Београдски Сајам Књига 2012.

        Поезија на штанду Удружења Српских Издавача
И догоди се затварање 57-ог међународног сајма у Београду...У Недељу 28-ог октобра 2012.поезија на штанду 
Удружење Српских Издавача трајала је скоро непрекидно...
Посетиоци су још увек ,између штандова пролазили и књиге загледали...Није више била гужва али поезија није престајала.
Гост на штанду Удружења српских издавача беше Сабах Ал 
Зубеиди...Већ раније најављен синоћ одржа промоције две књиге:"Песме прогнане птице"и "Сенке Сања"(књиге су биле на два језика;арапском и српском)...Трећа још увек у рукопису
а носи симболичан назив "Одлазак"изаћи ће из штампе у петак,те и ова необјављена књига и друга"Сенке Сања",великим делом су посвећене породици...Он каже:"Сања 
је моја ћерка,ја сам повезан са својом фамилијом и породицом..."Посвећене су његове песме и првој Домовини његовој-Ираку,и другој Србији,ипак изговори са сетом,Оној Првој:"Домовино остајеш у близини душе моје..."
Рече да је грех у души носио 25.Година јер није видео толико дуго родитеље и брата млађег од себе...
А тек мајка колико му недостајаше...Упркос даљини осећао је често њену близину,памтио је њену доброту и лепоту,њену брижност...Промцију и заокружисмо песмом "Сузе чежње"
"(Цењеној мајци с љубављу и оданошћу) "
Ово је само наговештај читаоцима и препорука да се прочитају 

Књига друга

Марта

Драгана у средини

Она нам је певала једне вечери

У друштву са песникињом Виолетом 

стихови љубавни и родољубиви,а песме Сабахове се одавно,подједнако читају и у Ираку и у Србији...
                                                              Нада Лукић-Дринска
  
                                                              
                                                    



је моја ћерка

Гост из Ирака

                    Ирачки песник,писац и Слободан новинар
Sabah M.Zubeidi је рођен у Ираку 1956 године а живи и ради у Београду...Ожењен је Српкињом,каже да има ћерку лепотицу и једног унука Огњена,а на путу је други...Пише и на српском и на арапском језику.Прво су ишле књиге на арапском,па двојезичне,па долазе књиге само на српском језику.Мене се посебно дојмила књига "ПЕСМЕ ПРОГНАНЕ ПТИЦЕ",(писана је на оба језика)...Ових дана биће гост на Београдском Сајму Књига на штанду Удружења Српских издавача и промовисаће своје књиге...

МАРТА

У друштву са књигама

                                                      
                      Нада-Дринска

Сајам књига у Београду...

                              Пред почетак 57.ог Сајма књига у Београду
Београд у Недељу 21.Октобра,лета 2012.у 18 часова...
Биће отворен 57.Међународни сајам књига,први пут у организацији Канцеларије за Косово и МетохијуВладе Републике Србије,наступиће више од 3о издавача и институција културе са Косова и Метохије,сви заједно на штанду у Хали 4 а. Све промоције ће се одржати у хали 1А,а прес центар ће бити на Галерији Хале 2.
 Ако нисте знали,Наш Сајам ће моћи на површини од 27.011 
бруто квадратних метара,да прими више од 800 учесника,где ће своја дела,изложити око 489 излагача,од којих ће 60 доћи из страних држава.
 Почасни гост,ове године,долази из Мађарске,са одабраним делима мађарске књижевности,својим издавачима и осталим који су стални учесници у Мађарској култури а посебно у књижевности...Интересантано је да ће са Њима доћи преводиоци са мађарског на српски језик а то су Мађари који живе у нашој Војводини...
 Његова Екселенција Амбасадор Оскар Николић ,помену ученика коме је отац Србин а мајка Мађарица...Помену још 
и битан тренутак при отварању Сајма,да ће га практично отворити две даме:Млада мађарска књижевница Ноеми Сечи,која је свој први роман написала("Угро-фински вампир")током својих студија културне антропологије и 
пола у Хелсинкију 2002.године,а свој познати роман објави 2006.године:"Комуниста Монте-Кристо"и доби за њега исп Европску награду за књижевност 2009.године,док ће Српску
Књижевност представити једна од значајних песникиња савремене српске поезије,Радмила Лазић(1949)која је добитница награда:"Десанка Максимовић","Владислав Петковић-Дис","Милан Ракић"и многих других...
На Сајму ће се посебно одржати изложбе"Култера ћирилице и калиграфије"па изложба по пројекту ауторке 
Лепосаве Сибиновић "Пергамент Србије"...
Догодиће се и "Школски дан"25 октобра у Хали 1...Отвориће га Министар просвете науке и технолошког
развоја,Жарко Обрадовић...Дан ће бити посвећен ученицима,
студентима и професорима...
Радно време Сајма од 10-21час.
Улазнице су,као и раније,појединачно 250.дин.а у групи 150.дин.Цена породичне улазнице 600.дин.
У Београду 19.октобра2012. 
                                                          Нада-Дринска
                                                     (новинар и писац)        
                                                   

