"Заборављени неимар"

УЖИЧАНКЕ

Удружење Ужичана у Београду ,(постоји од 1923 год.) а на посебну иницијативу нашег Председника Удружења др професора Милоша Туцовића , започе постепену рехабилитацију , неправедно осуђиваног и прогањаног , нашег "НЕИМАРА"Влајка Брковића и коначно казују истину најближи Његови сарадници и вечито захвални пријатељи , и најближа родбина...

Године су пролазиле у неспомињању његовог имена, јер се био "огрешио" о државу и урадио "недозвољену" продају на Лондонској берзи. Ужичанин, Влајко Брковић, рођен 1925. године у селу Поточање код Ужица, а изненада преминуо 21. децембра 1991. Књига изашла после 16 година "Заборављени неимар" расветљава неке догађаје, који ни онда нису били јасни ни људима, а ни њему самом, јер све што је урадио у свом крају: био је оснивач Ваљаонице бакра, доводио је људе и запошљавао их, обезбеђивао им пристојне плате, а био је "мајстор свог заната", јер је дипломирао металургију у Љубљани, и као стручњак дошао при оснивању Ваљаонице бакра у Севојну. За директора Ваљаонице изабран је 1960. године и остао 13 година; својски се залагао и Ваљаоница је напредовала и људи су га волели, и сада на представљању књиге о њему (а написао је Драгиша Милосављевић) један од његових савременика, који је добровољно прихватио задатак који су му одредили остали поборници Влајковог дела и који га памте само по добру. Један од њих је изговорио: "Имао је посебан смисао за добру организацију рада, зато је увео у фабрику учење страних језика, обезбеђење вишег стандарда запослених му је било посебно битно."

Могло би се рећи да је Ваљаоница, после, алуминијума била његово дело. Писац, аутор књиге, је завршио историју уметности, али свеједно предлог је пао да напише књигу о Влајку Брковићу. У време Југославије, када су се одржавани конгреси партије и пре него је послат у затвор Влајко "владала је негативна еуфорија у Ваљаоници, испитивани су људи који су били против Влајковог искључења из партије, Конгрес Југославије је наредио Конгресу Србије да распусти комитет у Севојну", сећа се судија Пантовић...

Ова књига је само мало отворила причу из Ваљаонице и само је један део дотакнут. "О Влајку се у народу причало шапатом, није се смело говорити гласно..." А сви су причали о њему - и обичан сељак и обична сељанка са поштовањем... "Њега је немогуће поновити, њега је немогуће копирати, али једно време сам се трудио да личим на Влајка, али верујем он је био испред свих макар 50 година. Ја (Суботић Драган) сам заљубљеник у Ужице, ја сам своју децу васпитавао да буду заљубљени у Ужице. Улица у Ужицу носи његово име, али треба да допринесемо да и Ваљаоница добије његово име..."

Аутор (писац књиге): "Људи су сведоци Влајковог времена и знају они каква је неправда Влајку нанета... Затворили су га у затвор Забелу... Стане Доланц је рекао супрузи Влајковој: "Госпођо Брковић, ово се у Словенији не би могло догодити, затворити овако способног човека?"

У Словенији не би могло да се догоди, али у Србији је, нажалост, могло...А, догађа се и данас. Књига је, пре свега, посвећена супрузи Влајковој ,  Олги Брковић. Без ње, говорио је Влајко, не би никад био успешан човек.

На представљању књиге у општини СО ВРАЧАР, у сали општине СО ВРАЧАР, седела сам одмах поред синовице (ћерке рођеног Влајковог брата), Тање Брковић. Седела је у другом реду поносна, са благим осмехом, поред ње је седела и Влајкова сестричина - Радмила. 

Њихова лица су одавала радост, што су доживеле да њихов стриц и ујак буде споменут ове вечери, пред толико Ужичана од којих га већина  још увек памти и поштује и не заборавља.

Била сам први пут и ја поносна што сам из оног завичаја што нам је изнедрио Влајка и многе неимаре који су доприносили у неком времену да Србија настави да живи...

Н.В.Л Дринска