О историјским и културним везама Белорусији и Србији

Чврсти темељи духовних и културних односа белоруског и српског народа су њихово словенско и православно јединство, духовна култура и језик чији корени сежу у византијску цивилизацију.

Јарки пример тога је чињеница да се име белоруске просветитељке Преподобне Јевросиње слави и у Српској Православној  цркви ( 5 јуна по грегоријанском календару).

Срби су, без обзира на то што су георафски прилично удалени од Белорусије, заједно са другим народима оставили одређени траг у историји развоја државности на територији савремене Белорусији и дали свој допринос развоју белоруске културе.

Тако је Јагелова жена Јадвига , краљица Пољске и великог литванског кнежства, по женској линији била Српкиња. Њена мајка Јелена Босанска била је ћерка Стефана II Котроманића(1292-1353), владара западне српске државе.

Почетком 16. Века позната српска аристократска породица Јакшћа ородила се са белоруском племићком породицом Глинских. Ћерка војводе Стефана Јакшића-Ана-удала се за Василија Глинског(1470-1522). Узгред, њихова ћерка Јелена постала је жена Великог московског кнеза Василија II и мајка првог руског цара Ивана Грозног.

У XVIII веку на територији савремене Белорусије прославио се гроф Симеон Зорић, пореклом из српског племства. С. Зорић (1743-1799) је руски генерал-подпуковник, љубимац Катарине II, носилац многих страних ордења.

Године 1778. С.Зорићдобио је власништво у Шклову где основао племићку школу која је касније претворена у кадетски корпус, отворио је позориште са балетском и музичком школом, а такође, манугактуру за ужад, кожу и сукно и ткаоницу свиле.

Пре неколико година у Шклову је подигнут споменик С.Зорићу. У Србији је , са друге стране, добро познато име Јосифа Гурко, који је пореклом из старе руске породице. Ј. Гурко је херој руско-турског рата 1877-1878.г.за ослобођење балканских Словена од османлијске владавине. Уз помоћ бугарских и српских устанака 1877.г.војска, под вођством Ј. Гурко, ослободила је Софију и потукла турску војску код Ташкисена, отворивши пут за ослобођење Србији од турске владавине.

У историји борбе балканских Словена против османлијског ига вечно ће бити записано и име Михајла Черњајева, генерала белоруског порекла. Он је рођен на имању поред Друцка. У најкритичнијем тренутку борбе Срба и Турака генерал је добровољно је дошао у Београд и био постављен за главнокомандујућег српске армије. Под његовим вођством јужни Словени постиле су многе победе о којима су и данас пева у народним песмама.

Активни контакти који су вековима постојали између Белоруса и Срба проналазе потврду и у белоруском фолклору. На северном Полесју још и данас играју „Србијанку“ или „ Србијанчицу“. Постоји и народна песма „Срби сено косе, а Српкиње жању жито“.

На белоруску земљу многе Србе је судбина довела у време Првог светског, а затим и грађанског рата. Један од најпознатијих српских учесника грађанског рата, чији рат везан за Белорусију, је Данило Сердић. После рата Д. Сердић постао је официр Црвене Армије и неко време служио је у Белорусији(Витебск). Тридесетих година постао је жртва стаљинских чистки. У Минску једна улица носи његово име.

Многи Срби задесили су се на територији Белорусији и у време Другог светског рата. Позивци у мађарске радне милитаризоване јединице са српских територија Бачке и Барање, који су припале Мађарској , првом приликом су дезертирали и прикључили се партизанским јединицама. Око 300 Срба борило се у белоруским партизанским јединицама. После ослобођења Белорусији, уз њихово учешће формана је Друга Југословенска тенковска бригада која одиграла важну улогу у ослобођењу Србији, а нарочито се истакла приликом пробоја Сремског фронта.

Српске корење имао је и Владимир Пичета , први ректор Белоруског државног унивирзитета(1921-1929). Његов отац, Иван Пичета ,пореклом из Србије, дуго времена био је начелу Витебске духовне академије.

В. Пичета био је чувени научник-слависта и основао је школу совјетске и белоруске славистике. Крајем 30-тих година радио је у Историјском институту АН  СССР и МГУ, а од 1946.године као заменик директора Института  за славистику АН СССР. В.Пичета је аутор великог броја радова о историји Русије, Пољске,Белорусије, Литваније и Украјине.

Дело В.Пичете данас у Белорусије наставља Иван Чарота, доктор филолошких наука, професор, оснивач и шеф катедре за словенску књижевност Белоруског државног универзитета. И.Чарота је аутор на десетине студија о Српској тематици. Он је превео на стотине књижевних и научних дела са српског на белоруски језик и са белоруског и руског на српски.

Иван Чарота је председник друштва „Белорусија-Србија“. Тренутно се под његовим руководством реализује пројекат „Бела Русија-сестри Србији“ , у оквиру ког је планирао обнављање порушених цркава на Косову.

За свестрану делатност у вези са развојем белоруско-српских веза И.Чарота је добио орден Светог Саве Српске православне цркве.

Наведене чињењице, као и многе друге, који још увек чекају своје истраживаче, као Белорусији, тако и у Србији, јарки су одраз страница историје богате и разнолике међусобне повезаности наших народа и њиховог духовног сродства.