среда, 23. мај 2012.

Истина је само једна...

                  Промоција књиге: "ПУТ КА ИСТИНИ"
                  (Аутор:Госпођа Зец)


Промоција књиге се истински одвијала маја месеца лета 2012-ог у Београду у Сали Министарства за Дијаспору(правилно би било-Расејање).Књига није крива???Сама књига...Била је учесник у промоцији сама ауторка,која је поздравила присутне и молила да сачекамо уваженог госта,који је каснио...А била је ту и прелепа глумица из позоришта,која је као и известан број осталих њених колега,напустила своје позориште,(које је овде на домак Министарства)...Ђакон из Аустралије је говорио о књизи,док је Свештеник из Београда "немо"пратио програм...Једино је Катарина обављала озбиљно свој посао,трудећи се да следи упуства своје мајке Г-ђе Даре Вучинић,познате професорке и писца и познате београдској јавности...Г-ђа Зец је изјавила да је један део њене књиге заиста истина али да није све у књизи истина...На крају се заиста могла видети Монахиња српска која стоји испред српске Заставе...
Ова књига је рађена по "калупу"моје књиге "Србијо моја страдална у Христу васкрсла",која се налази у Црквеним и Градским библиотекама и проглашена је за историјски значајну књигу...Промовисана је у неким местима у Србији и у Београду...Моја књига је сва истина без имало другог што није истина,само што моја књига нема "везу"у Министарству Вера и Дијаспоре...Она није могла бити промовисана на овај начин,јер мој пријатељ није Г-дин Бранислав Лечић,глумац-политичар,моје новинарске чланке са терена и остале истине,ја не дозвољавам да глуме глумци...Њих могу евентуално да читају стварни ликови,једни о другима,који и у књизи и у стварности постоје...А о страдалим и о несталим новинарима могу евентално да читају новинари...
Можда ће ускоро ИСТИНА БИТИ САМО ЈЕДНА,а глумци ће се вратити у своја позоришта,која су опустела,док они "тезгаре"на промоцијама...
                                                                           Нада-Дринска                                      

среда, 16. мај 2012.


