Прексиноћ, 16. марта 2016. на националној српској "ПРВОЈ" телевизији (ТВ ПРВА 1) Београд појавио се бивши председник СО БАЈИНА БАШТА, иначе од скора све више становник Београда, мада у Бајиној Башти има "своју приватну" ТВ и радио станицу (ПРИМА).
Господин је говорио о искључивој кривици људи из свог завичаја и Западне Србије уопште, зато што он сматра да им се догађа сиромаштво и све остало што су још увек заостали људи и што и даље не желе да им деца раде у том делу Србије, него се труде од самог детињства да их науче да се школују, да после ништа не би радили. Шаљу их далеко на школе, и ова деца стварно постижу изузетан успех где год се нађу у вишим школама, факултетима, у спортским клубовима. За распуст долазе и помажу родитељима да обраде оно мало простора (земљишта које је погодно за повртне баште), јер њива тамо има само мало, у оном делу поред Дрине, а у другом делу углавном се дижу брда и планине и земљиште није погодно за обраду, а затворене су и многе школе, јер више ни држава не може да тамо шаље учитеље, за мањи број деце, а и ова брда све се више покрећу у овим катастрофама од поплава, из брда воде се покренуле
како рече наш Тарабић давно да ће доћи доба кад ће "ићи вода из земље и из неба, јадни људи не да су нерадници (који нису нимало нерадни), беже са својом децом, да само голи живот сачувају и нико скоро тамо и не стиже ево већ други пут на нека места, да види, да су они имали намеру, после првих катастрофа да поново своје куће озидају макар у близини, да се никуд не селе, надајући се да ће држава, као што и чини, да им помогне". Зато овај текст излази из моје огорчености, јер ја сам из тог завичаја, и не видех тамо до дана данашњег ни у ком времену нерадне људе и да зато нам је заостала Западна Србија. Знам само да се боре у разним временима, тешкоће подносе јуначки, свака кућа је имала солунског борца, који је углавном изгибоше, мало ко се жив враћао још онда.
А на Дрини, која је одувек била граница гинуше млади момци из тога краја да сачувају Западну Србију. Даље немам речи да опишем оно што изговори о својим завичајцима човек кога су и бирали раније међу собом за председника СО БАЈИНА БАШТА...
Нада Дринска,
18. март 2016. године
Господин је говорио о искључивој кривици људи из свог завичаја и Западне Србије уопште, зато што он сматра да им се догађа сиромаштво и све остало што су још увек заостали људи и што и даље не желе да им деца раде у том делу Србије, него се труде од самог детињства да их науче да се школују, да после ништа не би радили. Шаљу их далеко на школе, и ова деца стварно постижу изузетан успех где год се нађу у вишим школама, факултетима, у спортским клубовима. За распуст долазе и помажу родитељима да обраде оно мало простора (земљишта које је погодно за повртне баште), јер њива тамо има само мало, у оном делу поред Дрине, а у другом делу углавном се дижу брда и планине и земљиште није погодно за обраду, а затворене су и многе школе, јер више ни држава не може да тамо шаље учитеље, за мањи број деце, а и ова брда све се више покрећу у овим катастрофама од поплава, из брда воде се покренуле
како рече наш Тарабић давно да ће доћи доба кад ће "ићи вода из земље и из неба, јадни људи не да су нерадници (који нису нимало нерадни), беже са својом децом, да само голи живот сачувају и нико скоро тамо и не стиже ево већ други пут на нека места, да види, да су они имали намеру, после првих катастрофа да поново своје куће озидају макар у близини, да се никуд не селе, надајући се да ће држава, као што и чини, да им помогне". Зато овај текст излази из моје огорчености, јер ја сам из тог завичаја, и не видех тамо до дана данашњег ни у ком времену нерадне људе и да зато нам је заостала Западна Србија. Знам само да се боре у разним временима, тешкоће подносе јуначки, свака кућа је имала солунског борца, који је углавном изгибоше, мало ко се жив враћао још онда.
А на Дрини, која је одувек била граница гинуше млади момци из тога краја да сачувају Западну Србију. Даље немам речи да опишем оно што изговори о својим завичајцима човек кога су и бирали раније међу собом за председника СО БАЈИНА БАШТА...
Нада Дринска,
18. март 2016. године
Нема коментара:
Постави коментар