Ужичани у Београду и Пријатељи

                          

Потомци Професора М.Поповића са његовом ученицом из Уж.Гимназије

           ГОДИШЊИ  СУСРЕТ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

И ове године у Београду у Сава Центру у ресторану "Сава"2-ог јуна лета 2017.тог беше наше дружење...Нису присуствовали само чланови Завичајног Удружења Ужичана у Београду ,већ се све више придружују остала Удружења ,Златиборског округа и из Западне Србијe, а ове године све су и бројнији пријатељи наши из осталог дела Србије...

Из Завичаја , из Ужица дође Градоначелник са супругом , а срце се тек напуни поносом кад уђоше Трубачи и Дарија пусти грло и запева песме : старе и нове...А тек се наша радост настави што Војска наша и Полиција обнови дружење са народом својим...Били смо као "сирочићи " и нико нас штитио није...

На свечаности нашој три генерације се удружише и избрисаше разлике у годинама...Подсећање се покрену за једним столом...Ми смо у Ужицу у Гимназији имали професора Милана Поповића , који је предводио Планинаре и у природи нам држао часове , зато нам Завичај остаде у срцу , и запамтисмо сваку стопу , и шуме и малу Ђетињу и велику Дрину , и планине и подножја , ( под њима заклоњене вароши , од непогода и злонамерних , који надираше , да нам узму можда "ДУШУ" и палише Светиње и куће наше које су најлепше кад су од камена и дрвета прављене...Наши синови и данас браниоци јесу...

"Момак" из Луновог Села  са супругом

Брат и сестра ( потомци професора Милана Поповића ) , развеселише нас ђаке Његове из Ужичке Гимназије...

А у Луновом селу , још увек се рађају и трају , и своју децу имају , као да су сви род рођени Луна -Јунака...

Вече је одлазило а ником се кући није ишло...Из оних Планина су нам родом : и професори и Генерали и инжењери и сликари и учени људи , по скромности ненадмашни...Због скромности , често јавности нису били знани...А вече ово , ипак започесмо и Зору дочекасмо уз песму : " ОЈ Ужице мали Цариграде " ...Београд заћута само ове ноћи и тако Ужичани беху само једне ноћи ,Домаћини у главном граду нашем , јер Београд поче да личи на град , одвојен од ОСТАЛЕ  СРБИЈЕ...

У Свету Недељу ,кад започеше ТРОЈИЦЕ

Београд , Стари Град                                                                               Н.Л.В.-Дринска   

Било је у Београду...

     

          У БЕОГРАДУ БЕШЕ ...

Већ минулог 23-ћег маја лета 2017.-ог 

Удружење Ужичана у Београду , са председником др.проф.Милошем Туцовићем . на челу покрену једну помало изобичајену акцију и са овим се исправи , можда једна неправда , када је у питању Позориште из града Ужица у односу на београдска позоришта , јер обично су београдска позоришта путовала по земљи нашој Србији и гостовала по мањим и већим градовима и варошима...Овог маја Народно позориште из Ужица  , гостовало је у Народном позоришту Београд на сцени "Раша Плаовић" са представом "Одумирање Међеда "-Бранка Ћопића...Ћопићево дело , после Другог Светског Рата беше актуелно , тако и сада , после "овог рата"понови се несмањена актуелност ...Да ли је то САТИРА , или се може назвати ТРАГИ-КОМЕДИЈА?" У публици се дешавао  , наизменично , смех  и ћутња , због неких истина , које не иду у прилог нашим људима , кад се нађу на власти , ( у власти ) , било мда су "писмени " грађани или " неписмени" сељани односно планинци наши , који и мишеве и "међеде"прогласише за "штеточине "како би после тражили накнаду , од виших власти у граду , који неће ни проверавати ово сеоско и планинско догађање , јер се мало задржавају у својим селима из којих су побегли у градове , а потребни су им све цешће завичајци да гласају и да их нахране...Ова подела међу својима , траје и нажалост још ће трајати ...Зато се у нашем народу рађају и писци за сва времена ( као Бранко Ћопић) и изванредни глумци из народа долазе и лако глуме свој народ и обичаје , јер су и они поникли у народу том...Па и кад се определе за останак у граду  , постижу , не само у глуми , већ и у разним областима ,посебне успехе ...

