Свечаност при додели сабљи, пиштоља и бодежа најмлађим официрима (потпоручницима) испред Скупштине Србије

Присуствовах свечаности, коју доживеше грађани Београда и Србије васцеле, 8. септембра лета овог 2018. и ово је мој извештај народу српском, јер се деси поново величанствен дефиле најмлађих српских официра... Би то, обновљена Српска Војска, а десише се и сузе радоснице, јер Војска Српска би скрајнута и кружише приче, већ дужи период, да ће бити укинута. 

Присуствоваше томе и председник Александар Вучић и остали државни представници, министри и верски веродостојници, а бога ми стигоше и гости из страних држава, да сутра не би било дезинформације у неким гласилима да пуштамо мирно да нам се Србија до краја распарча. Најмлађи официри из класе 139 показаше како су успешно завршили Војну Академију, заслужено добили признања и чинове, и најбољи међу најбољима добише награде као што су некад добијале наше војводе, који су са истим ентузијазмом, онда, млади, одлазили у школе војне, да се припреме за одбрану Србије.

Дефилеу је присуствовао и главнокомандујући генерал Диковић и заједно са председником извршио смотру, а пристигли грађани, пристигли родитељи из целе Србије поносно су стајали као да и они заузеше став "мирно" и сви присутни, чак и деца, издржаше оно време без жалопојки у веселом расположењу. Свирао је и "Марш на Дрину", музика која је покретала ондашњу војску нашу и када су одлазили у бој...




























Међу младим официрима био је и Милија Тешић, један из моје родбине, кога сам као малог издвајала по озбиљности, као да се већ онда знало да ће постати озбиљан војник.

Нада Вукићевић Дринска

Любомир Люба Манасиевич на Вербной, часть 2

У КУЋИ Георгија "Ђуре " Јакшића

Београд 22.јуни 2018.Лета
                                 СТАРИ БЕОГРАД  СКАДАРЛИЈА И ЂУРИНА КУЋА

Вече започех о времену старом и спомињањем непролазности ...Место где ћу одржати Промоцију моје Прве књиге : "Србијо моја страдална у Христу Васкрсла " и најаву моје Друге књиге ,"На Небу Дуга а Србијом теку Свете Реке ", сачувано је да личи на "Ђурино "доба и тако траје до дана данашњег , а даће Бог да га сачувамо и за Будућност.

   НАШ  ЂУРА

Обично га не називамо његовим крштеним именом...Георгије беше рођен од оца Дионисија и мајке Христине 8-ог августа 1832. у Српској Црњи у Банату  , а почину у Београду 1878.16.ог новембра...Беше то време Кнежевине Србије...Био је и остаде записано: Српски сликар , песник , приповедач , драмски писац и један од најмлађих добровољаца у Револуцији од 1848.-1849.-те као шеснаестогодишњак...А био је УЧИТЕЉ и боем...

Петак је 22.јуни 2018.Лето...Кроз Скадарлију излила се киша и на махове по осталим крајевима Београда . А онда је освежило ...Вече беше као створено за оне , који чувају у памћењу Стари Београд , који Потомцима својим пренеше душу, а самим тим Љубав према оној богатој култури : духовној и овоземаљској ...Моје подсећање разнежи и младе посетиоце и схватих да моја Мисија у Георгијевој кући , или како га ми из милоште назвасмо "Наш Ђура "није узалудна .Иако не беше велики број посетилаца , оно мало радосно доживеше наше вече.Остали се после изговараше да је пре подне падала киша , и не мали број остаде код своје куће да у удобности свога дома прати фудбалску утакмицу међународног значаја. Помислих , зашто се људи изговарају и не говоре истину .? Боље би било да кажу : "Волимо  фудбал више од књижевности и подсећања на последње ратне догађаје , посебно на децу са К и М . о чему говори твоја књига.." Књига додуше има и раније необјављене податке из мог истраживачког рада о ранијим ратовима и међуратном стању које се поклапа са овим данашњим и како нам и онда притекоше у помоћ Русија и Грчка (тада и Француска )...

