среда, 19. децембар 2012.

Одломак из моје књиге:Срби добровољци

                                                СРБИ   ДОБРОВОЉЦИ
            (Одломак из моје књиге"Србијо моја страдална у Христу Васкрсла)  


...Да се не забораве,Срби Добровољци опет су заслужни Српски Ратни Извештачи,који су и сами били добровољци,(не сви).Тако пронађох у Ратничком Гласнику исписан текст:"Помен Добровољцима палим у Добруџи 1916 године."Када је"освајач поседао последњу стопу слободне Српске земље,а Српски војник прекорачивао праг своје Отаџбине...И тада је Српски борац први пут застао у својој борби,погледао је натраг и болно уздахнуо...Одјек трубе разлегао се даље,дуж Урала,дуж Дунава,преко Црног Мора,преко Руских Степа до Леденог Мора,а од Мора до Урала,од Урала до Бајкала,све до Тихог Океана па и преко Океана,и чуо се глас да је погажена слобода народа,који је у Светском рату први дигао глас за слободу и Уједињење свих Срба,Хрвата и Словенаца...У големој земљи братске Русије сви синови,који беху војни заробљеници,дигоше се Беломе Цару,тада када није било ни једне стопе слободне Српске земље,и мољаху Цара за оружје,да притекну браћи својој у помоћ..."
Цар Николај Други,им услиши молбе и ...Добише оружје...А браћа Руси ,са Чесима им се прикључише као помоћ,те се тако оформи ,на Руском земљишту,Прва Српска Добровољачка Дивизија.Из далеких крајева оне Русије стизали су Добровољци на обалу Црног Мора,у Одесу.Одеса постаде град у коме ће се организовати добровољачки покрети.И када је основан и Четврти Пук,стигли су Српски официри са Крфа,да одмах приступе формирању Прве Српске Добровољачке Дивизије...Руси народ велики,који у себи носи Душу Словенску,широку,сазнаде како Срби,Браћа Словенска,народ онај мали,кочоперно се бране и страдају...Русија не би била Велика да не стаје увек ,на страну"малених и праведних",који само крвљу заливаше огњишта своја,да их крвљу покрију,док се изнова не разгоре...Постојало је веровање,причао ми мој ђед Мика,да ако крв налију преко својих неугашених огњишта,непријатељ се неће усудити,преко те крви да проџара пепео,и своју ватру наложи,ЈЕР СУ НЕКАДА И НЕПРИЈАТЕЉИ ПОШТОВАЛИ ЈУНАКЕ КОЈИ БРАНЕ СВОЈА ОГЊИШТА...
У Одеси је настало велико изнанеђење,откуда то да се Аустро-Угарски војници,Руски заробљеници добровољно јављају да бране Србију???А онда схватише да се ова војска враћа поново на ратиште да се боре као непријатељи Аустро-Угара...Одеса је поздравила Добровољце,а онај јунак Генерал Брусилов,поче да спрема Руску војску,да зада смртни ударац...И стигавши тада у Одесу,виде да га чека Прва Српска Добровољачка Дивизија,која је већ бројала 16.ооо.људи.Био је радознао да види те људе,борце"који сами себи хоће да извојеју права,и који се заносе мишљу о Уједињењу Свих Словена..."Тако остаде записано:"Праштајући се са Добровољцима,захтевао је од њих да се у борбама држе јуначки,а обећао је да ће за најкраће време уништити непријатеља..."Што речено,учињено.Генерал Брусилов сломи главну Аустро-Угарску војну силу за неколико дана и посла у Русију 400 хиљада њихових заробљених војника.Када су Добровољци кренули из Русије,сетио се Цар њих и послао им је телеграм:"ЦАРСКИ ПОЗДРАВ".И пре него се Добровољци укрцаше,тада Руски Генерал Заинчиковски пред фронтом саопшти,како се Цар свих Руса са поздравом прашта са Добровољцима,(Удруженим Јужним Словенима)...
                                                              Нада Лукић-Дринска
                                                        

недеља, 2. децембар 2012.


