ТАКО ЈЕ БИЛО...

(Сведочење преживелих)

ПРВО:Крајине (све)

ДРУГО: Херцеговина и само, (једном и за сва времена начињен мост Мостарски, и мостови сви људе и животе што спајаше,- Разрушени.. И Босна уз Дрину и Сребреница кроз истину осрамоћена

ТРЕЋЕ: Косово и Метохија и светиње нам све горе у пламену и ХИЛАНДАР СВЕТИ...

Тако се догодило, СВЕ ТРОЈЕ, каоТРОЈСТВО СВЕТО, нападнуто, скрнављено беше. И бомбе падаше по Србији целој.. И неко варљиво јединство током бомбардовања учини се„ Па и тада потихо мрзеше се неки Срби, чекајући да се све мало смири..

Кукавичлук овлада земљом целом, као да неко у већину глава страх убаци, неки "људи", почеше призивати убице деце своје, судије да нам постану и правду да нам поделе.. Из земље, из гробова, као да мртви закукаше.. Живи их не чуше, тако се зби, неко зло ушло у умове,.

Само по неки ум надвлада страхове и потекоше разговири и у записано истинита страдања  се преточише..

Она девојка најстарија из Сребренице (21 годину је имала), само годину дана пре оног догађаја кад Срби злодело учинише..Српкиња (а дванаест их беше, најмлађа дванаеста она 21 годину). Ниједна још жена не би. Она рече: "Да ти испричам моју несрећу? Да ли ћу моћи? Да ли ћеш ти о томе моћи слушати? И ваљда и ти не мислиш да није битно, ко је први почео? Можда после и нису требали наши да ме нађу да ме спашавају, и оне девојчице.. Неке су искрвариле и умрле.. Знам, требало је и ми да помремо.. Ови наши су сад криви што су нас отуд избавили, (не знам да ли су после они њима нешто учинили), а ми смо криве што смо живе.

Било је у Сребреници, месец дана (отприлике) је трајало, никад неће моћи да исприча који су то били дани, кад су свитала јутра и кад је ноћ долазила. Прича даље:"Све смо биле голе к'о од мајке рођене. Никад нам нису дали да се огрнемо.

Знам да је било вече, јер смо им прво вечеру служиле! Па су нас онда, онако сити, силовали. Жалије ми је било оних девојчица него мене саме. Да сам могла макар да их убијем и себе саму, на крају. Никад ми нису дали такву прилику.

После су нам свакој дали по ибрик у руке и онако голе голцате, терали нас преко целе СРЕБРЕНИЦЕ до извора да наточимо воде и опет под стражом назад и онда смо стајале и поливале их да се сви умију.

Било је , сад размишљам, ужасно". Да ли то ОНА прича и себи и ЊИМА, загледана у она босанска брда, укочених црних очију? Све изговорено, некако као да постаје мој бол, и моја немоћ.

           И пре тога него што сасвим зађе сунце, и пре него пгго вече закрили Дрину,

проговори још једном, истина:" Видиш ову Дрину, некад сам у њој пливала. Говорили су да Дрина све може да опере, а мене, да се цео дан и целу ноћ у њој сад купам, не би могла.

Више не могу ни да спавам. Па ваљда више нисам жива? ''

Отишла је према мосту, да га пређе за дана, као да ће бол минути ако тако учини.

Нада Лукић-Дринска