Ужичани у Београду ...

УДРУЖЕЊЕ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ ...

Траје од  оне међуратне године 1923.и Прво је те врсте , чланови Његови постадоше људи Златиборског и Тарског Округа и дела Подриња...Углавном је то Западна Србија ,коју само Дрина одваја од Источне Босне...Тамо се рађасмо ( Планинци и Планинке),па и дан данас се разликујемо и коначно схватамо да се не стидимо своје различитости , која није ништа негативно , него већина наших Предака постаде понос земље Србије , добар део поклони Србији животе ,( не жалећи)...Сети се мајко Рођена...Они који не беху војска наша постајаше умни људи спремни да несебично своје знање предају младима и срећни доживеше неке године као научници , професори и "пуно ликова " у једној особи , подједнако способних!!!

( Миленко Мисаиловић, ових дана га често спомињемо и причамо и оно што о Њему упамтисмо ,још за Његовог живота , па увек допуњујемо још неиспричаним ...Тако ћемо изгледа сваке будуће године имати још нешто што не рекосмо...)

Неких година се ( као да то постаде мода),почесмо разрођавати , напустише Удружење Ужичана ,Ариљци ,Бајинобаштани,Сјеничани,Заовљани и тако исцепкани почеше једни друге у госте позивати...Ипак  ове године поново се окуписмо за Славу Ужичана у Београду - Цвети...За необавештене , окупи нас поново под исту капу председник  Завичајног Удружења Ужичана , др.Милош Туцовић који је срећан кад нас има више ( а поготову како нам се све више прикључују млади)

Слава је код нас Срба ,враћање коренима сећање како смо се окупљали поред Огњишта (Планинци то најдуже памте , ону ватру и дрво како пуцкета , оне приче које су ближе истини него легендама )...О томе је говорио и наш Миленко Мисаиловић ,када се враћао у детињство :"О Огњишту и о Сенкама око Огњишта и о употребљавању маште " и како је то онда "даровитост"...Приказан је део филма о Миленку Мисаиловићу ( одмах после наше Славе-Цвети), у Удружењу Књижевника Србије , у Француској 7.Беше то Позоришно и Књижевно вече о нашем првом "венценосцу" ( носиоцу сребреног ловоровог венца)...Говорише о Њему као о позоришном Монаху , а после смо слушали Његов глас " Позориште је нужно , што је ближе животу то је неопходније ..." А о мајци : "Мајка је имала обичај да нас не присваја...Остајао сам у другим кућама , често сам и преноћио са другом децом..." То је назвао :"СНЕВАЊЕ ПОРЕД ОГЊИШТА ..."

У Београду ,24.и 25. априла

Лета 2016-ог                                                                  Нада Вукићевић( Лукић-Дринска)

                                       

                                                 новинар и писац

Април у Београду ( Једнодневни излети ван Главног Града) 2-ги део

                 ЛАСТИНИМ  АУТОБУСИМА НА ЈЕДНОДНЕВНИ ИЗЛЕТ

                ( Посета Манастирима Хопово и Крушедол и Сремским Карловцима)

Ми из Општине Стари Град -Београд кретали смо ујутро око 8 сати у понедељак 18.ог априла 2016. испред Скупштине (негдашње Савезне)...Било је четворо задужених за путнике у нашем аутобусу: Немања , Петар , Марта и Мирослав...Њихова брига , ( посебно о старијим ) , била је дирљива...Раније сам одлазила у посету баш тамо ,али ово сада ,беше једно ново искуство , могла бих рећи ,додатна сазнања , која учинише да будем захвална , нашем младом водичу - Марти , која већ постаје професионалац ,самим тим што има осећај кратког ,а потпуног , говорења ,овог пута не пропусти да каже ништа битно о настанку оба Манастира ...Говорила је о породици Бранковић ,како је Ђурђеву породицу задесила несрећа када су му у Турској ослепљени синови Стефан и Гргур , на сам дан УСКРСА 1441.год.Иначе деспотов зет је био Султан Мурат Други...Стефан се вратио у Смедерево , али је морао да напусти земљу 1459. кад је пао град Смедерево...Зауставио се у Албанији, ту се ожени хришћанком Ангелином ћерком једног великаша...Имали су троје деце : Ђорђа, Јована и Мару...Ђорђе ће , касније постати Владика Максим...А Стефан ће умрети у Фландрији 1476.год у граду Београду...

Ово је само део што нам исприча наш водич , предивна Марта...

У Хопову постоје завештане књиге и писма Стефана Немање ...( Чувало се све битно повезано са нашом писменошћу ,културом и историјом....)У Манастир са задње стране уђоше кроз три прозора, три светлости , јер беше мрак ,а напољу облачно...