Јесен у Београду,и посебно...лето 2012...

                   Јесен је и у Србији и у Београду-Лето 2012
У Кући Јокановића у Ужицу,Зоран Јанчић(историчар уметности)и Милодарка Ђајић-Коковић(етнолог)који су тамо од отварања па све до 2010.лета,и данас радују се посети новинара или ретких посетилаца,јер кућа стара околину и прилаз запуштен има,а људи се боре да одрже своје куће и породице и да зараде за основне животне намирнице...Србија је оробљена,пуста али не мири се народ овај са често,ружном стварношћу,траже људи ,понекад без речи,поуке у времену ранијем,стану испред портрета својих,Предака...А Они као да причају,очи им као живе,јер портрет Захарија Захарића(који беше кум Тарабићима
а старешина Цркве у Кремнима)сликао је тадашњи познати 
сликар Димитрије Посниковић 1854.године...Други портрет
Златиборца,Милоша Лојанице,трговца,сликао истоимени уметник,отприлике исте године...
За одржавање Куће Јокановића и чување уметничких дела и

Трговац Златиборац

Поп Захарије Захарић

отимање историје од заборава,заслужни су углавном Зоран и Милодарка...Али лета 2010-тог су "добили ногу"(вели Зоран) и сада су распоређени у зграде Музеја,али нису ни тамо стално,уствари ни једном од њих двоје није јасно,зашто и ко им одреди "честу шетњу"између Музеја и Куће Јокановића,а не знају ни зашто их понекад замењује у старој кући унука +Заге Никитовић(која је била наш професор хемије у Ужичкој Гимназији)...

 Причу истиниту о данашњем Ужицу исприча ми Мира Милутиновић(род смо по нашим мајкама)...Али смо део поподнева провеле на обали Ђетиње (обала је у самом брду)на тераси ресторана који се зове:Моја Река...На менију је писало:"Живот многе воде учини незаборавним,али увек остаје најлепша,Она поред које смо одрасли и постали људи.Само Она је Моја Река..."
  Ужице ,октобар 2012.                          
             У Београду између Дорћола и Ресавске улице

Понекад купујем себи цвеће на "Бајлонијевој Пијаци"(тако је некад називаху).А у недељу се дружих са једном млађом новинарком на Броду,била су и њена деца,а Милена (такође
новинар)придружи нам се ...
                    Среда у Ресавској 28.у 11 часова

Драгана 

Унука Петрова

Среда је наш дан ...Ветерани-Новинари...Увек се радујем свакој среди,поготову када се враћам са пута.Знам да Драгана(наша председница)има спреман план за цео месец а и за следећи...Овог месеца идемо  у Позориште у Земуну...Волим балет...

 Београд,још увек октобар 2012.               Нада-Дринска

Између Београда и Завичаја

                         После прошлогодишњег сазнања о...
                             Првом Српском Новинару Истраживачу...
                   
