Генерал ( Мирни неки човек )

Био је сам са Богому себи...Све своје туге и бол ничим не показа,ни оном изговореном речју.Ипак у ваздуху затитра,као да помену сву ону војску српску,од памтивека страдалну,а јуначну...И учини се да сјаје сузе у очима ратничким...Или можда сам само ја приметила,можда док су га фотографисали за оном говорницом,(а говорење неко ни спремао није)...Био је тих и кратко испоштова људе,видећи колико поштују они њега...Јер како би и иначе могао без војске своје?..Могао је он да прича о изгинулој младости,о бојиштима последњим,О ТОМЕ КАКО РАСТУРИШЕ ВОЈСКУ ,а њега и остале поведоше на ЖРТВЕНИК као "ЈАГЊАД НА КЛАЊЕ"... И крете Оптужба:"Крив си што си ВОЈНИК РОЂЕНИ;крив си што размишљаш главом,што јуначко у себи носиш,крив си што усправно корачаш,крив си што нећеш СВОГА ДА ИЗДАШ,крив ћеш бити и када те убију и у земљу сахране.Мртав ћеш бити крив,јер умрети не можес,увек ћеш се рађати изнова и стремити истини...И душа ће ти увек бити твоја... Учини ми се да је он заједно ту са већином нас(као да смо му ми предати "на чување"),овде у међупростору и ми смо му неки нови задатак,(можда последњи),тежи од свих дужности ратничких...И сад од његове одлуке зависи да ли ћемо можда према светлости или ћемо ту остати,брзо нестати и забораву препуштени,ускоро,као да нисмо ни били ни трајали,КАО ДА СМО ЖРТВОВАНИ СВИ ЈОШ ПРЕ РОЂЕЊА...Одлучих се ипак да верујем генералу,највише је личио на мајку истину... У Земуну, Нада Лукић-Дринска