ђаке ,али сада у школи ни једног ђака више нема , само један бивши ђак сада ради са шумарима и он силази на једној станици а после се појаве из шуме поред пута неки старији људи који још духа пуни и живота путују до Бајине Баште и причају приче старе а добро су обавештени и о данашњој ситуацији...







У Београду крај септембра 2016.                                          Овај путопис се наставља...
                                                                                                  https nadadrinska.blogspot.com

Нема коментара:

Постави коментар