(Одломак из моје књиге"Србијо Моја Страдална у Христу Васкрсла")
  ...У Србији се и онда рађаше новинари и писци,који беху прави родољуби,то није ни чудо,јер се школоваше у тешким временима,као рецимо Коста Н.Костић који је био свестан са колико муке и одрицања је његов отац слао њега од куће да заврши високе школе.Најтужније је што је његов отац умро кад је он био при самом завршетку школовања и што никад није дочекао да са поносом изговори:"Мој син Коста је завршио највише школе..."Коста је Гимназију завршио у Пироту 1895 а 1899.Велику школу(Историјско филолошки одсек)у Београду...
 И није отац Костин дочекао да сазна како је његов Коста положио испит из Опште и Српске историје и све то окнчао 2.ог јануара 1903.Године а затим као "суплент"(служио је као професорски приправник)па најзад као професор Реалке 12.августа 1912. је премештен у Београд...Започео је тада са штампањем у "Делу"да објављује исцрпне али кратке монографије градове које је тада "Србија задобила"под насловом "Наши нови градови"Желео је посебно да испише нешто о њиховој прошлости,посебно кад је била у питању трговина и индустрија...Био је истраживач,новинар и писац...А у његовом рукопису после 1912 и 1913 године су "тековине тих ратова"То је оно ратно и поратно...Костић је битан одмах после тих ратних година...Оно даље није постигао...Тихомир Р.Ђорђевић у Београду октобра 192о.године исписа предговор и додаде Костином наслову "Наши нови градови на Југу..."
Овај одломак не ставих случајно ,јер истражујући по нашој данашњој Србији и прелазећи некад и Њене данашње границе тражећи Србе моје расејане даље од Матичне наше државе,а била сам често са мојим народом и у последњим данима и ноћима ратним,почех да се идентификујем са Првим српским новинарем истраживачем ,(који је логично био и писац)са Нашим Костом Н.Костићем...Покушавам да напред идем ,као што чиних и раније,пуна Наде у бољи живот  јер Србија се буди иако је болно буђење...

У Бајној Вароши далеко од Београда

Она се вратила у Србију  из Француске пре поласка у први разред

Глумиле су испред хотела

Постоји(ако нисте знали)и "Крсни Ход"који је Пут кроз Русију и Србију,а предводи га Кирил и у Ходу иду Молитве и рекоше нам:"Ми нисмо дошли овде са оружјем него са Иконама и Молитвама,ми смо исти народ,ми смо браћа...У Молитви нам се ни језик не разликује..."А Молитва је текла испред Пресветле Богородице...Молитве ме дочекују и у свим нашим градовима у свим нашим малим и великим варошима...У овој сунчаној јесени деца су изашла на Главне улице,пењу се по планинама...
  А планине се све завичајне додирују небом и шумама ...Додирују се још Манастирима и Црквама,ливадама и непрегледном лепотом,додирују се Животом Болом и Песмама и зато је ту битан Опстанак...

Поп Зах.кум Тарабића

Вечита стража

 А Стари нам Наши мудри беху и желеше нам будућност бољу чак је и предвиђаше и чуваше књиге Староставне ,које  на страницама битним отворене чекају да их само прочитамо...
У Београду,октобра 2012.
(по повратку из Завичаја)
                       Нада Лукић-Дринска
                         

На Коларчевом Универзитету-заједно

          СПАЈАЛА  НАМ  СЕ ДУША ТЕ ВЕЧЕРИ   

18.Септембар Лето  Господње 2012. 

