Среда, маја, лета Господњег 2002.
Манастир Рача покрај Дрине
МАНАСТИР РАЧУ ЧУВАЈУ АНЂЕЛИ
Рано изјутра стигосмо, мој пријатељ Неђо (дечји песник) и ја у манастир Рачу. Спремах се данима и ноћима размишљах, да ме само нешто не спречи. Капије манастирске отворене на све четири стране. Приђосмо са источне стране, крстимо се и целивамо крст на капији. Звук звона и одјек оде у сусрет оном трачку Сунца, јутарњег, што се овог дана заплео у шумама тарским. Чује се Рача, вода она, којом кад се умијеш и ње напијеш, живот се у жубор смирени претвара, све ускомешане мисли у умирење одлазе, и само МОЛИТВА рана, јутарња, и појање из цркве манастирске, допиру. Птице заћуте, не чују се...
Мало их у манастиру има данас, (раденика). Свака помоћ споља, из редова мирјана, добро дошла је. Игуман Сава нас дочекује испред манастирског конака. Раније сам добила благослов поводом сређивања манастирске библиотеке, договорисмо ово јутро, овај дан. Послужује нас сестра Дамјанка, сва у смерности. Она овде припрема храну и води рачуна о свему у кухињи. Док чекамо да искушеник Иван, (касније монах Јустин), донесе кључеве од Ризнице, у мени, у мислима мојим надолази осећај страхопоштовања, исти онај, као када сам била девојчица, и када сам на колима, између џакова са житом, са мојим оцем, довезла се пред манастир. Мој ђед и мој отац, никад нису млели жито у воденицама, ниже, доле, око Бајине Баште, (а било их је доста), и једна на увиру Раче у Дрину, (која и дан данас ради, као и ова манстирска. Само њих две!). Гледам поново према воденици манастирској, и себе видим, поново доле, поред воденичног каменог прага, како седим на једном камену, и оца како са монахом истовара џакове, и чујем реку Рачу и воденични камен видим кроз отворена врата.
Видим и ону сву белину од брашна, које се распршује около, доке се жито меље, па су беле и монашке мантије и капе, али та чиста белина се касније, пред вече, претвори у неку белу светлост, коју за собом око манастира, носе Бели Анђели, зато се мени, као детету, учини тада, да манастир Рачу чувају анђели. Моја прабаба Вилкемина ће касније врло озбиљно потврдити, то моје дечије размишљање. Причаће ми како све куће у селу Рача, славе АРАНЂЕЛОВДАН, и да ја тако о томе размишљам јер сам рођена на тај свети дан.
Тадашњи игуман Хризостом изнео је једну књигу и пружио ми. Узех је бојажљиво, као да није налик другим кљигама мојим, школским, и онима које сам у бајинобаштанској библиотеци скоро све прочитала. Била је то књига епске народне поезије, (ускоро ћу је поново наћи у манастирској библиотеци).
Такве није било ни у школи ни у вароши. Књигу сам три пута полако прочитала, док нисам напамет научила, све оне епске песме, што о јунаштву и правичности говоре. Касније сам их, већ прве зиме, рецитовала увече старијима, кад снегови завеју наше крајеве и пут доле поред Дрине, а до манастира се није ни могло доћи у неким данима зимским. Бога ми тада, све до пролећа, нико није ни помишљао да крене према Тари.
Биле су то наше «БЕЛЕ ЗИМЕ», те ћу тако ја овде, у времену данашњем, подстаћи оца Саву, да понеке вечери, исприча неку догодовштину, из ондашњег живота манастриског, (када је братство било бројно, и само мушко).Увек кад помињем наш манастир, говорим и кад је постао, (многи о њему мало знају, био је дуго запостављен), да ли због неизграђеног пута, можда једна од ређих светиња, склоњена са нашим благом, већ онда, од злих у души). Манастир из XIII века, задужбина краља Драгутина, (који и са овом задужбином покајање учини, заради опроштаја, молитвама се посвети, због Немањића својих и себе самога).
У библиотеци манастирској ми помаже искушеник Иван, двадесет година му је тек, а синоћ после Вечерње, сазнадох да ће се ускоро замонашити. У библиотеци стоје лепо урађене полице, дрвене, уза зид около, књига има свуда, помешане старе и новије. Видим, било је покушаја да се нешто уради. Крећем испочетка и размишљам. Захвална сам Богу што у рукама држим књиге СВЕТЕ СТАРОСТАВНЕ.
Бришем прашину са оних НАЈСТАРИЈИХ, (у њима прва наша ПИСМЕНА), знам било је онда, давно, триста калуђера РАЧАНА, (први преписивачи беху). Одвајам старе књиге, нагореле, (гореле у ватри, а опет и данас «ЖИВЕ»). Саме ми се отварају, покушавам да читам она слова, монашком руком исписана, у вечитост, за потомство, заради љубави међу Србима, заради трајања надања, ради праштања и очувања душе, због достојанства и у људскији да се живот окрене. Трећег дана извукох, пожутелу, танку брошуру, би то списак погинулих на Солунском фронту. Моји стари су ми причали да је тај списак достављен у манастир Рачу, онда. Нађох на њему и име мога ђеда Светомира Лукића и сва она имена јуначка. Гробове сам им посећивала у Солуну, на Зејтинлику.
Једном, пре више година, у грчком националном ресторану тамо, свирали су и певали Грци, ПРЕЖИВЕЛИ СОЛУНЦИ. Певали су у спомен своје браће Срба и свим својим мртвим саборцима, и на српском и на грчком језику.. «Креће се лађа француска». Певали су и свирали и плакали, а у солунској луци мировале су, укотвљене, модерне лађе. Браћа по вери, мислим, окренути једни другима вечито. Писала сам у мојој келији (у Рачи), дуга писма и слала у Грчку мојој кћери Наташи и зету Димитрису. У писмима су путовале и старе разгледнице манастира Раче.