ЈА ЗНАМ ДА НАМА МОЖЕ ПОМОЋИ ЈЕДИНО РУСИЈА,И ТО ЋЕ СЕ ДЕСИТИ ПРЕ НЕГО СРБИЈА НЕСТАНЕ...НИСТЕ ОБУХВАТИЛИ ОДГОВОРЕ РУСА ПОВОДОМ НАШЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ,НЕКАКО КАО ДА НИКО О ТОМЕ НЕ РАЗМИШЉА,А ЈА ОСЕЋАМ ДА И У РУСИЈИ И СРБИЈИ НАРОД СЕ НАДА ДА ЋЕ СЕ СВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗЕМЉЕ УЈЕДИНИТИ,КАО ШТО СУ ОДАВНО УРАДИЛЕ СВЕ КАТОЛИЧКЕ И СВЕ ИСЛАМСКЕ...ЗНАМ ЈОШ И ТО ДА АКО НИСМО ЈЕДИНСТВЕНИ У СВОЈОЈ ВЕРИ НЕ МОЖЕМО БИТИ УЈЕДИЊЕНИ НИ СА ДРУГИМ НАРОДИМА...СВЕ ЋЕ ОНО ДРУГО НАМА ИЋИ ЛАКО КАО И РАНИЈЕ...МОРАМО ИМАТИ КОМПЛЕТНО СВОЈЕ БИЋЕ УЈЕДИЊЕНО,ПА ДА СЕ ПОСЛЕ ПОИСТОВЕЋУЈЕМО СА ДРУГИМ НАРОДИМА...ЛАКО ЈЕ ПРИБЛИЖИТИ СЕ У КУЛТУРИ;ТАМО СЕ УВЕК РАДУЈЕМО НОВИМ САЗНАЊИМА ...КУЛТУРА НАС ПРИХВАЋЕНА И ПОМЕШАНА ЧИНИ БОГАТИЈИМА,РАДОСНИЈИМА,МАЊЕ ТУЖНИМ...АЛИ МИ СМО И ТУ ПЛАШЉИВИ ПОСТАЛИ,БАШ КАО ДА НЕСМЕМО НИ У СВОМ   НАЦИОНАЛНОМ ДУХУ ОСЛОБОДИТИ СЕ МИ СЕ НЕ УСУЂУЈЕМО(КАО РЕЦИМО НЕКО ВЕЧЕ ДОК ЈЕ БЛИЗУ БРАНКОВОГ МОСТА ДРЖАО ПРОМОЦИЈУ СВОЈЕ КЊИГЕ"ОДЛАЗАК"САВ СРЕЋАН ШТО ЈЕ ЊЕГОВА ЗЕМЉА БИЛА НЕКАДА ДАВНО КУЛТУРНА МЕСОПОТАМИЈА;ПА ЈЕ ГОВОРИО SABAH AL ZUBEIDI-О СВОМ МЕШОВИТОМ БРАКУ О ТОМЕ КАКО ЈЕ И САМ ИЗ МЕШОВИТОГ БРАКА,АЛИ ЈЕ НАША ПРЕДИВНА ДЕВОЈКА,КАО ИЗНЕНАЂЕЊЕ ВЕЧЕРИ,ПЛЕСАЛА ТРБУШНИ ПЛЕС,ДОК ЈЕ ИСТО ТАКО,МЛАДА ЛЕПА ИРАЧАНКА МОДЕРНО АЛИ СКРОМНО ОБУЧЕНА ЧИТАЛА И НА СРПСКОМ И АРАПСКОМ ЈЕЗИКУ САБАХОВУ ПОЕЗИЈУ...СВИ СМО АПЛАУДИРАЛИ И ЈЕДНОЈ И ДРУГОЈ,ИАКО СУ МНОГИ НАШИ ОСЕТИЛИ ОВО ШТО САМ ЈА КАСНИЈЕ У СВОМ ДОМУ ЗАПИСАЛА...