На Боровој Глави
( Сада...И...Некада) Тара 4.август 2012.
Тара 3.август 1941.
Празник је Православни -Блага Марија-и на Тари,на оној ливади,усред шуме,која је одавно названа Борова Глава,чула се музика и Химна:Боже Правде...Мислила сам да је ово помирење међу Србима...Неко је нешто причао о томе...Мене је позвао на ово "славље"мајор,учитељ у пензији,г-дин Јелић,има 70 година...Али "главни организатор"Г-дин Мијо Тришић,никад ме није позивао,мада сам једне године дошла из Београда као члан Потомака Ратника од 1912-1920 године.Сећа се и мајор Јелић,да су ме тада прекидали,када сам покушала,после представљања,да поменем свог рођеног стрица,Милутина Лукића,који је те 1941.године дошао,као најмлађи из Ужичке Гимназије,кога су сви звали једноставно:"школац".Те године га недадоше на онај списак а био је најмлађи стрељан,на Бањици и док су га водили на стрељање,његов старији брат од тетке Наде,Рајак Павићевић,довикнуо му је:"Певај Милутине брате,долазим сутра и ја за тобом..."И стрељали су Милутина усред песме,а Рада је извезла на марамици Милутиново име и друга имена оних који су пре Ње стрељани,и предпоставили су касније да је у средини марамице,лик Радин,иза решетака,која је кроз решетке све гледала и јасно чула како је Милутин а сутрадан и Рајак певао док су га водили на стрељање...После је причао Миле Нинчић,који је преживео стрељање,да је Рајак сам певао јер остали су били скоро сви онемели,посматрајући га и слушајући...Причао је Миле како му је Рада предала после марамицу извезену концем из логорашких капута...А онда су и Раду одвели на стрељање...Та марамица је била у Ужичком Музеју,а касније је склоњена...По тетки Ради доби име Рада у Б.Башти,која беше у Библиотеци Градској,Библиотекар и која ме научи да сложим књиге Манастира Раче по правом библиотекарском пропису...На жалост ни она није више међу нама да посведочи,да сам стварно стручно Библиотеку сложила,по СИГНАТУРАМА...Сада ме не пуштају да уђем ...Неко ми рече да је видео како су књиге једним делом растурене...Слагала сам их,око 3године,задње године ми помагала здушно наша Весна Лаловић,теолог,(без посла)...
Постоји све снимљено на ЦД-у и откуцан списак на машини,пре растурања...Све ово је повезано и са нашим изгинулим борцима са Солунског Фронта...Нађох списак са Сол.Фронта и у њему име мог деде Светомира Лукића,али га не уклесаше на мермерну плочу са осталима
са тог списка,који су сви уклесани на мермерну плочу са једне и друге стране Хаџи Мелентија који држи мач у једној а Крст у другој руци...Значи изгинуле из моје породице неко намерно не жели да стави са осталима,нити жели да се помињу о држању парастоса,њихова крв проливена је мање значајна...Ево у питању су два рата и Светомир и Милутин Лукић...
Да ли то Бог тражи од мене да исправљам неке неправде,дође народ непознат,кога није ни занимало ко је на том списку стрељаних на Бањици...Али Г-дин Мијо Тришић је био дужан да на списак стави и најмлађе стрељане...И у овом рату мало њих брине о несталим и погинулим,а ја их тражим и сама понекад макар бројчано стање уписујем на неким местима...Да ли смо то проклети за сва времена...Мене данас на оној врућини нико не понуди ни чашом воде...Сви други су угошћени и почашћени,само ја која сам близак потомак:Светомиров,Милутинов и Рајаков,нисам...Скуп су после културног програма Јелена и Ивана Жигон претвориле у своју личну промоцију и певала је Ивана "Партизанске песме",које ипак нису биле сличне оној песми коју певаше Милутин и Рајак,док су их стрељали Немци,у логору на Бањици 1942.год.
Плакало ми се док сам се враћала и ишла да се склоним од свега тог,у ХЛАДОВИНУ НАШЕ СТАРЕ КУЋЕ...Умојој соби "гледао ме"мој Милутин паметним оним очима,испод гимназијске беретке,као да ме молио да не плачем,и да се сетим како у Ужичкој Гимназији стоји заувек ,наоној плочи,његово име уписано а и она слика урамљена коју поклоних Ужичком Музеју...Професорка моја у Ужичкој Гимназији (хемичарка)Зага Никитовић говорила ми је како је стриц Милутин био најбољи ,код ње,из хемије...А подсетих се да се и дан-данас дружим са оном дивном снајом,Радмилом,из Никитовића...А постоје и Никитовићи из Ужичке Пожеге и Они су у блиском сродству са покојним Кумом Шибалићем Милијом који је венчао моје родитеље и крстио мене и моје сестре Раду и Веру...Ови Никитовићи су највероватније близак род са покојном Загом професорком хемије из ужичке гимназије,а славе Славу Александра Невског ,а у цркви Александра Невског у Београду на Дорћолу крстише се и мој син Вук и Његов син Немања...
Ускоро,даће Бог исписиваћу нове истините приче о Светом Кумству код Срба,ускоро,када моја Србија у Христу Васкрсне... Нада Лукић-Дринска
Нема коментара:
Постави коментар