НАШИ ВИДОВДАНИ

            Неколико дана уочи Видовдана, одржа се духовна академија у близини Шида у цркви свете Петке, у њеном тек озиданом конаку, прота Хаџи Ђорђе архијерејски намесник веће околине Шида, један од ретких који би позван и одслужи у Јерусалиму на Божић на српском језику службу и доживе да Огањ Свети изашао из Христовг гроба стигне до њега и у рукама му запали свеће. Тај ванземаљски догађај Хаџи Ђорђе Љ. Воларевић нам описа тако живо да нам с еучини да се Свети Огањ разгорева и овде међу нама уочи Видовдана. Он најави будуће Видовдане, (духовне академије). Ове године је то ишло под слоганом ''РАДУЈ СЕ РАСПЕТО КОСОВО'' .

            Гости су били песници из Београда и Црне Горе и сликари, а поезија и слике бише примерени самом наслову академије.

            Из Београда у ране сате баш на Видовдан 2006. године кретали смо према Косову. Било је један сат после поноћи... Загрми, проломи се кроз таму и киша се проли... Грмело је као да оуцају из топова изнад Газиместана. Киша је кренула улицама пустим, као да и Београд треба да заболи туга она превелика. У аутобусу, који само што кренуо није, лица незнана, по неко ми с еи познато учини са Кнежеве улице... Сретали смо с енеких вечери скоро. Једна девојка ме на Марију подсети. само ова Марију виолину није носила и на седишту до ње није седео Бранислав, а ''бас'' који је он свирао, тамо је код калемегдана заћутао још пре кише. Није било ни мале Невене, ни њених запиткивања ни прстића који милују виолину. У ком оно грдау на планети трогодишње дете виолину мази???

            Ноћ на сноси према југу, или тамо што се наш југ звао.. или Средиште наше... Ћутња... Зашто то ћутиш и спаваш Србине? Зар не видиш у заспалом и у несвесном ти лако није? Са ким то ја у замраченом аутобусу мисли размењујем? Какво нас јутро доле ишчекује и дан?

            Ја већ знам тужне дечије погледе и мајчинске, (што су с еса смрћу завадили). Смрт се од мајких косметских уплашила.  Освануће и овај Видовдан, и прогреваће сунце са Истока. само ништа неће вратити оне осмехе у очима и љубав ону отету.

            Синоћ неки преживели ратници ћутке вечерају, погледи им остали на бојиштима последњим. Поздравих се... Чудно су ме посматрали и као да ћутњом казаше: '''Нико више и не помиње Космет''.

            А ми преко Мердара на Газиместан журимо... Негде на аутопуту код Крагујевца уђоше три момка и један човек. Примичемо се ''ГРАНИЦИ''. Некој граници усред Србије... Моје срце још слабије откуцава, као да сам решила једну половину доле да оставим... Одавно се спремам да им нешто однесем, нешто што ће да памте кад се вратим, она деца доле, још увек жива.?!!

            Грачаница нас дочекује Сунцем обасјана. Светле крстови наши, а облаци се наднеше над оном бодљикавом жицом и затамнеше је... Ћутасмо онај бол и оно пространство... Пукло Косово поље у даљину и чека васкрсење мртвих... Изговори наш патријарх Павле: ''Заблагодаримо Господу...''. Сама Грачаница, ни да прича не може... Звоне звона и гласови свештенички у појању изменогли. До Грачанице ни једне цркве не би... А џамије на сваком кораку... Када се деси онај огањ што попали светиње наше? Каква то ''згрешенија'' направисмо, да опроштај не долази? И ја  се почех питати као деца са Космета: ''Јесмо ли ми то проклети?''. Да ли нас то нешто, неко, у смирење не пушта? На Сунцу плакале су косовке девојке и дечије очи палве неке, све у црно обучене мајке су изгубиле лица... а не да се Грачаница иако је осамљена и чека дане боље. ''Још те има Лазаре семе'' - деца Београда и деца Космета још увек вапе за слободом и после толико векова, као да им је сад још даља, затворена у бодљикавој жици- СЛОБОДА!!!

            Ипак преко застава плавих, белих и црвених, кроз ветар залепрша на Газиместану, на Видовдан: ''Не умиру Видовдани''.

Нада Лукић - Дринска