О историјским и културним везама Белорусији и Србији
Чврсти темељи духовних и културних односа белоруског и српског народа су њихово словенско и православно јединство, духовна култура и језик чији корени сежу у византијску цивилизацију.
Јарки пример тога је чињеница да се име белоруске просветитељке Преподобне Јевросиње слави и у Српској Православној  цркви ( 5 јуна по грегоријанском календару).
Срби су, без обзира на то што су георафски прилично удалени од Белорусије, заједно са другим народима оставили одређени траг у историји развоја државности на територији савремене Белорусији и дали свој допринос развоју белоруске културе.
Тако је Јагелова жена Јадвига , краљица Пољске и великог литванског кнежства, по женској линији била Српкиња. Њена мајка Јелена Босанска била је ћерка Стефана II Котроманића(1292-1353), владара западне српске државе.
Почетком 16. Века позната српска аристократска породица Јакшћа ородила се са белоруском племићком породицом Глинских. Ћерка војводе Стефана Јакшића-Ана-удала се за Василија Глинског(1470-1522). Узгред, њихова ћерка Јелена постала је жена Великог московског кнеза Василија II и мајка првог руског цара Ивана Грозног.
У XVIII веку на територији савремене Белорусије прославио се гроф Симеон Зорић, пореклом из српског племства. С. Зорић (1743-1799) је руски генерал-подпуковник, љубимац Катарине II, носилац многих страних ордења.
Године 1778. С.Зорићдобио је власништво у Шклову где основао племићку школу која је касније претворена у кадетски корпус, отворио је позориште са балетском и музичком школом, а такође, манугактуру за ужад, кожу и сукно и ткаоницу свиле.
Пре неколико година у Шклову је подигнут споменик С.Зорићу. У Србији је , са друге стране, добро познато име Јосифа Гурко, који је пореклом из старе руске породице. Ј. Гурко је херој руско-турског рата 1877-1878.г.за ослобођење балканских Словена од османлијске владавине. Уз помоћ бугарских и српских устанака 1877.г.војска, под вођством Ј. Гурко, ослободила је Софију и потукла турску војску код Ташкисена, отворивши пут за ослобођење Србији од турске владавине.
У историји борбе балканских Словена против османлијског ига вечно ће бити записано и име Михајла Черњајева, генерала белоруског порекла. Он је рођен на имању поред Друцка. У најкритичнијем тренутку борбе Срба и Турака генерал је добровољно је дошао у Београд и био постављен за главнокомандујућег српске армије. Под његовим вођством јужни Словени постиле су многе победе о којима су и данас пева у народним песмама.
Активни контакти који су вековима постојали између Белоруса и Срба проналазе потврду и у белоруском фолклору. На северном Полесју још и данас играју „Србијанку“ или „ Србијанчицу“. Постоји и народна песма „Срби сено косе, а Српкиње жању жито“.
На белоруску земљу многе Србе је судбина довела у време Првог светског, а затим и грађанског рата. Један од најпознатијих српских учесника грађанског рата, чији рат везан за Белорусију, је Данило Сердић. После рата Д. Сердић постао је официр Црвене Армије и неко време служио је у Белорусији(Витебск). Тридесетих година постао је жртва стаљинских чистки. У Минску једна улица носи његово име.
Многи Срби задесили су се на територији Белорусији и у време Другог светског рата. Позивци у мађарске радне милитаризоване јединице са српских територија Бачке и Барање, који су припале Мађарској , првом приликом су дезертирали и прикључили се партизанским јединицама. Око 300 Срба борило се у белоруским партизанским јединицама. После ослобођења Белорусији, уз њихово учешће формана је Друга Југословенска тенковска бригада која одиграла важну улогу у ослобођењу Србији, а нарочито се истакла приликом пробоја Сремског фронта.
Српске корење имао је и Владимир Пичета , први ректор Белоруског државног унивирзитета(1921-1929). Његов отац, Иван Пичета ,пореклом из Србије, дуго времена био је начелу Витебске духовне академије.
В. Пичета био је чувени научник-слависта и основао је школу совјетске и белоруске славистике. Крајем 30-тих година радио је у Историјском институту АН  СССР и МГУ, а од 1946.године као заменик директора Института  за славистику АН СССР. В.Пичета је аутор великог броја радова о историји Русије, Пољске,Белорусије, Литваније и Украјине.
Дело В.Пичете данас у Белорусије наставља Иван Чарота, доктор филолошких наука, професор, оснивач и шеф катедре за словенску књижевност Белоруског државног универзитета. И.Чарота је аутор на десетине студија о Српској тематици. Он је превео на стотине књижевних и научних дела са српског на белоруски језик и са белоруског и руског на српски.
Иван Чарота је председник друштва „Белорусија-Србија“. Тренутно се под његовим руководством реализује пројекат „Бела Русија-сестри Србији“ , у оквиру ког је планирао обнављање порушених цркава на Косову.
За свестрану делатност у вези са развојем белоруско-српских веза И.Чарота је добио орден Светог Саве Српске православне цркве.
Наведене чињењице, као и многе друге, који још увек чекају своје истраживаче, као Белорусији, тако и у Србији, јарки су одраз страница историје богате и разнолике међусобне повезаности наших народа и њиховог духовног сродства.







среда, 2. мај 2012.

ЗАДУЖБИНАР...