У Београду , овог маја , дадоше све од себе , глумци ерцовски , у једном делу и надмашише себе , на Сцени Раша Плаовић...

А Ужичко позориште ( сазнадох већ раније из историје ужичког позоришта ) постоји од 1856.када је исте године основано и читалиште прве библиотеке ...Један период се десио прекид Ужичког позоришта...А онда 10-ог августа 1945.по одлуци министра просвете , крете Прва Премијера и би Нушићева " Госпођа Министарка "у режији Обрада Недовића и заживе позориште поново у просторијама Соколског Дома...

 Оснивач данашњег Народног позоришта Ужице јесте СО Ужице и једино је професионално позориште у југозападној Србији ...Ужичани воле позориште и још увек се облаче свечаније кад одлазе у Цркву и у Позориште...Ужичани који живе у Београду , тај обичај држе и овде , или да су у било ком другом граду у Србији или негде у "белом свету"...

У Београду мај 2017.                                                                              Н.Л.В.Дринска                                                

Животопис

                       ЛИСТАЈУЋИ  ЖИВОТОПИС  НАШЕГ  ГЕНЕРАЛА

Драгољуб Д.Ојданић ( Генерал бивше Југословенске Армије ) беше рођен у Равнима код Ужица 01. јуна 1942.године...

Генерал срочи сам свој ЖИВОТОПИС , који није ни мала књига , има око 1080 страна...Рече ми да је писао Књигу ОВУ у Хагу , у заточеништву...Ипак Дух Његов и снага , трају и данас , а војник српски , унутар ,повуче у себе , све ране незацељене и туге , одстоја сам , као да беше на Мртвој Стражи , на Врх Златибора и Таре и учини му се да разговор обави са облацима изнад обе планине и да му борови они беху и Судије и Порота , као да наставише кроз ветар планински , да шаљу истине , које још увек Тајне јесу и не могу се све , наједном обелоданити...Пошто познајем душе ратничке ( и моја породица је једна од њих ) , опет се расплачем у планини , још и ветар ми осуши сузе...А Србија наша памти кроз векове... И не постоји нигде на свету , војник сличан нашем , снажан у рату , а потом нежан , према мајци , сестри , жени , кћери и према унуцима.И зато није битно да ли наш војник постане вођа Армије ( као Генерал Ојданић ) или остане војник-обичан , или добровољац ( из прошлих ратова , као Солунац коме после окачише ордење , за ране небројене ...) Овај раскорак у карактеру војничком се не мења ни до оног дана последњег , када се још једном на пут упуте...А гени су чудо и сигурно је и наш Генерал имао ђеда Солунца који је "миловао " пушку и сабљу гланцао парчетом сукнене тканине...Замолих Генерала ,да другом приликом , кад ОН време одреди , направимо један интервју ( можда и више од тога ) , јер није исто кад сам пишеш свој животопис , као кад прођу битке и крене подсећање , разговори у "миру "...То је сад оно поратно време , док још увек може да се зарати и на Косову и Метохији и преко Дрине у Републици Српској и у Крајинама , где избегли и преживели оставише рушевине и још увек видају ране , углавном у Србији и чекају да се , можда ,ускоро ,кући врате ...
И мржња завлада , чак међу својима...А шта да каже командант ОНЕ АРМИЈЕ , која је имала војску из свих народа , сада разрођених и посвађаних ? Није могао да то заустави и нико не би могао ! Није то била само српска војска као у Првом Св.Рату. Бранила је границе Србије ...А овај рат-последњи ? Прво растурише војску ...Народ у Србији се једино у војску уздао...Генерал Ојданић , у књизи , није рекао све и не може...Мислим да ће о томе одлучити , заједно са Њим Његови саборци , директни учесници...Увек сам мислила да свака војска мора да има своје Војне Тајне...Па и у нашој војсци се то подразумевало...Неко је прекршио правило...Генералова књига биће тек корисна и вероватно ће и наша војска имати шта да научи...Неке ће Истине доћи касније... У VIII поглављу Генералове Књиге пише у наслову "РАД НА УТВРЂИВАЊУ ИСТИНЕ".