 Белорусија-Србији,из душе из оне Братске,Прескромне,НА ДАР СРБИЈИ,вечери септембарске ,у Великој дворани Задужбине Илије М.Коларца у Београду,а под насловом:"ОДЈЕЦИ МОКРАЊЧЕВИХ ДАНА,у сарадњи са МИНИСТАРСВОМ КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА Републике Србије и Скупштином града Београда...А појави се Камерни хор САЛУТАРИС(Белорусија),Победник на три фестивала Православне музике и то 3 године заредом беше:-Победник фестивала православне музике у Минску (2009),Интернационалног фестивала Православне музике у Хајновки(2010),Натпевавања хорова на фестивалу "Мокрањчеви дани"у Неготину(2011).
Камерни хор САЛУТАРИС је основан 2007.год.Чланови овог  Ансамбла су :професори,економисти,уметници,хорски диригенти,(овога пута је изванредна Олга Јанум,поред улоге Диригента имала и свој наступ као дама свеобухватног музичког знања).Наравно,под њеном диригентском палицом,а како беше и вођа комплетног уметничког догађаја,титрали су нестварни гласови,повезани са предивним покретима руку,са благим њихањем тела,са погледима управљеним према публици,са кратким застајањем у потпуној тишини,да се Душа пресели са оне Бине до сваког ,у Великој Дворани,да га такне и оплемени и у Њему остане и сутра,кад напусти овај простор и још неких дана,до следећег сличног ДАРИВАЊА...
 Први део Програма је почео са ренесансном литургијском музиком,а текао је постепено до модерних духовних остварених дела...Било је "ЗАПОВЕДИ БЛАЖЕНСТВА"од В.Мартинова,па Бугарски напев:"Моја душа слави Господа",па Н.Дилецки:"Тело Христово",затим Грчки напев(хармонизација):"Теби се радују",а посебно је публика реаговала на :"СТАРО-РУСКА МОЛИТВА"од Свештеника А.Бондаренка...
У Другом делу програма извођене су Белоруске народне песме у аранжману Андреја Саврицког:" Брза Река","Долине","Покрај млина"..."Гост"и посебно   Белоруска народна песма"Погача за госте",подигли су публику на ноге...
    Овом Концерту присуствовали су и Поштовани представници Руског и Белоруског Свештенства,и Господа из културног дела Руске и Белоруске Амбасаде,док је ,достојанствено дочекивао госте Г-дин Владимир Чушев,по други пут Амбасадор Белорусије у Србији...
Било је вече,пред ноћ,у Београду,пред сневање и за будуће снове беху песме духовне и гласови што смирење донеше,одлепршаше Београдом даље,чим се она врата широм отворише и светиљке упалише...Само што већи део јавности великог града остаде ускраћен за ону дивоту...И бојажљиво се поче Душа радовати,јер радости су биле застале у Престоници Српској...

Begrad nocu

Српски Војник још увек чува стражу испред Цркве Ружице на обали Дунава и никад нема смену,и никад не спава,а музику увек чује,која је из душе пријатеља испевана...
                                                                                 Дринска                                                                   

Било је на Боровој Глави...

                                 На Боровој Глави

                                  ( Сада...И...Некада)                          Тара 4.август 2012.

                                                                                                Тара 3.август 1941.

Празник је Православни -Блага Марија-и на Тари,на оној ливади,усред шуме,која је одавно названа Борова Глава,чула се музика и Химна:Боже Правде...Мислила сам да је ово помирење међу Србима...Неко је нешто причао о томе...Мене је позвао на ово "славље"мајор,учитељ у пензији,г-дин Јелић,има 70 година...Али "главни организатор"Г-дин Мијо Тришић,никад ме није позивао,мада сам једне године дошла из Београда као члан Потомака Ратника од 1912-1920 године.Сећа се и мајор Јелић,да су ме тада прекидали,када сам покушала,после представљања,да поменем свог рођеног стрица,Милутина Лукића,који је те 1941.године дошао,као најмлађи из Ужичке Гимназије,кога су сви звали једноставно:"школац".Те године га недадоше на онај списак а био је најмлађи стрељан,на Бањици и док су га водили на стрељање,његов старији брат од тетке Наде,Рајак Павићевић,довикнуо му је:"Певај Милутине брате,долазим сутра и ја за тобом..."И стрељали су Милутина усред песме,а Рада је извезла на марамици Милутиново име и друга имена оних који су пре Ње стрељани,и предпоставили су касније да је у средини марамице,лик Радин,иза решетака,која је кроз решетке све гледала и јасно чула како је Милутин а сутрадан и Рајак певао док су га водили на стрељање...После је причао Миле Нинчић,који је преживео стрељање,да је Рајак сам певао јер остали су били скоро сви онемели,посматрајући га и слушајући...Причао је Миле како му је Рада предала после марамицу извезену концем из логорашких капута...А онда су и Раду одвели на стрељање...Та марамица је била у Ужичком Музеју,а касније је склоњена...По тетки Ради доби име Рада у Б.Башти,која беше у Библиотеци Градској,Библиотекар и која ме научи да сложим књиге Манастира Раче по правом библиотекарском пропису...На жалост ни она није више међу нама да посведочи,да сам стварно стручно Библиотеку сложила,по СИГНАТУРАМА...Сада ме не пуштају да уђем ...Неко ми рече да је видео како су књиге једним делом растурене...Слагала сам их,око 3године,задње године ми помагала здушно наша Весна Лаловић,теолог,(без посла)...