                О  ЊИМА СЕ МАЛО ПИСАЛО
          (Одломак из моје необјављене књиге"ЗАДУЖБИНАР;ДАРОДАВАЦ;ПАТРИОТА") иЧУВАРИ КУЛТУРНОГ БЛАГА ...У СРБИЈИ...
...Даривао је Србији и Завичају преко Дрине разне дарове али и крв своју(као добровољни давалац крви),а овде,у Београду,ниже мало од Храма Светог Саве,у Улици Дубљанској бр.10.стоји плоча на десној страни(чим кренете уз степенице,на зиду),на којој пише:Задужбина "Здравко В.Гојковић"...
Када сам први пут ушла...Било је као да улазим ,између књига у један кутак краљевски,у пријатну тишину...Господин Здравко је седео тамо,окренут према улазним вратима...Књиге су чиниле зидове...Биле су и Иконе наслоњене на књиге...На Његовом лицу полуосмех застао одавно ,тако да остане...Вероватно се тако смеши одавно и књигама и људима...Ту постаје човек фасциниран сазнањем,да је ова Задужбина Дар Србији,Његовој Трећој мајци(Прва му је мајка овоземаљска Његова,друга је Босна и Херцеговина).Рекла сам већ да ће моја Прва књига прерасти у следећу у којој је лик почетни Г-дин Здравко Гојковић,који ће ићи кроз књигу као централни Лик,а који ће се дружити са неким ликовима из моје Прве књиге и са сасвим новим нашим људима,који истинит живот живеше у Здравково време и неки тешке ране задобише,и они ће имати своје истините приче(наше),а деца надарена из разних области уметности овде у Задужбини ће показивати сво своје умеће,и долазиће наши Срби ,који имају могућности да деци нашој,богом дарованој помогну,а и да уживају у нашој култури и да се осете поново своји на своме...Већ је кренуло...Ирена је дошла из Ужица ,девојчица са виолином,свирала је на промоцији моје књиге:"Србијо моја страдална у Христу васкрсла",свирала је малена ону нашу:"Тамо далеко..."А Мирко једва чека да се са Здравком,мало боље упозна...Већ су осетили Људи наши,да сами треба да помогну да нам оваква места постану,поред Цркава ,Прибежишта,враћање ОНОМ ДОБРУ НАШЕМ...Здравко пише и књиге и љуби књиге све остале..На дар добих књигу песама:ЗЛА СРЕЋА(Јауци Босанских ветрова).Посебно ме једна дирну:"Заспале птице"...
 Напољу лије киша а ја од Здравка морам да стигнем да се придружим Новинарима Ветеранима...Посета је већ договорена ,бившем Генералштабу...Кад пре музеј направише?Све ми ипак личи на неке припреме,ако стигне неко из белог света?Ако буде могуће и то уновчити,Музеј,Успомене наше...
 НАДА ЛУКИЋ-ДРИНСКА
У Задужбини има хиљаде књига...
Посебан део је Библиотека за децу и
младе...
У Задужбини се воде само прави разговори и стално помињу јунаци 
српски...
А често се чују и духовите досетке
и смех је ту,заразан...
Г-дин Здравко је увек господин прави
и дамама редовно љуби руку...
                      Нада-Дринска

петак, 20. април 2012.