А испод фотографије Волтерова мисао: "Ко опрашта злочин, постаје његов саучесник..." Наш Генерал није опростио, ко то може да износи неистине? "Јунаци никад у Србији нису били издајници", иначе, срами се Србија од оних који се удружише у Табор кукавица, па онда "прозивају" недужне... Кукавице ће се повући у мишје рупе и светлост ће доћи да главе обасја јуначке... Радуј се Србијо: "Јунаци не умиру!!! Васкрснуће Србија!"
А "тамо" му узеше 15 година живота и рада и помислише да ће да заборави Србију и Златибор и   војску српску...Узеше му и вид из једног ока , сматрајући да на оно друго неће моћи да види " довољно "?Ипак преживели сведоци , посебно ратници , имају још једну мисију да пренесу истину , а она долази кад дође смирење и Духовни наш развој у блиској будућности , кад на дужи период престану ратови и кад Душа оздрави...Телесне ране зацелиће ускоро , а помоћи ће и Јединство у Православним земљама...

 Нада Лукић Вукићевић-Дринска
потомак српских ратника
Београд мај 2017.

Злати-бор и Тара и Златар

Претпоставља се да је давно стајао дуго један бор на ветрометини усамљен негде при врху данашње планине Златибор. Та старина од бора одолевала је ветровима планинским, и олујама и кишама и снеговима и деловао је сам онако као сам човек, или сам сликар сада већ почивши наш Божидар-Божо Ковачевић, или се можда Божо роди касније, пошто тај бор нестаде, па се створи и оматори један други бор у његовом времену, који је растао и старио заједно са Божом сликаром. У зору наслика сликар један сунчев зрак који се проби пре Сунца кроз облаке који су се над планином гомилали пре него се десише снегови. Тако, можда, не зна се сасвим сигурно ко први изговори "златни бор" посматрајући га обасјаног чудном јутарњом светлошћу. Тако неко одлучи да се планина назове Златибор, јер увек има један, на Златибору, усамљен бор који сија да покаже маглама да се склоне од његових грана и често сија и ноћу обасјан Месечевом светлошћу, као онај светионик на мору, да путницима осветли пут.

Путовали смо Божо и ја возом, зима је била, и провејавао је снег и стигосмо до вароши ужичке на изложбу која се одржавала често у Ужицу да би се показале и слике, не само старијих сликара, него и младих талентованих међу којима су ове зиме биле и слике Божине ћерке Славенке. На њеним сликама брдо, па пут, ипак сличан очевом, јер не престаје, Славенкине куће "које лете", заједно помешане, да се у "лету" не погубе...

Отац Божо говори: "То је њена измаштана поетика..." Прича ми како ће да направи бијенале српског пејзаштва. Већ размишљам, гледајући оно небо плаветно, како ћу да упознам сликара тарског и златиборског, да учине да две планине остану вечито "загрљене", на сликама, у пејзажима, у зимским ноћима, док путују у непознато, а ипак се кући враћају...У НАРОДУ НАШЕМ ГОВОРЕ како постоје ТРОРОГЕ планине: Златибор , Тара и Златар.Можда се то "Златибор и Тара грле шумама и тако родише Златар..."