Манастир Крушедол затекосмо у обнови ...Поправљани су зидови које вековима невреме уруши ,али Иконе су заштићене и још увек исијавају ону светлост,стоје и високо око улазних Двери са обе стране ,као да дочекују све путнике и као да им се радују...

У Сремским Карловцима стојимо на Тргу и док слушамо нашу Марту поглед нам иде високо на Саборну Цркву , и тек сада ћу запамтити како је ово прва Црква код нас грађена са два Звоника ...Поред ње је и зграда бивше Патријаршије...А на Тргу је и чесма доведена далеко из брда ,када су једном давно у Сремским Карловцима воде биле загађене...И сада о Њој легенда постоји...Али треба доћи макар једном још у ову чаролију и умити се истом водом овом и Ње се напити...И данас ђаци улазе ( ту у близини) у Гимназију у којој је Бранко Радичевић учио...А на своду , горе високо испод Крста пише : "Браћа Анђелићи Српском Народу",на улазу лево стоји табла ,на којој пише како је постала Гимназија и када и како је данас ...

     

Било је као да испред Гимназије ,оживе она глава , да из левог ока кану једна суза , и као да у мислима обависмо један интервју , кратки у хладовини оне Тисе...После смо сви из 8 Ластиних аутобуса имали бесплатан ручак у хотелу Дунав на Дунаву...Две пријатељице са Дорћола поново су провеле дан заједно после више година ( Соња и Шехерезада ) пошто се ова друга вратила да живи на Дорћолу из Париза...А најстарији брачни пар међу нама ,беху најживахнији (Он -88 година ,бивши судија а Она -83 .анестезиолог у пензији)...Рекоше да су срећни јер имају пуну кућу деце...

   

И у 17 ч са пуно утисака 

18.априла 2016.вратисмо се у Београд                        nadadrinska.blogspot.com

Април у Београду...( И...једнодневни излети ван Главног Града...)

НАШИ  АПРИЛИ...

Били су и тужни  и распевани...Понекад су кише лиле данима из мутних облака , а понекад је Сунце надвладавало кише и дуго грејало над Београдом као да не жели  да се повуче...Овог лета ( Преступног-2016-ог) заустависмо неке тешкоће ,трудимо се ружно да оставимо иза себе , али као да ,још увек не умемо,као да смо , још увек , сами међу собом , посвађани , сад кад се неки други непријатељи повукоше и можда још , делују само понекад ,издалека , ми кривимо најближег свога , оног слабијег , на коме се увек "кола сломе"...Када ћемо научити?...Довољно је било бола...Трпели су они који нас највише воле и стрпљиво се надају и чекају...А требало  да се радујемо ,што нам се деца ( најдивнија ,најпаметнија ) здрава рађају ,што нам се народ у цркве враћа и духовнији постаје ...У недељу (пре два дана , беше )...Ишла сам у Марину на Дорћолу, на Дунаву...Гледала сам чамце , укотвљене у Заливу...Само су Кајакаши веслали по реци ...Аласи речни седели су замишљени и тек се присетише какав је некад био улов на Дунаву...Нису дошле на обалу неке особе , драге ,блиске...Помислих да ћу их тамо срести ...Остали сви беху љубазни и гостопримиви Маринци , као и увек ...По Дунаву су пловили теретни бродови...

Касније , у недељу  , у близини хотела Балкан , Анђела је свирала виолину , у њеном погледу нека туга...Чим засвира све је рекла Њена Виолина , а прсти Њени пребираше по жицама као да се играју...Беше она обучена ,модерно ,прелепа ,као нека дама , што своју прерану зрелост покуша да сакрије под шеширом...Ипак Стара виолина у загрљају Њеном одагна сву нелагоду...

Наставиће се...                                                                                     Н.В.Л.-Дринска

Пролеће је пожурило у Смедерево ...

                   ПОЕЗИЈА СВАКОГ МАРТА НАЈАВЉУЈЕ ПРОЛЕЋЕ...

У Смедереву и овог марта неколико дана пре доласка Пролећа стигоше Поете и Писци остали и уметници музички и посебно млади Смедеревљани , 19.марта 2016.дочекаше нас учеснике ,( који пристигосмо са разних страна Србије , па из Региона , било је наших песника и других уметника из појединих Европских земаља ...) Тема овог Међународног зборника поезије , беше : ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ...