Затим мој гост вечери беше једна Старограђанка Мирјана Зрнић , коју наведох да исприча посебну причу , како је њена мајка пред порођај отишла у родно Ужице да тамо роди Мирјану да би касније Мирјани у личној карти писало : -место рођења-Ужице...Гости беху и чланови Удружења Ужичана у Београду  ( најстарије Завичајно Удружење основано 1923.год коме и ја припадам ) А посебан гост беше председница новинара Ветерана (наша Боба ), чији сам ја ,такође члан...Велику захвалност дугујем Ненаду Плавшићу књижевнику и дугогодишњем сараднику , мојој драгој Андреи Ивановић и Ивану Николићу, домаћину г-дину Раду...И хвала свим осталим који својим присуством ово вече учинише посебним и за памћење...

Фото Иван Николић

Нада Вукићевић-Дринска, новинар и писац
     

                

У Ратничком Дому у Београду ...Изложба несвакидашња ...

ПУРПУРНИ ФЕНИКС -ИЗЛОЖБА СЛИКА Мише Михајла Кравцева ...

У  Београду , у Ратничком Дому , присуствовах отварању једне Изложбе , 3-ћег априла Лета 2018-ог  а трајаће све до 18-ог априла ове године...Сликар се обрати многобројним посетицима ,пријатно обрадован оволиким бројем Београђана , а сазнајемо да је у нашем граду излагао и пре 17-ест година и да је ово , данас "мала ретроспектива "од тада ...Сликар рече : "ЗА МЕНЕ ЈЕ СЛИКАРСТВО ПИТАЊЕ ДУШЕ...ТРУДИО САМ СЕ ДА НАСЛИКАМ ПЕТУ ДИМЕНЗИЈУ, ДА МОЈЕ СЛИКЕ БУДУ ЖИВЕ..."

Мислим да , вероватно , није свестан колико ЖИВОТА УДАХНУ У СЛИКЕ СВОЈЕ...

" ЛЕТЕЋИ КОЊИ " кроз румено небо , "лете "у радосну будућност , иза себе оставише црне облаке и кише , које успорише , пред ЊИХОВОМ НАЈЕЗДОМ СНАГЕ...Ово су ПОТОМЦИ ПЕГАЗА , "ЛЕТЕЋЕГ КОЊА " из давних времена...

 У неким сликама су јако изражене  БОЈЕ НЕБА И ВОДЕ И САМО СЕ ЛАГАНО СПАЈАЈУ СА ШУМАМА И ТРАВАМА , А ПТИЦЕ СЛИЧНЕ РОДАМА , НАГОВЕШТАВАЈУ ( ИЗЛАЗЕЋИ ИЗ ВОДЕ ) , ЖИВОТ ПРОБУЂЕН , КОЈИ БЕШЕ НЕДАВНО ЗАСТАО И КАО УМОРАН ПУТНИК ; ЗАСПАО ДА ОДСАЊА БОЉУ БУДУЋНОСТ...ДВЕ БРЕЗЕ НА ДЊЕПРУ ПОДСЕЋАЈУ НА ЧУВАРЕ ЖИВОТА , ДУБОКО УКОРЕЊЕНЕ , ВИСОКО ОКРЕНУТЕ НЕБУ КАО ДА НЕБО И ЗЕМЉУ ПОВЕЗАШЕ...Сликар је пореклом  Рус (рођени Београђанин ) , а БРЕЗЕ у Русији чине се као свето дрвеће , као ХРАСТОВИ У СРБИЈИ...

Хвала Сликару што , поново , Београђане обрадова својим сликама ...
nadadrinska.blogspot.rs

Српкиња -Народни херој

                       ОТПУТОВАЛА ЈЕ У МИРНИЈЕ ПРОСТОРЕ...

 Отишла је последња Јунакиња наша , ЖЕНА НАРОДНИ ХЕРОЈ из Другог Светског Рата,Борац Друге Пролетерске Бригаде , а почела је да се бори у Првој Пролетерској...Само се "угасила", рече друг , борац и то би 26.фебруара 2018.-те ...Даница -Дана Милосављевић а беше рођена у Биосци у Ужичком крају 15-ог августа 1925.