Присећам се био је април 2003. године, после годину дана, Ужичани поново у јединој кући дрвеној у Београду, сликара златиборског Божидара-Боже Ковачевића, стоји Она горе на Видиковцу, као да је Он наслика, па учини истинитом... Те вечери поезија се разли између Божиних акварела и цртежа његове унуке Ане. Вечерас, унука Нада (која само две и по године има) користи боје, црта нешто бојама.
А ово вече, препуно нових слика из незаборављеног Златибора, на сан личи, на снове међу сликама. На аутопортретима сликаревим, изражене очи, широм отворене, застале у ишчекивању оног тамо људскијег, што далеко пре свих загледаше. После, у ноћи, идући Београдом, чинило ми се да ме ветар оним падинама однесе, стајала сам пред једном кућом, оне камене степенице са стране, кућа дрвена, знала сам да врата нису закључана... Зачуше се звона вечерња са неког звоника дрвеног. Гране на оном бору (пониклом пре више столећа) у тамно, ноћно, зелено се обојише. После, полако дође тишина...

Све фотографије направила Весна В.Лаловић
П.С: Злати-бор у град хоће да претворе... сликар Божо Ковачевић се побуни. Брани га сликама, све су бројније: "Ја сам сликар - хроничар", изговори и гледа, чини ми се према планини, коју чува у сликама, кроз времена нека, у непролазност је склони, од "урокљивих очију"...Сликар Божо сад почива ...На Златибору пред вече , кад сунце оде између борова Завичајци почну причу како им се учини да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то Његова душа ту залута као да не може сасвим да отпутује...А уствари он живи у сликама својим и то је Истина...Сликар Тарски ове године велику изложбу спрема у Београду и посвети 100-тину акварела Старом Београду...А стално је између Београда и Завичаја ( мимоилазимо се често на путу том )...А срешћемо се у Сава Центру на великој свечаности Ужичана у Београду која обично траје до зоре...А на Тари и у Београду заспале " ЗОРЕ на пејзажима , па сањају и ишчекују сунце , уствари кад их боље загледаш , не знаш да ли је то сан или јава...Наши сликари су прави чудотворци...
Између Београда и Завичаја
Мај 2017.                                                                                                  Н.Л.В.-Дринска

"Заборављени неимар"

УЖИЧАНКЕ

Удружење Ужичана у Београду ,(постоји од 1923 год.) а на посебну иницијативу нашег Председника Удружења др професора Милоша Туцовића , започе постепену рехабилитацију , неправедно осуђиваног и прогањаног , нашег "НЕИМАРА"Влајка Брковића и коначно казују истину најближи Његови сарадници и вечито захвални пријатељи , и најближа родбина...

Године су пролазиле у неспомињању његовог имена, јер се био "огрешио" о државу и урадио "недозвољену" продају на Лондонској берзи. Ужичанин, Влајко Брковић, рођен 1925. године у селу Поточање код Ужица, а изненада преминуо 21. децембра 1991. Књига изашла после 16 година "Заборављени неимар" расветљава неке догађаје, који ни онда нису били јасни ни људима, а ни њему самом, јер све што је урадио у свом крају: био је оснивач Ваљаонице бакра, доводио је људе и запошљавао их, обезбеђивао им пристојне плате, а био је "мајстор свог заната", јер је дипломирао металургију у Љубљани, и као стручњак дошао при оснивању Ваљаонице бакра у Севојну. За директора Ваљаонице изабран је 1960. године и остао 13 година; својски се залагао и Ваљаоница је напредовала и људи су га волели, и сада на представљању књиге о њему (а написао је Драгиша Милосављевић) један од његових савременика, који је добровољно прихватио задатак који су му одредили остали поборници Влајковог дела и који га памте само по добру. Један од њих је изговорио: "Имао је посебан смисао за добру организацију рада, зато је увео у фабрику учење страних језика, обезбеђење вишег стандарда запослених му је било посебно битно."

Могло би се рећи да је Ваљаоница, после, алуминијума била његово дело. Писац, аутор књиге, је завршио историју уметности, али свеједно предлог је пао да напише књигу о Влајку Брковићу. У време Југославије, када су се одржавани конгреси партије и пре него је послат у затвор Влајко "владала је негативна еуфорија у Ваљаоници, испитивани су људи који су били против Влајковог искључења из партије, Конгрес Југославије је наредио Конгресу Србије да распусти комитет у Севојну", сећа се судија Пантовић...