Постоји све снимљено на ЦД-у и откуцан списак на машини,пре растурања...Све ово је повезано и са нашим изгинулим борцима са Солунског Фронта...Нађох списак са Сол.Фронта и у њему име мог деде Светомира Лукића,али га не уклесаше на мермерну плочу са осталима

са тог списка,који су сви уклесани на мермерну плочу са једне и друге стране Хаџи Мелентија који држи мач у једној а Крст у другој руци...Значи изгинуле из моје породице неко намерно не жели да стави са осталима,нити жели да се помињу о држању парастоса,њихова крв проливена је мање значајна...Ево у питању су два рата и Светомир и Милутин Лукић...

Да ли то Бог тражи од мене да исправљам неке неправде,дође народ непознат,кога није ни занимало ко је на том списку стрељаних на Бањици...Али Г-дин Мијо Тришић је био дужан да на списак стави и најмлађе стрељане...И у овом рату мало њих брине о несталим и погинулим,а ја их тражим и сама понекад макар бројчано стање уписујем на неким местима...Да ли смо то проклети за сва времена...Мене данас на оној врућини нико не понуди ни чашом воде...Сви други су угошћени и почашћени,само ја која сам близак потомак:Светомиров,Милутинов и Рајаков,нисам...Скуп су после културног програма Јелена и Ивана Жигон претвориле у своју личну промоцију и певала је Ивана "Партизанске песме",које ипак нису биле сличне оној песми коју певаше Милутин и Рајак,док су их стрељали Немци,у логору на Бањици 1942.год.

Плакало ми се док сам се враћала и ишла да се склоним од свега тог,у ХЛАДОВИНУ НАШЕ СТАРЕ КУЋЕ...Умојој соби "гледао ме"мој Милутин паметним оним очима,испод гимназијске беретке,као да ме молио да не плачем,и да се сетим како у Ужичкој Гимназији стоји заувек ,наоној плочи,његово име уписано а и она слика урамљена коју поклоних Ужичком Музеју...Професорка моја у Ужичкој Гимназији (хемичарка)Зага Никитовић говорила ми је како је стриц Милутин био најбољи ,код ње,из хемије...А подсетих се да се и дан-данас дружим са оном дивном снајом,Радмилом,из Никитовића...А постоје и Никитовићи из Ужичке Пожеге и Они су у блиском сродству са покојним Кумом Шибалићем Милијом који је венчао моје родитеље и крстио мене и моје сестре Раду и Веру...Ови Никитовићи су највероватније близак род са покојном Загом професорком хемије из ужичке гимназије,а славе Славу Александра Невског ,а у цркви Александра Невског у Београду на Дорћолу крстише се и мој син Вук и Његов син Немања...

  Ускоро,даће Бог исписиваћу нове истините приче о Светом Кумству код Срба,ускоро,када моја Србија у Христу Васкрсне...                         Нада Лукић-Дринска