Присуствовах  комеморацији , после сахране ,03.марта 2018. у просторијама Ратних Војних Инвалида ...

 А имала је само 16.ест година кад је Хитлер окупирао Југославију ...Отац је најстаријој од четворо деце сашио униформу и испратио је у Партизане , октобра месеца 1941.

Истиниту причу о Њој испричао нам је Пуковник  Јова Радовановић , Данин друг и саборац...А и записао је да се не заборави ...Једну од својих књига : "Одањено небо " Њој је посветио...Мислим да ћу , кад књигу прочитам, тек упознати Дану , јер оно неколико сретања , на неким битним догађајима , не беше довољно да је упознам...

А није се лако постајало Народни Херој после Другог Рата , а поготову ако си жена...Читала сам да је рањена код Ливна 1942. Таман се опоравила и могла је да крене у борбу на Сутјесци ...Браћа су јој тамо изгинула...После кад је прошао рат , била је удата за новинара Дуге Боривоја Разића...Народних Хероја у Југославији је било 1322 , од тога жена , заједно са Даном , беше 91.

Живела је годинама у поткровљу једног солитера у Београду...И ништа јој не беше тешко , САМО НЕПРАВДА ...Свих тих година нису били актуелни борци , нити су се медији за њих интересовали...

Али опет дође време да се пробуде људи који не деле борце по ратовима у Србији и ондашњој Југославији...Јер не може мање бити борац из било ког рата у земљи нашој...А рат је вођен и онда , на просторима " свуда где је српска душа која "-како рече наш Алекса Шантић...

На комеморацији певали смо Дани : " ТИХА НОЋ ЈЕ ..." Волела је староградске мелодије ...А волела је и своје партизанске ...Ко то Истину скрива и поред још увек живих сведока ? А Истина се враћа као бумеранг ...

Почивај мирно Дано наша ипак ниси  у ЗАБОРАВ СКРИВЕНА...

У Београду почетак  марта 2018.                                                       Н.Л.В.-Дринска

Пријатељ наше Десанке Максимовић

                СЕЋАЊЕ  НА НАШУ  ПЕСНИКИЊУ -ДЕСАНКУ МАКСИМОВИЋ

На ДАН-Православни -ТРИ ЈЕРЈАРХА-12.Фебруар 2018-ог лета у Културном Центру у Бајиној Башти , млади из гимназије "Јосиф Панчић "у 20 часова , приредише програм , изузетан ...Дође уз лагану музику , подсећање на живот и дело наше песникиње Десанке Максимовић , а тог дана беше тачно 25.година од Њене смрти...
 Ово вече сам са радошћу очекивала , у Београду , јер ме гимназијалци , позваше као госта Њиховог...А почело је , наше дружење прошле године 19.септембра 2017.године када сам на Дан избора Првог Српског Патријарха Св.Јоаникија уз подршку младих одржала једно историјско и књижевно вече ...Књижевно вече је делом посвећено било мојој драгој Десанки са којом сам , била повезана , посебно у време изласка из штампе Њене збирке : "Тражим Помиловање "јер сам убрзо после тога издејствовала код професорке српског језика и књижевности да једина радим матурски рад на ту збирку...То је било онда ...А вечери фебруарске допутовах у Завичај , вејао је снег преко планине , а ја помислих ,да наша Десанка оживе ( уствари за мене и многе ОНА не може никад умрети , јер и данас је "срећем " како шета испод липа Дорћолских ,обично кад одлазим на промоције књига и на књижевне вечери у кући Ђуре Јакшића )...У Културном Центру у Бајиној Башти ( у којој ОНА никад није била ) смешио се Њен лик испод шешира ...И онда је текао програм уживо...Гимназијалци надахнути Њеним ликом и делом ,рецитоваше и евоцираше успомене из младости и даље и мислим да присутни никад не могу заборавити , најбитније особине песникиње наше , њену благородност и Љубав према Отаџбини...Велика заслуга за ово успешно вече припала је професорки Наташи ,која у својој несебичности стајаше иза паравана ако би требало да се нађе  при руци ...Мене су сместили у првом реду с краја , да могу добро да видим и пратим програм...Обећаше ми да ће ми на крају програма дозволити да као Њихов гост и као новинар из Београда а и као пријатељ песникињин , кажем неку реч ...Међутим директор Гимназије забрани да се ја појавим , а мислила сам и њега да похвалим што обезбеђује новчани део , преко спонзора , за културна догађања и за часопис који осмислише Гимназијалци са Професорком ...Директор се покупи и брзо напусти просторије Културног Центра ( где је раније био директор)...Ја наставих разговор са будућом новинарком Јованом и професорком Наташом ...Рекоше да желе са мном и даљу сарадњу..Изађох на улицу ...Са Таре наставише да се спуштају снегови у нашу варош...Ишла сам сама...Али као да ми се на раме спусти Десанкина рука и престадох да будем тужна...Ретки пролазници препознаше ме и двоје деце провукоше санке...Подсетише ме на детињство и на једну зиму када сам у другом разреду О.Школе рецитовала : "Крваву бајку " а била је у читанки за 4-тврти разред..." 
Било је то у некој земљи сељака ,
                                   на брдовитом Балкану  
                                   умрла је мученичком смрћу 
                                    ЧЕТА ЂАКА У ЈЕДНОМ ДАНУ..."
У Београду ,по повратку                                                                    
Пада и овде снег                                                                                     Н.Л.В.-Дринска