Разједињена нам Србија

                           НАДАЊА  У  СРБИЈИ  ПОСТОЈЕ


Понекад ми се учини да нада ипак постоји,поготову,кад Васкрс светлост  посебну донесе,кад се књиге старе на странама битним отворе,Србији нашој назре се Зора ,буђење и Вера у живот се покрене...
Ишчитавам делове књиге од Богољуба Милосављевића:"Полицијске установе у време Првог српског устанка"На стр.82 пише.:"Увођење функције министра полиције у Устаничкој Србији 1811.год.није према томе довело до неких битнијих промена у вршењу оног дела полицијске власти који је припадао Совјету..."Али пише да је "тај чин ипак био од великог историјског значаја,јер је увео тадашњу Србију у круг малог броја земаља,које су имале Министре Полиције(односно Унутрашњих Дела)."А била је битна посебно и брига Врховног Вожда,да се у Србији одржава ред,а да морају бити кажњени злочинци...Те је тако остало знано да је Совјет деловао у одржавању реда,неодвојиво од Карађорђевог имена...
  Како год било тада,ми имамо сад способног Министра Унутрашњих Послова,Г-дина Ивицу Дачића...Многи му замерају на неком деловању,али када је Војска српска,неправедно онеспособљена,да обавља своју дужност у својој земљи,Српска Полиција делује и гину често полицајци српски на дужности...Сада је ово неко поратно време,које није донело мир у Србији, и  које је наставак оне борбе за Косово и Метохију,у којој до недавно гинуше ,заједно,млади и српски војници и полицајци,(што Г-дин Дачић не пропушта да их заједно ,увек помене)...Ово је време кад у народу нашем завлада нека апатија,мирење са судбином.Избори,који ће се десити нису очекивани као раније...Све чешће грађани траже одговоре,на оно што ће се тек десити,ако се Влада промени,ако дођу нови људи на власт...
  Стално се враћам у старо доба и проналазим тамо,у књигама пожутелих листова,српску непрекидну борбу да остану своји на своме...Читам чак о византијској превласти IX и X веку...Први хришћански бугарски кнез Михаило Борис,одрекао се престола 889.То је привлачило Бугаре"недавно обраћене Бугаре"...Али је напустио Манастир када је његов наследник Владимир (бивши српски заробљеник)поново кренуо да се врати пагаништву...Пошто свргну Владимира,постави Симеона,који беше васпитан и школован у Цариграду,а коме нису биле стране ни ратничке вештине...Симеон је желео да освоји Романију и да добије византијску Царску Круну...Подсмевао се Грцима,(сличан свим другим освајачима)...А негде 893-896.начинио је цар Лав-мудри савез са Угрима(Мађарима),али се Бугари ујединише са моћним турским Печенезима у Понтској Степи,те потиснуше Мађаре на Запад у степе старе Аварске земље(895-896).Одатле су ишли у походе у Западне суседне земље,док су били у пријатељским односима са српским кнезом Петром(византијским вазалом),док Грцима запоседоше Бугари на западу у провинцији Драчкој тридесет тврђава,али су их ,касније,при склапању мира,морали вратити...
    Грке су ,касније,односно Солун,напали Арабљани..."Овај одломак из књиге старе:"Историја Срба"-обелоданих не случајно...Замислих се над тако давним догађајима,који беху записани у историји и вратих се у ово данашње време,погубно за Србију...И још пише у историји:"Касније Бугарски цар није хтео да постави на престо кнеза из српске династије,који би опет могао пристати уз Грке..."Многи су Срби тада бежали у Хрватску и беше опустела Србија...Па ће доћи у Србији ,нека боља времена,мирнија,али увек граничари на истоку рат водиће са Бугарима...И Престоница Немањина десиће се у Расу,а Немања ће подизати Манастире...И тако би у књизи староставној забележено:"У Србији је најзначајнији споменик,још и данас очувани,Манастир,крај планинског потока,Студеница,посвећен Богородици "Добротворци",у доњем крају Ибра,северно од Раса,са малом белом Црквом ,од Бела Мрамора,између високих планина,а то сред великих шума...Немања је чудним случајем,у својој породици ,дошао у додир са Манастирима у Св.Гори.Његов најмлађи син Растко,ревносно је посматрао побожна дела свог оца и вредно читао Свете Књиге...А прво ће уточиште наћи у Манастиру Ватопеду,као монах Сава...И Немања ће се одрећи свечано власти у марту 1196,а престо ће предати Стефану...Главно место Св.Горе су високе Кареје,назване по тамошњим високим орасима(у мојој Западној Србији постоје баш таква висока стабла ораха,што ће рећи да их је неки Светогорац донео овамо и засадио).Кареје преведено на српском значи-Ораховица..."Стари велики Жупан,проживео је тамо у свом Манастиру још 8 месеци...Око Њега(Симеона)беху окупљени монаси,положише га на "сламњачу",пред сликом Мајке Божије,ставише му камен под главу...Сам је спремио себи гроб Студеници,али како остаде записано "због бурних времена,његове кости ће се пренети у Отаџбину тек након неколико година,а Немању(монаха Симеона) ће Његов српски народ уврстити у Народне Светитеље..."
 Зашто исписујем сада ове историјске истине???Заради данашњег кукавичког предавања Косова и Метохије,заради бола несношљивог,који преостали Срби трпе због Студенице,Грачанице и свих српских Светиња,које ни Бог не може опростити...Пишем и због српских војника и полиције,и што се надам чуду,које ће неправде да исправи...Знам,осећам,није далеко сила Светлосна што ће сажгати све зло,а ПРАВЕДНЕ обасјати и оживети...
                                                         Нада Лукић-Дринска

понедељак, 2. април 2012.