Ова књига је само мало отворила причу из Ваљаонице и само је један део дотакнут. "О Влајку се у народу причало шапатом, није се смело говорити гласно..." А сви су причали о њему - и обичан сељак и обична сељанка са поштовањем... "Њега је немогуће поновити, њега је немогуће копирати, али једно време сам се трудио да личим на Влајка, али верујем он је био испред свих макар 50 година. Ја (Суботић Драган) сам заљубљеник у Ужице, ја сам своју децу васпитавао да буду заљубљени у Ужице. Улица у Ужицу носи његово име, али треба да допринесемо да и Ваљаоница добије његово име..."

Аутор (писац књиге): "Људи су сведоци Влајковог времена и знају они каква је неправда Влајку нанета... Затворили су га у затвор Забелу... Стане Доланц је рекао супрузи Влајковој: "Госпођо Брковић, ово се у Словенији не би могло догодити, затворити овако способног човека?"

У Словенији не би могло да се догоди, али у Србији је, нажалост, могло...А, догађа се и данас. Књига је, пре свега, посвећена супрузи Влајковој ,  Олги Брковић. Без ње, говорио је Влајко, не би никад био успешан човек.

На представљању књиге у општини СО ВРАЧАР, у сали општине СО ВРАЧАР, седела сам одмах поред синовице (ћерке рођеног Влајковог брата), Тање Брковић. Седела је у другом реду поносна, са благим осмехом, поред ње је седела и Влајкова сестричина - Радмила. 

Њихова лица су одавала радост, што су доживеле да њихов стриц и ујак буде споменут ове вечери, пред толико Ужичана од којих га већина  још увек памти и поштује и не заборавља.

Била сам први пут и ја поносна што сам из оног завичаја што нам је изнедрио Влајка и многе неимаре који су доприносили у неком времену да Србија настави да живи...

Н.В.Л Дринска

Још увек април у Београду

                  НЕКОЛИКО ДАНА ПРЕД

ВАСКРС - У Београду

Представљена је књига: "Село у Србији-Благо које траје" др. Милутина Матића ...Беше 13.априла.2017. у 19 ч. у просторијама Удружења Крагујевчана .у Булевару деспота Стефана 12/8 .И тако Крагујевчани и пријатељи Крагујевца у Београду , представише ову књигу Несвакидашњу...
 У Програму су   учешће најавили: Проф.др.Раденко Круљ-академик САО.,др.Милош Туцовић,професор , Катарина Мировић , новинар и Милан Милосављевић-глумац.

Пријатељи са Аутором посебне књиге

Аутор др Милутин Матић

              
                                                                     
                                                                           

                                                          
                                                         