Богојављење и Св.Јован у ЕЛАДИ...И У СРБИЈИ...

                Пливање за Крст Часни у Еленском Мору

Пливали су у Еленском Мору за Крст Часни...Тако пливају у Нашим Светим Рекама , дуж целе Србије...Свештеници у беле одоре обучени , држали су Православно слово , "За Крст Часни и на води и на копну и у ваздуху ..."Спојено Тројство наше , од оних дана , откако се праведној Вери предадосмо , ОТКАКО ВЕРУЈЕМО...Све оне ситне разлике , због прилагођености просторима живљенским  , бришу се , верујте ми , и све је на крају ИСТО , онај момак Еленски црне косе , мокре из Мора , и Србин плавокоси  , из Дунава што са Крстом излази и очи црне и плаве што из душе срећно засјаје са КРСТОМ у рукама ...Надам се да ћу идуће године ; ако Бог да , бити на Богојављење и у Нашој Православној Русији , ( можда на обали Неве ) и приказати сличност , односно ИСТОВЕТНОСТ са Србијом и Еладом , што ће онда бити и у трећој мојој књизи приказано , као Тројство Православно ( као Трилогија Православна ) , које научих од од Патријарха нашег неумрлог , Павла рођеног , Његове Светости и Светлости , која светли и даље где се живот наставља Православни...Прикључиће се још народа Праведних , који желе Јединство и Љубав за децу своју и ону која се тек рађају , и која не желе ратове и која нису ником крива , која су Анђели Божији ...А верујте долази њихово време , да продуже живот на Планети...Све ове мисли дођоше , ми данас , на Богојављење у пријатељској Елади , поред Мора самог сунцем обасјаног и ватра се запали посред таласа и учини ми се као неко посебно добро знамење...После смо на Тргу у Дросији ( недалеко од Мора ) мезили сир са Крита и морске плодове разне и пили грчка национална пића ...Испред нас на Тргу играла су се деца на броду са Јарболом и махала грчком плаво-белом заставом...

 Тринаест дана , касније  , проведоше са нама пријатељи из Еладе и Богојављење и Св.Јована ( Славу мог оца ) у Србији ...Први пут су видели Планину Тару и реку нашу Дрину...Пре тога упознаше мало боље Београд и шеташе поред Саве и Дунава...

 У Елади на Евији у Халкиди чекао је да се они врате мој унук Агелос , који има само 5 година и који је најмлађи члан пливачког клуба у Халкиди и који ће пливати за коју годину за КРСТ ЧАСНИ...Можда једног Богојављења дође и у Београд на Дунав да заплива за Крст Часни ...Воли наш Аранђел  и Еладу и Србију...

На Тари на дан Св.Јована 20.01.2018.
Са пријатељима из Еладе и са мојом Гоцом                           Нада-Дринска