АЛИ ЈА МОРАМ О СВЕМУ ДА САБЕРЕМ УТИСКЕ И ДА ИХ ПОСЛЕ КАЖЕМ ИЛИ ИСПИШЕМ,А ОНДА МОРАМ И ИСТИНУ ДА САГЛЕДАМ И СВОЈЕ ДА ИСКРИТИКУЈЕМ (У ОВОМ СЛУЧАЈУ)...ПА ЗАШТО ПРЕТЕРУЈЕМО У ТОМЕ ДА ЋУТИМО САМИ НА СВОМЕ?КОЈИ СУ НАС ТО СТРАХОВИ ЗАОКУПИЛИ?ПА МИ СЕ НАЛАЗИМО У СВОЈОЈ ВЕКОВНОЈ ПРЕСТОНИЦИ И НЕЋЕМО МАЊЕ БИТИ ДОБРИ ДОМАЋИНИ АКО ПОШТУЈЕМО СЕБЕ,ПОБОГУ...МОРАМО ПОШТОВАТИ И СВОЈУ ДЕЦУ КОЈИ СУ НАША БУДУЋНОСТ...КАКО СЕ СТРАНЦИ У СРБИЈИ НЕ БОЈЕ ДА ПОШТУЈУ СВОЈУ КУЛТУРУ И СВОЈУ НАЦИОНАЛНУ НОШЊУ,(КОЈУ ЈЕ ОПЕТ ОБУКЛА НАША ЖЕНА УДАТА ЗА ИРАЧАНИНА)ИСПАДА ДА ЈЕ ЈОШ ВИШЕ ЖЕЛЕЛА ДА ИСТАКНЕ СВОЈУ ПРИВРЖЕНОСТ...МЕНЕ СЕ ВЕЋ БОЈЕ МОЈИ СРБИ И ПОЧИЊУ ДА "БЕЖЕ"ОД МЕНЕ,МИСЛЕЋИ И ДА ЋУ ОВО ШТО ИСПИСУЈЕМ ЈАВНО ИЗГОВОРИТИ,И ДА ЋЕ ОНИ БИТИ ПОСЛЕ МАЊЕ ОМИЉЕНИ...ЗАТО ПОНЕКАД ШТО СЕ ОНИ МЕНЕ "ПОСТИДЕ"до ТЕ МЕРЕ,ШТО ГОВОРИМ ИСТИНЕ,(НИКОГ НЕ ВРЕЂАЈУЋИ)НЕ ИЗГОВОРИМ ОДМАХ ТАМО;НА ЛИЦУ МЕСТА ОНО ШТО ЈЕСТЕ НЕГО ИСПИШЕМ КАСНИЈЕ...БИЛА ЈЕ ТАМО ЈЕДНА ДИВНА РУСКИЊА КОЈА ЈЕ СВИРАЛА ГИТАРУ И ПЕВАЛА НА СРПСКОМ И РУСКОМ НАШЕ ДОБРЕ СТАРЕ МЕЛОДИЈЕ,КОЈЕ СМО МИ ВЕЋ ПРЕДАЛИ ЗАБОРАВУ...ПОСТИДЕХ СЕ ПРЕД ЊОМ ДОК САМ ПОКУШАЛА ДА ПЕВАМ ЗАЈЕДНО СА ЊОМ...ЗАТО НЕКА ПРЕСТАНЕ ОВОЛИКА ОСУДА НАШЕ САДАШЊЕ ВЛАСТИ...ОПЕТ ЋЕМО НАШЕ ЉУДЕ ПРОГЛАСИТИ ЗА ЗЛОЧИНЦЕ И ПОСЛАТИ ИХ У НЕКИ ДРУГИ "ХАГ",ЈЕР ОВАЈ ЋЕ СЕ УСКОРО ЗАТВОРИТИ АКО БОГ ДА ДА ПОМОГНЕ РУСИЈА!!!НАДА'-Дринска(ПО ДЕДОВИМА ИЗ ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ)Новинар и Писац...

