УДРУЖЕЊЕ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ ...
Траје од оне међуратне године 1923.и Прво је те врсте , чланови Његови постадоше људи Златиборског и Тарског Округа и дела Подриња...Углавном је то Западна Србија ,коју само Дрина одваја од Источне Босне...Тамо се рађасмо ( Планинци и Планинке),па и дан данас се разликујемо и коначно схватамо да се не стидимо своје различитости , која није ништа негативно , него већина наших Предака постаде понос земље Србије , добар део поклони Србији животе ,( не жалећи)...Сети се мајко Рођена...Они који не беху војска наша постајаше умни људи спремни да несебично своје знање предају младима и срећни доживеше неке године као научници , професори и "пуно ликова " у једној особи , подједнако способних!!!
( Миленко Мисаиловић, ових дана га често спомињемо и причамо и оно што о Њему упамтисмо ,још за Његовог живота , па увек допуњујемо још неиспричаним ...Тако ћемо изгледа сваке будуће године имати још нешто што не рекосмо...)
Неких година се ( као да то постаде мода),почесмо разрођавати , напустише Удружење Ужичана ,Ариљци ,Бајинобаштани,Сјеничани,Заовљани и тако исцепкани почеше једни друге у госте позивати...Ипак ове године поново се окуписмо за Славу Ужичана у Београду - Цвети...За необавештене , окупи нас поново под исту капу председник Завичајног Удружења Ужичана , др.Милош Туцовић који је срећан кад нас има више ( а поготову како нам се све више прикључују млади)
Слава је код нас Срба ,враћање коренима сећање како смо се окупљали поред Огњишта (Планинци то најдуже памте , ону ватру и дрво како пуцкета , оне приче које су ближе истини него легендама )...О томе је говорио и наш Миленко Мисаиловић ,када се враћао у детињство :"О Огњишту и о Сенкама око Огњишта и о употребљавању маште " и како је то онда "даровитост"...Приказан је део филма о Миленку Мисаиловићу ( одмах после наше Славе-Цвети), у Удружењу Књижевника Србије , у Француској 7.Беше то Позоришно и Књижевно вече о нашем првом "венценосцу" ( носиоцу сребреног ловоровог венца)...Говорише о Њему као о позоришном Монаху , а после смо слушали Његов глас " Позориште је нужно , што је ближе животу то је неопходније ..." А о мајци : "Мајка је имала обичај да нас не присваја...Остајао сам у другим кућама , често сам и преноћио са другом децом..." То је назвао :"СНЕВАЊЕ ПОРЕД ОГЊИШТА ..."
У Београду ,24.и 25. априла
Лета 2016-ог Нада Вукићевић( Лукић-Дринска)
Нема коментара:
Постави коментар