Будући пилоти

                    Српско ваздухопловство данас
Будући  пилоти
Неко је једном пратио наше авионе...А мене су будили у рану зору пре рађања Сунца,као да су најављивали нови дан ,растерујући магле и као да су наши авиони небо у плаво бојили изнад Србије...Понекад их и сада ишчекујем и пошто сам упознала будуће Пилоте,који ће ускоро слободно летети и чувати наше небо ,потискујем страх од оних авиона туђинских...                                               На Новом Београду Будући Пилоти и једна(како сама за себе рече)"Пилотица"-Стефани...
                     А  БИЛО  ЈЕ  ЈУЧЕ
И био је април,одређен за казивање истине,глас Опомене у Србији изнемоглој подстаче ме да се присетим како нам априли беху кобни,кобнији од месеци осталих и како нас велике силе нападаше и како им одувек на овој ветрометини на Балкану...
За који дан ће 6.ти април 2012. А пре 71.године истог датума лета 1941-ог над Београдом стуштише се авиони...Непријатељски...Да ова реч није можда преблага за оно што учинише Србији? А мало пре тога већ је била рођена...Роди се једном само ЛЕПА ЈЕЛЕНА...ЖЕНА ПИЛОТ...Пилот постаде баш због тога што на Београд бацаше,одозго,бомбе,немилице.Јелена Опачић лета 2010-ог,уочи 8-ог марта једва са мном прихвати разговор преко жице...И обећа да ће доћи...Носила је у руци црвени каранфил...Предаде га мени и рече:"Дошла сам само због твог гласа..."
Кад се повукоше туђински авиони и оставише рушевине од њеног вољеног града,имала је само 16.година.И била је најмлађи борац-пилот.И волели су је другови борци-пилоти.
                           СЛОБОДАН  ЛЕТ
"Била је најмлађа а највреднија",причао ми је пре познанства са њом,њен друг пилот...И као што се у младости вину небу под облаке,као што је после увек слободно летела,тако су и речи оне слободне из мисли излетеле,из оне главе и данас бистроумне...Тог тренутка међу нама завлада тишина.Јелена Опачић и време заустави,да се прича њена удене у међупростор незаборава...
И расприча се ЖЕНА ПИЛОТ и рече да би "и данас узлетела и направила један круг..."Као и Онда као да године не "ПРОЛЕТЕШЕ" оно земаљско,испод неба јој мање блиско од простора далеких и данас присутних...Учини ми се да ,када би се сваки пут рађала изнова,Јелена БИ ПИЛОТ БИЛА И СЛОБОДНО ЛЕТЕЛА...
                                                                      Нада Лукић-Дринска

Година 13,после НАТО бомбардовања

                      А БИЛО ЈЕ КАО ДА ЈЕ ЈУЧЕ БИЛО
Оне бомбе су бацали злотвори из висина,,,Многи не знају да је убијено за 78 дана СЕДАМДЕСЕТ ОСМОРО мале деце(а да не говоримо о осталим младима и старијима који страдаше тада)...БЕОГРАДСКИ ФОРУМ за свет равноправних и Клуб Генерала и Адмирала одржаше комеморативни помен у Сава Центру,23.марта.2012,а сутраадан положише на Ташмајдану,цвеће (БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ)ДЕЦИ оној невиној,и сунце је стидљиво обасјавало споменик у виду цвета,на коме је уклесано:"БИЛИ СМО САМО ДЕЦА".
Дошли су и представници пријатељских држава,БОРЦИ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ...Окупи их Наш Живадин Јовановић ,Српски Дипломата одавно знан ван граница Србије,(односно бивше Југославије).Заборав овде не постоји...ПАМТИЋЕМО...
   Нада-Дринска                                                               
                                                                

Златибор и Ужице

                                                   Пред пут за Београд

На Златибору Василије чисти снег испред очеве радње великом црном лопатом.,,,И моје вече још једно пред пут,са пријатељима,у ресторану "Ера"...Тамо њих двоје раде вечерњу смену...И унутар поред фонтане...Размишљање о Усамљеној вароши која у своје вене живот враћа...            Нада-Дринска