Ово је друга књига Међународног зборника поезије преко Уметничког клуба "РАСКОВНИК" и Његовог првог , идејног организатора ,Мишела- Мирослава Болтреса ,  наравно који окупља посебне из Смедерева , вредне и несебичне , песнике ,сликаре , музичаре , фотографе , разне љубитеље ,уметности и културе и могло би се рећи ,добровољце у културном ,прелепом ,"

УТВРЂЕНОМ ГРАДУ СМЕДЕРЕВУ " ( тако увек Мишел почиње)...

Путовах из Београда Старог -Града (тамо поред Дорћола исти овај Дунав угледам и зачујем како се са маглама бори јутарњим ...И Сунцу се онда јави...) Аутобус ПЛАВИ ЛАСТИН , (који на велику Ласту личи возила је из Београда према Смедереву ,једна дивна дама ,рукама нежним и истовремено јаким управљала је ЛАСТОМ ПЛАВОМ...

Њих двоје у српској ношњи ,са Хлебом и Сољ у , остављају такав утисак и још јаче опомињу да морамо поново разгорети и сачувати наша ОГЊИШТА запретена у пепелу...Јер без тога ова лепота неће бити срећна...Кад долазите у Смедерево , неким поводом или само да видите Пријатеље ,да ли је то због велике реке Дунав , или нешто сасвим друго ,сви вам се радују ,а песме у граду на обали ,најлепше пишу ...Ове године се деси нешто посебно,(опет заслуга Мишелова ,наравно сви су ту који помажу ,својски ,као и једна од домаћица на самом улазу)...

Када се гости сместише ,поглед оде на бину...Поред Заклетве Деспота Ђурђа Бранковића сијао је Мач , тако се некад Деспот заклињао у истом овом граду...

Наша Антонија је дошла чак из Беча ...Певала је три оперске арије...Деловала је као нестварна ,као да јутрос стиже из магле ,из Дунава , и наговести сунце , а глас јој река прими и понесе са собом...И остали учесници учинише да Смедерево овог мартовског поподнева и блиске вечери за памћене остане...А при крају читали су стихове и домаћини и чланови жирија ,  док при врху сале седеше један до другог Капетан брода трговачког и Свирач Дунавски...

Вече су зачинили млади , посебно талентовани песници , а ја се враћах Старам мом Граду Београду  опет "ПЛАВОМ ЛАСТОМ " ...Осећах се задовољна јер учествовах на једном догађају у Граду Смедереву...Загрлих Књигу "Огњиште моје вековима траје" и захвалност осетих што на 51-ој страни има моја песма :" Запретена Огњишта ( у Србији)...-Зацвркуташе птице, чекалице ,

              да небу се јаве...И роди се Сунце...

              Заплака војник као дете мало...

              Од радости што туђину леђа окрену...

               БЕЗ ПУШКЕ НА РАМЕНУ

                КУЋИ ИДЕ ДА УПАЛИ ВАТРУ 

                ЗАПРЕТЕНУ...

Н.В.Л.-Дринска

Фотографисала : Нада Вукићевић

Човек који је прогласио свој народ у Западној Србији за нераднике

Прексиноћ, 16. марта 2016. на националној српској "ПРВОЈ" телевизији (ТВ ПРВА 1) Београд појавио се бивши председник СО БАЈИНА БАШТА, иначе од скора све више становник Београда, мада у Бајиној Башти има "своју приватну" ТВ и радио станицу (ПРИМА).
Господин је  говорио о искључивој кривици људи из свог завичаја и Западне Србије уопште, зато што он сматра да им се догађа сиромаштво и све остало што су још увек заостали људи и што и даље не желе да им деца раде у том делу Србије, него се труде од самог детињства да их науче да се школују, да после ништа не би радили. Шаљу их далеко на школе, и ова деца стварно постижу изузетан успех где год се нађу у вишим школама, факултетима, у спортским клубовима. За распуст долазе и помажу родитељима да обраде оно мало простора (земљишта које је погодно за повртне баште), јер њива тамо има само мало, у оном делу поред Дрине, а у другом делу углавном се дижу брда и планине и земљиште није погодно за обраду, а затворене су и многе школе, јер више ни држава не може да тамо шаље учитеље, за мањи број деце, а и ова брда све се више покрећу у овим катастрофама од поплава, из брда воде се покренуле

како рече наш Тарабић давно да ће доћи доба кад ће "ићи вода из земље и из неба, јадни људи не да су нерадници (који нису нимало нерадни), беже са својом децом, да само голи живот сачувају и нико скоро тамо и не стиже ево већ други пут на нека места, да види, да су они имали намеру, после првих катастрофа да поново своје куће озидају макар у близини, да се никуд не селе, надајући се да ће држава, као што и чини, да им помогне". Зато овај текст излази из моје огорчености, јер ја сам из тог завичаја, и не видех тамо до дана данашњег ни у ком времену нерадне људе и да зато нам је заостала Западна Србија. Знам само да се боре у разним временима, тешкоће подносе јуначки, свака кућа је имала солунског борца, који је углавном изгибоше, мало ко се жив враћао још онда.
А на Дрини, која је одувек била граница гинуше млади момци из тога краја да сачувају Западну Србију. Даље немам речи да опишем оно што изговори о својим завичајцима човек кога су и бирали раније међу собом за председника СО БАЈИНА БАШТА...

