ПРИЧА О СПЛАВАРИМА НА ДРИНИ

          Тара планина у Кнежевини Србији беше препуна шумама, те тако би и на осталим планинама нашим. У књигама старим стоји записано да две трећине Србије целе чинише шуме, а пише и да је био мали број становника (око 700 000). Има једна књига «Сто година сплаварења на Дрини» и скоро прочитах у њој: »Због потребе за зиратном земљом, власти су дозвољавале да се шума крчи. О томе сведочи један попис Књаза Милоша од 1.децембра 1820. године у коме се каже: «Наређује се кметовима села да на шуме пазе, нарочито на жировне од којих се свиње хране и гоје...»

Касније, по једном документу, Сретењском уставу од 3. фебруара 1835. године, по члану 129 стоји: «Проглашавају се шуме и горе за општенародно добро, које сав народ има право да ужива, нема право нико шуме да заграђује и ускраћује коришћење другима...»

Сељацима је била пружена прилика да и у своју корист и корист државе стварају «зиратне површине», (мудра долука, зато све до 1891. године Тара беше »ни царска ни спахијска већ општенародно добро...»). Нађох још у књигама да се 1850. године јавила потреба за четинарском «јапијом» (грађом). Тражиле су се чамове тесане греде за грађевинарство у градовима. Тако отпоче извоз чамове «јапије» првенствано у Аустрију, а отуд су увожене «дубеће тестере». Земун је био значајан трговачки посредни град. А из планине Таре извлачила се «јапија» (грађа). Нико не запамти када је тачно почело на Дрини сплаварење. Ипак мисли се да су први «сплави» кренули Дрином, из Дервенте и Перућца 1856. године, воденим оним путем, возећи грађу према Београду, заради потребе Кнежевине Србије.

Први сплавари, (причало се), нису познавали вирове и све друге опасности што Дрина скрива у својим дубинама, па су се поздрављали са укућанима, (јер многи се никад нису враћали кућама својим), унапред су себе жртвовали да би њихови тамо, после њих имали сплаварску пензију. Сваки је сплавар имао пасош, зато их ја данас у мојим сећањима назвах дринским ратницима...

Прича потоња – уочи Савиндана 2002. Бајина Башта

Сад сплавови Дрином више не плове, имена сплаварска уклесана на крајпуташима поред Дрине (споменици који само у овом делу Западне Србије су подизани крај пута, да се памте људи и да њихова имена прочитају путници пролазници).

На обали Дрине на породичном гробљу у Стајићима, клањам се исклесаним каменим крајпуташима. Прво обележје у камену, једно од првих мојих предака, који дође ОВДЕ из Херцеговине, (преко Таре).

А били смо вечито у рату и вечито ГРАНИЧАРИ, (најјуначнији, најосорнији, причао ми мој ђед Мика). Он рођен на Савиндан, гледа ме сад са новијег споменика и као да чујем његов глас са обале, (одмах испод пута), као да је он доле, а овде само његова слика... Знам да треба да направим само неколико корака, седнем на обалу, «поред њега», на оно наше старо место, да ми он приповеда до заласка Сунца...

Било је време кад је чекао да сплавови Дрином опет заполове. Понекад би ћутао, а ја сам гледала низ Дрину, знала сам да смишља како би сазвао и ове године све сплаваре, како да их поведе у нову авантуру, како мора сачувати људе, да се не деси као ОНДА његовом оцу Павлу, (чије камено обележје стоји у гробљу)... А на окрњеном камену и нема више године када се то деси. Ја не запамтих и не записах тада. Знам само како онда набујала река растури сплавове и однесе Павла и све његове сплаваре... Гледам Дрину, около је снег још увек по обалама, а ОНА ми чудно тамна и тужна. На једном  споменику касније само записано:

Светомир Лукић

поживео 20 година

погинуо у рату 15.12.1914.

И ништа више не пише тамо, а знам из ђедове приче, он није сахрањен ОВДЕ...Једне године када сам први пут отишла у Грчку, пронађох његов гроб, на Солунском гробљу... Дуго сам га тражила, са чуварем Солунског гробља, (који је носио на глави шајкачу), и успут ми причао како је он потомак једног нашег преживелог српског војника, који се после ожени Гркињом...Тако наш Светомир погибе као граничар, а његов брат Мика постаде сплавар.

Па дође нови рат, други, (а ко зна који у низу после оних ратова) Погинуше два ђедова сина као јунаци, само што не би ни један од њих сплавар ни граничар.

После дуго година, у последњим ратовима, мој син би граничар...

Сунце поче да залази, тамо у Босни иза оног брда, (које између друга два, обична, чини се као пирамида). Седим на обали, а ђеда Мике више нема. Била сам се занела или стварно на тренутак вратила ВРЕМЕ, или можда?..Погледам низ Дрину. Нашом обалом одлази наниже, према Рогачици, истим оним кораком, као некад мој ђедо...

Овог септембра у суботу 3. лета 2011-тог телевизијска екипа ртс-1 са уредницом Милицом Барјактаревић, сними како сплавар Михаило Јелисавчић са два потомка сплаварска Ацом и Драганом прави сплав, повезујући балване металним сајлама, тачно онако како је то некад рађено. Предходно је снимљено и обарање стабала у шуми, и довлачење до Дрине. После се деси и спуштање сплава из Перућца (испод Хидроелектране) до испод моста који повезује Бајину Башту и Скелане.

На сплаву Михаило (који сада има 80 година) прича: „Ишао сам први пут на сплав када сам имао 16година. Било је то 1947године.“ Причао је како је стизао до места где се Дрина улива у Саву и како није могао свако да ради тај посао. Показивао је руком на своје срце: „Љубав према Дрини је јака била, родио сам се ту.“ Онда је додао како је заволео, као сплавар и све остале реке Тару, Пиву, Лим.....

Вођа сплавара се звао Бригадир, а сплавари су се звали они који праве сплавове, а они који возе звали су се возачи. Причао је још како је на сваком кораку у реци владала опасност....

Код Врела надолазе осећања, и ниста не може бити налик оној води, што онако бела одлази низ маховину у Дрину. Тако у непрекиду се чини да се врате узбуркана сећања, нешто што је застало у простору и није могло дуго да прича.

Михаило је био ученик на сплаву. Учитељ му беше мој ђед Мика Лукић. Било је као да се вратише успомене које као да беху занемеле, а и ћутња се на сплаву претвори у причу.

                                                                

                                                                 Нада Лукић-Дринска