недеља, 28. октобар 2012.

Београдски Сајам Књига 2012.

        Поезија на штанду Удружења Српских Издавача
И догоди се затварање 57-ог међународног сајма у Београду...У Недељу 28-ог октобра 2012.поезија на штанду 
Удружење Српских Издавача трајала је скоро непрекидно...
Посетиоци су још увек ,између штандова пролазили и књиге загледали...Није више била гужва али поезија није престајала.
Гост на штанду Удружења српских издавача беше Сабах Ал 
Зубеиди...Већ раније најављен синоћ одржа промоције две књиге:"Песме прогнане птице"и "Сенке Сања"(књиге су биле на два језика;арапском и српском)...Трећа још увек у рукопису
а носи симболичан назив "Одлазак"изаћи ће из штампе у петак,те и ова необјављена књига и друга"Сенке Сања",великим делом су посвећене породици...Он каже:"Сања 
је моја ћерка,ја сам повезан са својом фамилијом и породицом..."Посвећене су његове песме и првој Домовини његовој-Ираку,и другој Србији,ипак изговори са сетом,Оној Првој:"Домовино остајеш у близини душе моје..."
Рече да је грех у души носио 25.Година јер није видео толико дуго родитеље и брата млађег од себе...
А тек мајка колико му недостајаше...Упркос даљини осећао је често њену близину,памтио је њену доброту и лепоту,њену брижност...Промцију и заокружисмо песмом "Сузе чежње"
"(Цењеној мајци с љубављу и оданошћу) "
Ово је само наговештај читаоцима и препорука да се прочитају 
Књига друга

Марта

Драгана у средини

Она нам је певала једне вечери

У друштву са песникињом Виолетом 
стихови љубавни и родољубиви,а песме Сабахове се одавно,подједнако читају и у Ираку и у Србији...
                                                              Нада Лукић-Дринска
  
                                                              
                                                    



је моја ћерка

уторак, 23. октобар 2012.

Гост из Ирака

                    Ирачки песник,писац и Слободан новинар
Sabah M.Zubeidi је рођен у Ираку 1956 године а живи и ради у Београду...Ожењен је Српкињом,каже да има ћерку лепотицу и једног унука Огњена,а на путу је други...Пише и на српском и на арапском језику.Прво су ишле књиге на арапском,па двојезичне,па долазе књиге само на српском језику.Мене се посебно дојмила књига "ПЕСМЕ ПРОГНАНЕ ПТИЦЕ",(писана је на оба језика)...Ових дана биће гост на Београдском Сајму Књига на штанду Удружења Српских издавача и промовисаће своје књиге...

МАРТА

У друштву са књигама
                                                      
                      Нада-Дринска

петак, 19. октобар 2012.

Сајам књига у Београду...