Нада Дринска,

18. март 2016. године

Катастрофа која је задесила Западну Србију 2014.

У месецу новембру 2014. год. кренух трагом велике катастрофе која задеси Западну Србију (у близини Бајине Баште, у ствари страдали овај народ и њихова добра са кућама припадају СО Бајина Башта).
Ову акцију смо предузели захваљујући заменику председника СО Бајина Башта, Г-дину Мирославу Лукићу.

 

Ишла сам на терен поред Дрине и прве страдале куће су биле од породице Васић. Тужно изгледају трагови од две куће и велике штале. Пред мене је изашла Станица Васић и рече да не жели да се фотографише више, а ипак ми исприча како је текла та страхота; "Пробудили смо се негде између 4 и 5 ујутро и чули смо неку грмљавину, мислили смо да путем испод куће пролазе неки камиони... Погледала сам на врата и видела брдо земље и шуме у дворишту. Било је страшно испред врата која су могла брзо да буду затрпана... Штале, мало даље су затрпаване земљом, у њима је било осморо говеда и двадесет свиња и петнаест оваца. Прво смо морали децу изнети из кућа и пребацити у Б.Башту. Помоћ нам је брзо стигла и деца су збринута, а онда су покушали да спашавају стоку и механизацију.
Отклањали су нагрнулу земљу из брда из којих је непрестално долазила водена стихија. Хвала Богу успели су да спасу и стоку и машине, али је вода срушила чардак пун кукуруза, пекару и остале објекте." Помоћ је била брза,али су 20.дана спавали по комшилуку и живели у страху,и опет се надали и чекали да се ова стихија заустави...А када је једном престало није дошло до опуштања...Сада живе ту у једној кући неоштећеној,у којој ипак не могу дуго остати...Рекли су им:"НИЈЕ БЕЗБЕДНО".Купили су плац код Бајине Баште...Праве кућу од 100м2(две породице)а овде им је било стамбеног простора 250м2...Стара Пазова даје материјал а они плаћају мајсторе и хране их...Ово овде све ће срушити,рекли су им...
Са ове локације ,са места,које се зове Црвица,општински возач Мија,возилом које је прикладно за ове брдске пределе изаћи ће вишље у брда да бих могла да се уверим,како су се покренуле воде,из вишљих и нижих делова земље,а све скоро,као да се"договорише"да крену:једне према Дрини наниже ,и свом силином својом захватише,на свом путу и површинске пределе,а на њима и куће и све остало што ту постоји,живи,траје вековима,а они силни извори при врху покушаше да одоздо пробију дрвене подове,са стране се од потреса створише ужасне пукотине,кроз које се пробијала дневна светлост,а облаци су се гомилали тамо преко Дрине у Босни,као да нам кише поново долазе...А човек да не поверује,шта може да учини природна сила,на једној кући зид урушен са стране а прозор са свим стаклима и још на њему стоји завеса чипкана...Разговарах са млађим чланом породице Лазић,али фотографисах старог Драгољуба,жилавог нашег планинца који ће остати да живи у новоозиданој кући ,на страни брда...Овде су његови корени,али када ова непогода почупа у близини дрвеће из корена,ОН и Његови млађи остају и праве кућу мало даље од уништене куће старе...
















