О историјским и културним везама Белорусији и Србији
Чврсти темељи
духовних и културних односа белоруског и српског народа су њихово словенско и
православно јединство, духовна култура и језик чији корени сежу у византијску
цивилизацију.
Јарки пример тога
је чињеница да се име белоруске просветитељке Преподобне Јевросиње слави и у
Српској Православној цркви ( 5 јуна по
грегоријанском календару).
Срби су, без
обзира на то што су георафски прилично удалени од Белорусије, заједно са другим
народима оставили одређени траг у историји развоја државности на територији
савремене Белорусији и дали свој допринос развоју белоруске културе.
Тако је Јагелова
жена Јадвига , краљица Пољске и великог литванског кнежства, по женској линији
била Српкиња. Њена мајка Јелена Босанска била је ћерка Стефана II
Котроманића(1292-1353), владара западне српске државе.
Почетком 16. Века
позната српска аристократска породица Јакшћа ородила се са белоруском племићком
породицом Глинских. Ћерка војводе Стефана Јакшића-Ана-удала се за Василија
Глинског(1470-1522). Узгред, њихова ћерка Јелена постала је жена Великог
московског кнеза Василија II и мајка првог руског цара Ивана Грозног.
У XVIII веку на
територији савремене Белорусије прославио се гроф Симеон Зорић, пореклом из
српског племства. С. Зорић (1743-1799) је руски генерал-подпуковник, љубимац
Катарине II, носилац многих страних ордења.
Године 1778.
С.Зорићдобио је власништво у Шклову где основао племићку школу која је касније
претворена у кадетски корпус, отворио је позориште са балетском и музичком
школом, а такође, манугактуру за ужад, кожу и сукно и ткаоницу свиле.
Пре неколико
година у Шклову је подигнут споменик С.Зорићу. У Србији је , са друге стране,
добро познато име Јосифа Гурко, који је пореклом из старе руске породице. Ј. Гурко
је херој руско-турског рата 1877-1878.г.за ослобођење балканских Словена од
османлијске владавине. Уз помоћ бугарских и српских устанака 1877.г.војска, под
вођством Ј. Гурко, ослободила је Софију и потукла турску војску код Ташкисена,
отворивши пут за ослобођење Србији од турске владавине.
У историји борбе
балканских Словена против османлијског ига вечно ће бити записано и име Михајла
Черњајева, генерала белоруског порекла. Он је рођен на имању поред Друцка. У
најкритичнијем тренутку борбе Срба и Турака генерал је добровољно је дошао у
Београд и био постављен за главнокомандујућег српске армије. Под његовим
вођством јужни Словени постиле су многе победе о којима су и данас пева у
народним песмама.
Активни контакти
који су вековима постојали између Белоруса и Срба проналазе потврду и у
белоруском фолклору. На северном Полесју још и данас играју „Србијанку“ или „
Србијанчицу“. Постоји и народна песма „Срби сено косе, а Српкиње жању жито“.
На белоруску
земљу многе Србе је судбина довела у време Првог светског, а затим и грађанског
рата. Један од најпознатијих српских учесника грађанског рата, чији рат везан
за Белорусију, је Данило Сердић. После рата Д. Сердић постао је официр Црвене
Армије и неко време служио је у Белорусији(Витебск). Тридесетих година постао
је жртва стаљинских чистки. У Минску једна улица носи његово име.
Многи Срби
задесили су се на територији Белорусији и у време Другог светског рата. Позивци
у мађарске радне милитаризоване јединице са српских територија Бачке и Барање,
који су припале Мађарској , првом приликом су дезертирали и прикључили се
партизанским јединицама. Око 300 Срба борило се у белоруским партизанским
јединицама. После ослобођења Белорусији, уз њихово учешће формана је Друга
Југословенска тенковска бригада која одиграла важну улогу у ослобођењу Србији,
а нарочито се истакла приликом пробоја Сремског фронта.
Српске корење
имао је и Владимир Пичета , први ректор Белоруског државног
унивирзитета(1921-1929). Његов отац, Иван Пичета ,пореклом из Србије, дуго
времена био је начелу Витебске духовне академије.
В. Пичета био је
чувени научник-слависта и основао је школу совјетске и белоруске славистике.
Крајем 30-тих година радио је у Историјском институту АН СССР и МГУ, а од 1946.године као заменик
директора Института за славистику АН
СССР. В.Пичета је аутор великог броја радова о историји Русије,
Пољске,Белорусије, Литваније и Украјине.
Дело В.Пичете
данас у Белорусије наставља Иван Чарота, доктор филолошких наука, професор, оснивач
и шеф катедре за словенску књижевност Белоруског државног универзитета.
И.Чарота је аутор на десетине студија о Српској тематици. Он је превео на
стотине књижевних и научних дела са српског на белоруски језик и са белоруског
и руског на српски.
Иван Чарота је
председник друштва „Белорусија-Србија“. Тренутно се под његовим руководством
реализује пројекат „Бела Русија-сестри Србији“ , у оквиру ког је планирао
обнављање порушених цркава на Косову.
За свестрану
делатност у вези са развојем белоруско-српских веза И.Чарота је добио орден
Светог Саве Српске православне цркве.
Наведене
чињењице, као и многе друге, који још увек чекају своје истраживаче, као
Белорусији, тако и у Србији, јарки су одраз страница историје богате и
разнолике међусобне повезаности наших народа и њиховог духовног сродства.
Хаџи Мелентије ко да излази из оне плоче мермерне и као да брани од зла и неправде...