                              Пред почетак 57.ог Сајма књига у Београду
Београд у Недељу 21.Октобра,лета 2012.у 18 часова...
Биће отворен 57.Међународни сајам књига,први пут у организацији Канцеларије за Косово и МетохијуВладе Републике Србије,наступиће више од 3о издавача и институција културе са Косова и Метохије,сви заједно на штанду у Хали 4 а. Све промоције ће се одржати у хали 1А,а прес центар ће бити на Галерији Хале 2.
 Ако нисте знали,Наш Сајам ће моћи на површини од 27.011 
бруто квадратних метара,да прими више од 800 учесника,где ће своја дела,изложити око 489 излагача,од којих ће 60 доћи из страних држава.
 Почасни гост,ове године,долази из Мађарске,са одабраним делима мађарске књижевности,својим издавачима и осталим који су стални учесници у Мађарској култури а посебно у књижевности...Интересантано је да ће са Њима доћи преводиоци са мађарског на српски језик а то су Мађари који живе у нашој Војводини...
 Његова Екселенција Амбасадор Оскар Николић ,помену ученика коме је отац Србин а мајка Мађарица...Помену још 
и битан тренутак при отварању Сајма,да ће га практично отворити две даме:Млада мађарска књижевница Ноеми Сечи,која је свој први роман написала("Угро-фински вампир")током својих студија културне антропологије и 
пола у Хелсинкију 2002.године,а свој познати роман објави 2006.године:"Комуниста Монте-Кристо"и доби за њега исп Европску награду за књижевност 2009.године,док ће Српску
Књижевност представити једна од значајних песникиња савремене српске поезије,Радмила Лазић(1949)која је добитница награда:"Десанка Максимовић","Владислав Петковић-Дис","Милан Ракић"и многих других...
На Сајму ће се посебно одржати изложбе"Култера ћирилице и калиграфије"па изложба по пројекту ауторке 
Лепосаве Сибиновић "Пергамент Србије"...
Догодиће се и "Школски дан"25 октобра у Хали 1...Отвориће га Министар просвете науке и технолошког
развоја,Жарко Обрадовић...Дан ће бити посвећен ученицима,
студентима и професорима...
Радно време Сајма од 10-21час.
Улазнице су,као и раније,појединачно 250.дин.а у групи 150.дин.Цена породичне улазнице 600.дин.
У Београду 19.октобра2012. 
                                                          Нада-Дринска
                                                     (новинар и писац)        
                                                   

среда, 17. октобар 2012.

Јесен у Београду,и посебно...лето 2012...

                   Јесен је и у Србији и у Београду-Лето 2012
У Кући Јокановића у Ужицу,Зоран Јанчић(историчар уметности)и Милодарка Ђајић-Коковић(етнолог)који су тамо од отварања па све до 2010.лета,и данас радују се посети новинара или ретких посетилаца,јер кућа стара околину и прилаз запуштен има,а људи се боре да одрже своје куће и породице и да зараде за основне животне намирнице...Србија је оробљена,пуста али не мири се народ овај са често,ружном стварношћу,траже људи ,понекад без речи,поуке у времену ранијем,стану испред портрета својих,Предака...А Они као да причају,очи им као живе,јер портрет Захарија Захарића(који беше кум Тарабићима
а старешина Цркве у Кремнима)сликао је тадашњи познати 
сликар Димитрије Посниковић 1854.године...Други портрет
Златиборца,Милоша Лојанице,трговца,сликао истоимени уметник,отприлике исте године...
За одржавање Куће Јокановића и чување уметничких дела и
Трговац Златиборац

Поп Захарије Захарић
отимање историје од заборава,заслужни су углавном Зоран и Милодарка...Али лета 2010-тог су "добили ногу"(вели Зоран) и сада су распоређени у зграде Музеја,али нису ни тамо стално,уствари ни једном од њих двоје није јасно,зашто и ко им одреди "честу шетњу"између Музеја и Куће Јокановића,а не знају ни зашто их понекад замењује у старој кући унука +Заге Никитовић(која је била наш професор хемије у Ужичкој Гимназији)...


 Причу истиниту о данашњем Ужицу исприча ми Мира Милутиновић(род смо по нашим мајкама)...Али смо део поподнева провеле на обали Ђетиње (обала је у самом брду)на тераси ресторана који се зове:Моја Река...На менију је писало:"Живот многе воде учини незаборавним,али увек остаје најлепша,Она поред које смо одрасли и постали људи.Само Она је Моја Река..."
  Ужице ,октобар 2012.                          
             У Београду између Дорћола и Ресавске улице


Понекад купујем себи цвеће на "Бајлонијевој Пијаци"(тако је некад називаху).А у недељу се дружих са једном млађом новинарком на Броду,била су и њена деца,а Милена (такође
новинар)придружи нам се ...
                    Среда у Ресавској 28.у 11 часова
Драгана 