Стручњаци рекоше да је ту "БЕЗБЕДНО",а Драгољуб верује јер мисли да треба сачувати огњиште ...А Вера је наша Православна ,у овим крајевима сачувана у људској души,и ма шта их снашло,остајаше Људи...Њихова смиреност и надање,изненађује,поготову после овакве страхоте...Држава наша се није оглушила о страдали народ...Стиже помоћ и донације...Али иде зима,додуше ове године,касни,али не могу да не размишљам о хладним вечерима које чекају велики део страдалог мог народа...Катастрофа која га задеси скоро да се не памти...Као и свуда постоје,нажалост,нељуди који се богате на туђој несрећи...Треба их "проказати"да их што пре стигне она Правда...Грешници и нису свесни шта чине...
Радоја Ненадовића нисам затекла у близини урушене куће у којој се стресох од оног непријатног осећаја унутар куће,у дневној просторији где је вода покушала да пробије под и као да се предомислила оставила само оно уздигнуће као да је сад брдо ушло усред собе,као да сеБрдо у кућу сакрило...Домаћин је прозор отворен оставио,као да је дуго кроз њега гледао доле према Дрини,а стоји и једна столица на којој ,вероватно после седи и затвара очи,надајући се да је све само ружан сан био...Ипак  следећи и друге дане радиће и умориће се да га умор савлада и сан ће сањати у новосаграђеној кући...Биће то живот изнова,али ЖИВ ЈЕ И ЊЕГОВИ СУ ЖИВИ...
Уништена кућа на врху брда даље од Дрине,где је вода кренула да навише избије и то кроз дневну одају и направила брдо унутар,а у ћошку као да су остали нестварни водени кругови у ваздуху који се и сада виде...

Ово је мој извештај или истина ,коју понекад сакрију магле Подрињске,док сунце се не јави и тек онда је јаснија Планина Тара која се над Дрином надноси,као да је додирује на десној обали,где се једино на свету,додирују,тако Исток и Запад...

Драгољуб на својим брдима још увек опстаје и чека зиму...

  

У Бајиној Башти ,

О Аранђеловдану,

Лето2014.                                                                    

Нада В.Л.-Дринска(новинар и писац)

Тамо где се Тара и Златибор додирују

            (Одломак из мог новинарског истраживачког рада-Тарабићи)
    Поново у Кремнима у оној малој старој кући ,од дрвета и камена,подно Крстасте Горе...Тамо сада нема других људи...Само ово двоје:мајка и син..."Само некима је је казано?"Пише и у књигама староставним...А овај Пут и Стаза кроз борове...Стјепан познаје ову стазу и мајка још увек њом ходи у зору,кад је дан...Знаци поред стазе,знаци у природи...

   "Кругови" у трави-око борова

   У сред борове шуме(која се диже високо,према небу)чистина,у виду круга и у виду круга угажена трава око малих тек изниклих борова...Стјепан вели,да су претходног дана,када је долазио,ови "кругови"били "око оних борића,мало вишље"...Помислих-Овде постоје неке свемирске оставштине...Стајах у оном "кругу"...Рече рођак из Старе Херцеговине:"Лековити су то Кругови"...А онда се сетих скоро прочитане "Речи Николаја Велимировића"-"узалуд је говорити случај!Узалуд је викати сујеверица"...Догађаји су догађаји.Факта су факта...Узалуд је гордо скривати очи у песак науке...Васиона је сувише велика слика за уске рамове науке..."

   И тачно у оном кругу осетих се заштићена,и само сам удисала онај мирис бора који је био ,уствари,најприроднији кисеоник...Само ипак,доле негде,где сигурно престаје шума,Крстаста Гора,односно,можда на крају пречника,јер пошто сам ја у сред шуме у кругу,добих осећај да је и цела ова шума један "велики круг",зачу се птица кукавица,и њен глас кроз шуму личио је на неку опроштајну тужбалицу...А онда при крају горњег дела или на горњој тачки "пречника",закука,јаукну само једном неки човек и све престаде и шума се смири...Удаљисмо се полако из оног дела шуме,само кад се окренух угледах на дну оног "круга",(широку траку,учини ми се од сунца залазећег) и просто невероватно то изгледаше и немогуће,да се сунчев зрак пробио кроз оне борове и задржао на оној трави,пре би се рекло да та светлост није ни дошла одозго,него баш из земље,из траве,и мада је била јасна и она кружна чистина,само је на том месту Светлост сијала..

Размишшљах да је оно знак ,да на том месту или у близини треба да постоји још увек Огњиште и да се исправљају неке неправде,да Васиона и Земља шаљу неке поруке...Седела сам после са Мајком Радојком(која и у 82-гој ради све послове,и никад код лекара није била),у кући,која је само једна просторија,један стари кревет,и један астал и једна клупа,и један шпорет на дрва...И онда угледах кроз врата отворена,онај мали бор,чији врх би упадљиво формиран у виду Крста...Радојка рече"Сваки пут кад седим на тој клупи и ја то посматрам...

"Тад настависмо да гледамо заједно...Да ли је то Крст Тарабића,и мене,чији преци бише њихов род у Херцеговини,да ли је то НАШ Крст,који нас опомиње да се не бојимо због своје различитости???Али онда мисао заћути и сама се прекине,јер онај кратки сан долази и одмор или можда само тишина,да се и природа одмори и у њој ПРИРОДНИ...

                      

 

субота, 11. август 2012.