МОСТ НА ДРИНИ - (Никад нам неће раздвојити обале)
Исписујем причу као посвету Жељковој мајци Милијани, и Жељку чије је тело остало тамо преко Дрине, у брдима, на улазу у село, посвећујем је свој оној умрлој младости и свим њиховим мајкама, и Жељковом брату Влади, који жели поново у борбу, (пошто сахрани брата), и Жељковом брату од тетке Зорану, који не може оца да сахрани.
Пишем ноћас, јер не могу више да издржим ову непрестану тугу, пишем ноћас да олакшам и себи и њима, помислих ноћас, да морам записати, да се памти...
Превелика је то туга, а не постоје речи. Рука Жељкове мајке, окреће се на ону страну преко Дрине, преко једне косе, према селу њеном Косићима. Задрхташе прсти..: »Оно моја кућа гори, јер мој Жељко није више на стражи «, рече а очи подбуле од плача, умрле очи Жељкове мајке, рекоше ми много више, него да је сатима трајао разговор неки.
Покушавам, пребирам по својој глави, «причај» мислим »реци нешто», себи говорим, како та тишина ужасно боли, болнија од сваког додира, а опет све што бих изрекла, не иде, не може, не да се... Само остаје и гомила се у мени. Ипак сузе потекоше однекуда... Заплака и она. Идемо полако. Нећемо више ни говорити данас... А сутра? Она се нада да ће јој «вратити», донети сина, да га сахрани, да му зна гроб и да сваки дан оде да му каже, да му прича како јој недостаје, како око ње влада пустош. Како јој сунце неће изаћи никада више, како је нико неће обрадовати. Држим је загрљену, а тамо у Босни се стушти јато црних гавранова. Окрећем је полако од обале.. «Идемо кући Милијана» говорим, у тами већ кријем сузе.
Другог дана оде Владо на Тару, горе у шуму на обуку, једини још преостао син, да сутра крене у борбу уместо брата. Она и не покуша да га заустави. Изљуби се Владо са свима, пратила сам његове очи, црне, као да су се у њима сукобиле младост и старост, и све се прекинуло. Али, оде уздигнуте главе и ништа не рече...
Трећег дана носио отац Жељкове посмртне остатке, према оном проклетом мосту на Скеланима, и пушку...Није дао нико да му приђе близу. Пре него ступи на мост, ишао је обалом левом узводно. Дрина као да је престала да тече, тог дана, тог тренутка. Причали људи како је изгледао, необријан, мршав, оседео сасвим прошле ноћи. Пренесе ГА на десну обалу. Око болнице бајинобаштанске, по трави носила са рањеницима, а доле испод мртвачнице, опет на трави, мртви чекају свој «ред».
Знала сам када ће ГА отац донети. Спречила сам Милијану да се тамо појави, а ја сам чекала, стајала сам поред ограде, окамењена. Изађоше из мртвачнице неки «бели мантили», он спусти «сина» и клече у траву, пободе пушку и оде јаук доле према Дрини.
Четвртог дана сахранише Жељка, ујутро на овој обали, (на оној страни стално се пуцало и куће су ноћу гореле к`о буктиње). Мајка Милијана обучена у црнину, петог дана као дух настави да шета десном обалом Дрине, враћајући се мојој кући, са гробља. После и сваког дана будућег кретала се тако предвече. Чекала сам је понекад, на обали, као случајно, мало би јој зацаклиле очи, седеле смо једна уз другу и гледале преко у Босну, како тамо сунце залази крваво.Тих вечери нисмо ни плакале, само сам знам, Бога молила, да делић њеног бола, узмем у себе, да јој Бог мало одмали.
Прошао је после рат... Милијана и њене сестре кућу су моју напустиле. Одоше једног дана, пешке преко оног «проклетог», а истовремено неопходног моста у Скелане...
Следеће године ишла сам код Милијанине сестре Новке на славу Св. Николу. На једној и другој страни моста, « царина наша» «царина њихова». Застајем на средини моста, (увек сам то и некад чинила). Погледам доле у Дрину, из њене зелене боје као да Жељков лик израња, и Иванин, (она се никад на десну обалу није сама вратила). Последљи пут преко моста носили су је овамо другови, а отац њен Рашо је чекао на десној обали.
Скоро, једне ноћи у Београду, Бане ми је причао какав је ратник била Ивана.
Онда пролази време, (година нека), умрла је Милијана. Рекоше ми умрла је и једна њена сестра. Остала најстарија Новка. На нашој десној обали, није рат, али као да јесте. Не могу да одем да видим Новку и моје пријатеље. Мислим урадићу то следећег пролећа, или за првог Св. Николу. Не знам ни да ли је Милијана тамо сахрањена, и да ли су јој Жељка поново, још једном, преко моста пренели, да поред мајке почива, са оне стране Дрине.
Сада је лето Господње 2005. Младића и Караџића још увек траже... Дана петог, месеца фебруара 2005. прилажем мојој истинитој причи, почетној, (која ће се у више прича изродити ако Бог да) слику побратима мог сликара, Тарског и слику «две Дрине». Видео их и сликао из брда, одозго из планине, размишљајући једног послератног поподнева, како се и река из једне у другу претвара, и постаје две, «близнакиње».
Мост, сликар не наслика, а да то учини, знам да би један наткрилио «две Дрине».
У Београду, 05.02.2005.године - Истинита прича, 23.01.1993 .год.Бајина Башта
Нада Лукић - Дринска
Нема коментара:
Постави коментар