А у манастиру радило се пуно, и славили се сви СВЕТИ, редовно су текле молитве за покој душе, свим нашим страдалницима, у свим ратовима, па посебно у овом последњем, данашњем, и свим Србима несталим »које-куда»...
Мештани из околине, долазе да помогну и у раду, и о СВЕЦИМА. Мени у библиотеци, (поред сада већ монаха Јустина), велика помоћ је још од сестре Весне, (која деци у школи предаје веронауку), и од сестре Љубинке, (која има свој редовни посао у библиотеци хотела „Оморика“). Морам да поменем брата Рајића Неђу, који је дугогодишњи добротвор манастира нашег, и који је веровао да ћу се озбиљно прихватити посла око књига.
Једног јутра раног, приђем цркви полако, са горње стране. Увек испочетка у мермеру белом загледам «уклесаног» Хаџи – Мелентија, са крстом у једној а мачем у другој руци. Изнова имена ишчитавам, а знам сада, да их «преписаше» клесари са оног списка, који као штафету, носише одоздо са југа, од Солуна града, па све до подножја планине Таре. У мермеру уклесана песма, што уз гусле певала се, (спевао је народ српски – православни)
...»Док запалим Рачу украј Дрине.,
и погубим `аџи – Мелентија.
кој` је иш`о преко мора сињег,
те је влашку ћабу полазио,
па се узгред у Стамбол свратио,
и од Цара ферман излагао,
за стотину жутијех дуката,
да Власима Богомољу гради,
да је гради за седам година,
начини је за годину дана.
Ево има шест година дана,
како зида покрај Цркве куле,
а у куле набавља џебану,
и по мраку топове привлачи,
видиш јолдаш, да се НЕЧЕМ НАДА!»
Како онда уз гусле, тако сада у тишини, док се планина на починак спрема, после звона Вечерњега, Рајић рецитује ове стихове епске, и друге (дуго у Србији не говорене) на клупи испред цркве. Тада нам се учини, да се време уназад окрене, и као да шуме тарске, (неке тајне, чуване стотинама година), тек сада одлучише да кажу, а КРСТ онај велики, на стени у висинама, према небу се злати, и деда са шајкачом, (на другој клупи), причу креће:» МУДРАЦ ЈЕ ТО БИО – ВЛАДИКА НИКОЛАЈ...»
Игуман Сава личи ми, како дани пролазе, на оног негдашњег српског домаћина. Сазнадох да је рођен на Јеремијиндан, и да је млад отишао у манастир. Помислих, сад би мој ујак, (који је рођен истог датума, само неких година у времену ранијем), сличан био игуману Сави. Ујака свога никад не упознадох, (отпутовао је на свој већни починак давно, пре мог рођења). Знам га са оне слике у кући коју наследих од баке по мојој мајци Смиљи. Наш игуман уместо одговора на нека постављена питања често, мудро, причу исприча. Свака његова прича, носи озбиљну поруку и поуку, и кроз шалу, увек је збиља, на крају закључак.
Једне вечери разговор тече о Србима, (како брат са братом не може). Отац Сава одмах уместо одговора причу прича... »Монах Калист никако није могао са својим братом Михаилом, (исто монахом). Владика, знајући за њихову нетрпељивост реши да их помири. Позове их заједно и каже Михаилу да пољуби руку Калисту, овај то уради, али кад је дошао на ред Калист да пољуби руку брату, Михаило скочи и склони руку. Владика пита шта се догодило, Михаило рече:
- Ујео ме за руку. Владика повиче : - Шта се уједате к`о коњи...
Следеће недеље игуман Сава нас води до мале електране, која је горе узводно, на реци Рачи, (само је манастирска), али више струје производи него је манастиру потребно. Тих дана паде договор са надлежнима из општине Бајина Башта, да се прикључи електрана манастирска на главну мрежу, да не би и преко дана гореле сијалице свуда около.
Из Београда дођоше наши људи Зоран Милановић и Гордан Којадиновић. Доведе их Неђо Ракић. Направише са још неким добротворима рефлекторе унутра уз зидове манастирске. Тако ноћу, поготову уочи празника, путници који на Тару путују, одозго са пута, доле у шуми, виде осветљен манастир Рачу и КРСТ СВЕТИ, па се у ноћи чини све нестварно, као да се СВЕТИЊА одозго из облака у подножје планине спустила.
Мати Матрона покушава једног дана некој деци да објасни трајање дана и ноћи, док око ње овце пасу траву и играју се јагањци.. «Равнодневица је децо када цветају кајсије и ...После када зрију.»
А овде у Рачи с пролећа још увек цветају ШЕПТЕЛИЈЕ.
Понекад се осамим и записујем, као да ће ми неки догађаји промаћи, као да нећу све наћи у књигама, (које прислањам на груди), пре него их у полице одложим. Зато ме филолог Ранко Бурић једном у Београду представи осталим гостима: »Она је књигочувар у манастиру Рача украј Дрине». Била сам срећна, а изнад свега осећај оног мира у души, који сада свуда са собом носим, ма где ходила. Књиге ме тамо чекају, и нове које манастиру поклањају. Тамо ћу увек долазити са сваког мог пута, а овим записаним, сву прошлост нашу и садашњост, и претке наше отимам од заборава.
Опет се једна ноћ ближи, и манастирске капије се затварају, и све ће да утоне у сан, САМО СУ АНЂЕЛИ БУДНИ...
Крај овај записах Нада Лукић-Дринска
једне ноћи лета
Господњег 2005.
уочи Божића
у Манастиру