                                                         
Због болести не дођоше сви најављени , али се представљање ове књиге одржа , на радост великог броја заинтересованих , који попунише места у не баш малој сали , која би адекватна оваквом догађају...Први је говорио др.Милутин Исић : "Бавим се целог живота истраживањем села..." Помену да су и ОНИ Академици у Београду ,дошли из Српских села...Говорио је да је и аутор овог дела рођен у селу Маслошави , па дође у Београд , заврши Политичке науке , био је и новинар у Политици , оснивач је друштва "Светионик"из Крагујевца ...Др Милутин Исић ипак са тугом изговори : "Раније се село празнило у Србији нестајало , а сада село , нажалост ,нестаје ...Иако је наслов ове књиге оптимистичан "Село у Србији-Благо које траје." Ипак аутор приказује Села као нешто највредније и како треба да трају , а књига и подучава како би се то десило...Стао је и уз Јована Цвијића...Неко од присутних изговори како се : "Књига може назвати и социолошком читанком..."Присутна господа - Академици сложише се да нико боље није поставио дефиницију села од др.Лукић Радомира : "Село је темељ опстанка Државе и Народа..."Било је говора о заблуди многих људи који мисле да је "једнако село и пољопривреда " а под Селом се подразумева и Култура и све остало...Књига још говори да у село треба да оду ,као истраживачи ,људи " који воле село и који се не стиде блата и опанака". Кроз књигу др.Милутина  провејава нада да ће доћи "до обнове и развоја села..."Из тога се родила ова књига...
 "Мој прадеда Димитрије Туцовић преминуо је на рукама прадеде мог великог пријатеља др.Милутина Матића ,а његова ужа специјалност је социјологија села које "траје"-добар човек са пуно разумевања обичних људи .." зборио је др.Милош Туцовић ( Председник Завичајног Удружења Ужичана , најстаријег у Београду,основаног 1923.) ".А градили смо фабрике а  задруге и домови културе нестајали...Имамо Устав и Закон у којима села нема , а постоји  око 600 издања хроника села..."Да ли ће ови дубоко умни људи , који село воле из ког су потекли направити Покрет за Обнову Села у Србији , јер озбиљно размишљају и о потомцима , како ће нестати ако нам се села угасе?Кренух после улицама Београдским ипак задовољна и почех да верујем , више , да ће Србија опстати...А и Васкрс нам долази , најрадоснији празник !
 У Београду мало пре Васкрса
лета 2017.                                                                                            Н.Л.В.-Дринска
  

                                                        

Април у Београду

Сунчани април уместо априлских киша

Изложбе слика, књижевне вечери, промоције књига битних за Србију, ове године кретоше с пролећа, а мало беше зимских догађања у Београду, као да се донесе неписана одлука у Београду да културом спречимо бмбардовања Београда, да никад више не пусте бомбе туђински авиони над нашим градом којима су нас гађали обично у априлу.
Изложбе у малој галерији "Медија центра Одбрана" при Министарству одбране Републике Србије, а у ратничком дому где посетиоци Београђани поново одушевљено свраћају као некад што беше.

Изложба слика Миодрага Продановића "Мој Београд"

Мало се раније говорило о академском сликару Миодрагу Продановићу. Није то због небитног његовог стварања, односно лепота његових слика беше знана само онима који су имали прилике да их разгледају у приватном аранжману. Није промовисао своје дело, мада је био у могућности да то учини, већ је чинио пуно за уметност уопште Србије.
Рођен је 10. јануара 1941. Академију ликовне уметности, завршио је 1968. године у Београду, у класи проф. Ђорђа Бошана. Био је председник Шестог београдског триенала југословенске уметност, 1987. године и шеф делегације при потписивању повеље о братимљењу Београда и Бриселу и Скадарлије и Мон Мартра. Члан је УЛУС-а. Био је и директор велике дворане Дома Синдиката, када је то била најзначајнија концертна и конгресна дворана у Београду и у три мандата председник општине Стари Град и истакнути привредник у спољно-трговинској компанији ИНЕКС - Интерекспорт... Ова изложба у Малој галерији Дома ратничког, као да би прво упознавање Београђана са изванредним сликаром и као да нико не наслика пре Београд свој и унесе у галерију слике које као да нису биле слике, него као да за посетиоцима уђе Београд у галерију уживо и као да смо док смо стајали испред његових слика, са тог места у мислима одлазили кроз све улице Старог Града и кроз годишња доба, сва четири... Никад ми се није десило пре да прођем кроз наш Београд и да седнем на обалу Дунава или Саве, док сам присуствовала некој другој изложби слика о Београду.
Његови облаци изнад Београда нису мутни и тамни сасвим, увек тамо горе пробија светлост при рађању зоре или при заласку Сунца сутон се сјаји... На једној слици Победник гледан са Саве, има око себе црвене облаке који подсећају на изгинуле браниоце Београда, а између облака опет плавет допире и опет их надвладава светлост.
Крстови на црквама београдским, злате се као да и они обасјавају најближу околину око цркава помажући да се јави светлост у будућности.

П.С: Изложба је отворена 3. априла, а трајаће до 19.

Н. В. Л. Дринска