Унука Петрова
Среда је наш дан ...Ветерани-Новинари...Увек се радујем свакој среди,поготову када се враћам са пута.Знам да Драгана(наша председница)има спреман план за цео месец а и за следећи...Овог месеца идемо  у Позориште у Земуну...Волим балет...
 Београд,још увек октобар 2012.               Нада-Дринска



Између Београда и Завичаја

                         После прошлогодишњег сазнања о...
                             Првом Српском Новинару Истраживачу...
                   
(Одломак из моје књиге"Србијо Моја Страдална у Христу Васкрсла")
  ...У Србији се и онда рађаше новинари и писци,који беху прави родољуби,то није ни чудо,јер се школоваше у тешким временима,као рецимо Коста Н.Костић који је био свестан са колико муке и одрицања је његов отац слао њега од куће да заврши високе школе.Најтужније је што је његов отац умро кад је он био при самом завршетку школовања и што никад није дочекао да са поносом изговори:"Мој син Коста је завршио највише школе..."Коста је Гимназију завршио у Пироту 1895 а 1899.Велику школу(Историјско филолошки одсек)у Београду...
 И није отац Костин дочекао да сазна како је његов Коста положио испит из Опште и Српске историје и све то окнчао 2.ог јануара 1903.Године а затим као "суплент"(служио је као професорски приправник)па најзад као професор Реалке 12.августа 1912. је премештен у Београд...Започео је тада са штампањем у "Делу"да објављује исцрпне али кратке монографије градове које је тада "Србија задобила"под насловом "Наши нови градови"Желео је посебно да испише нешто о њиховој прошлости,посебно кад је била у питању трговина и индустрија...Био је истраживач,новинар и писац...А у његовом рукопису после 1912 и 1913 године су "тековине тих ратова"То је оно ратно и поратно...Костић је битан одмах после тих ратних година...Оно даље није постигао...Тихомир Р.Ђорђевић у Београду октобра 192о.године исписа предговор и додаде Костином наслову "Наши нови градови на Југу..."
Овај одломак не ставих случајно ,јер истражујући по нашој данашњој Србији и прелазећи некад и Њене данашње границе тражећи Србе моје расејане даље од Матичне наше државе,а била сам често са мојим народом и у последњим данима и ноћима ратним,почех да се идентификујем са Првим српским новинарем истраживачем ,(који је логично био и писац)са Нашим Костом Н.Костићем...Покушавам да напред идем ,као што чиних и раније,пуна Наде у бољи живот  јер Србија се буди иако је болно буђење...





У Бајној Вароши далеко од Београда

Она се вратила у Србију  из Француске пре поласка у први разред

Глумиле су испред хотела



Постоји(ако нисте знали)и "Крсни Ход"који је Пут кроз Русију и Србију,а предводи га Кирил и у Ходу иду Молитве и рекоше нам:"Ми нисмо дошли овде са оружјем него са Иконама и Молитвама,ми смо исти народ,ми смо браћа...У Молитви нам се ни језик не разликује..."А Молитва је текла испред Пресветле Богородице...Молитве ме дочекују и у свим нашим градовима у свим нашим малим и великим варошима...У овој сунчаној јесени деца су изашла на Главне улице,пењу се по планинама...
  А планине се све завичајне додирују небом и шумама ...Додирују се још Манастирима и Црквама,ливадама и непрегледном лепотом,додирују се Животом Болом и Песмама и зато је ту битан Опстанак...
Поп Зах.кум Тарабића

Вечита стража
 А Стари нам Наши мудри беху и желеше нам будућност бољу чак је и предвиђаше и чуваше књиге Староставне ,које  на страницама битним отворене чекају да их само прочитамо...
У Београду,октобра 2012.
(по повратку из Завичаја)
                       Нада Лукић-Дринска