Српкиња -Народни херој

                       ОТПУТОВАЛА ЈЕ У МИРНИЈЕ ПРОСТОРЕ...

 Отишла је последња Јунакиња наша , ЖЕНА НАРОДНИ ХЕРОЈ из Другог Светског Рата,Борац Друге Пролетерске Бригаде , а почела је да се бори у Првој Пролетерској...Само се "угасила", рече друг , борац и то би 26.фебруара 2018.-те ...Даница -Дана Милосављевић а беше рођена у Биосци у Ужичком крају 15-ог августа 1925.

Присуствовах  комеморацији , после сахране ,03.марта 2018. у просторијама Ратних Војних Инвалида ...

 А имала је само 16.ест година кад је Хитлер окупирао Југославију ...Отац је најстаријој од четворо деце сашио униформу и испратио је у Партизане , октобра месеца 1941.

Истиниту причу о Њој испричао нам је Пуковник  Јова Радовановић , Данин друг и саборац...А и записао је да се не заборави ...Једну од својих књига : "Одањено небо " Њој је посветио...Мислим да ћу , кад књигу прочитам, тек упознати Дану , јер оно неколико сретања , на неким битним догађајима , не беше довољно да је упознам...

А није се лако постајало Народни Херој после Другог Рата , а поготову ако си жена...Читала сам да је рањена код Ливна 1942. Таман се опоравила и могла је да крене у борбу на Сутјесци ...Браћа су јој тамо изгинула...После кад је прошао рат , била је удата за новинара Дуге Боривоја Разића...Народних Хероја у Југославији је било 1322 , од тога жена , заједно са Даном , беше 91.

Живела је годинама у поткровљу једног солитера у Београду...И ништа јој не беше тешко , САМО НЕПРАВДА ...Свих тих година нису били актуелни борци , нити су се медији за њих интересовали...

Али опет дође време да се пробуде људи који не деле борце по ратовима у Србији и ондашњој Југославији...Јер не може мање бити борац из било ког рата у земљи нашој...А рат је вођен и онда , на просторима " свуда где је српска душа која "-како рече наш Алекса Шантић...

На комеморацији певали смо Дани : " ТИХА НОЋ ЈЕ ..." Волела је староградске мелодије ...А волела је и своје партизанске ...Ко то Истину скрива и поред још увек живих сведока ? А Истина се враћа као бумеранг ...

Почивај мирно Дано наша ипак ниси  у ЗАБОРАВ СКРИВЕНА...

У Београду почетак  марта 2018.                                                       Н.Л.В.-Дринска

Пријатељ наше Десанке Максимовић

                СЕЋАЊЕ  НА НАШУ  ПЕСНИКИЊУ -ДЕСАНКУ МАКСИМОВИЋ

На ДАН-Православни -ТРИ ЈЕРЈАРХА-12.Фебруар 2018-ог лета у Културном Центру у Бајиној Башти , млади из гимназије "Јосиф Панчић "у 20 часова , приредише програм , изузетан ...Дође уз лагану музику , подсећање на живот и дело наше песникиње Десанке Максимовић , а тог дана беше тачно 25.година од Њене смрти...
 Ово вече сам са радошћу очекивала , у Београду , јер ме гимназијалци , позваше као госта Њиховог...А почело је , наше дружење прошле године 19.септембра 2017.године када сам на Дан избора Првог Српског Патријарха Св.Јоаникија уз подршку младих одржала једно историјско и књижевно вече ...Књижевно вече је делом посвећено било мојој драгој Десанки са којом сам , била повезана , посебно у време изласка из штампе Њене збирке : "Тражим Помиловање "јер сам убрзо после тога издејствовала код професорке српског језика и књижевности да једина радим матурски рад на ту збирку...То је било онда ...А вечери фебруарске допутовах у Завичај , вејао је снег преко планине , а ја помислих ,да наша Десанка оживе ( уствари за мене и многе ОНА не може никад умрети , јер и данас је "срећем " како шета испод липа Дорћолских ,обично кад одлазим на промоције књига и на књижевне вечери у кући Ђуре Јакшића )...У Културном Центру у Бајиној Башти ( у којој ОНА никад није била ) смешио се Њен лик испод шешира ...И онда је текао програм уживо...Гимназијалци надахнути Њеним ликом и делом ,рецитоваше и евоцираше успомене из младости и даље и мислим да присутни никад не могу заборавити , најбитније особине песникиње наше , њену благородност и Љубав према Отаџбини...Велика заслуга за ово успешно вече припала је професорки Наташи ,која у својој несебичности стајаше иза паравана ако би требало да се нађе  при руци ...Мене су сместили у првом реду с краја , да могу добро да видим и пратим програм...Обећаше ми да ће ми на крају програма дозволити да као Њихов гост и као новинар из Београда а и као пријатељ песникињин , кажем неку реч ...Међутим директор Гимназије забрани да се ја појавим , а мислила сам и њега да похвалим што обезбеђује новчани део , преко спонзора , за културна догађања и за часопис који осмислише Гимназијалци са Професорком ...Директор се покупи и брзо напусти просторије Културног Центра ( где је раније био директор)...Ја наставих разговор са будућом новинарком Јованом и професорком Наташом ...Рекоше да желе са мном и даљу сарадњу..Изађох на улицу ...Са Таре наставише да се спуштају снегови у нашу варош...Ишла сам сама...Али као да ми се на раме спусти Десанкина рука и престадох да будем тужна...Ретки пролазници препознаше ме и двоје деце провукоше санке...Подсетише ме на детињство и на једну зиму када сам у другом разреду О.Школе рецитовала : "Крваву бајку " а била је у читанки за 4-тврти разред..." 
Било је то у некој земљи сељака ,
                                   на брдовитом Балкану  
                                   умрла је мученичком смрћу 
                                    ЧЕТА ЂАКА У ЈЕДНОМ ДАНУ..."
У Београду ,по повратку                                                                    
Пада и овде снег                                                                                     Н.Л.В.-Дринска

Богојављење и Св.Јован у ЕЛАДИ...И У СРБИЈИ...

                Пливање за Крст Часни у Еленском Мору

Пливали су у Еленском Мору за Крст Часни...Тако пливају у Нашим Светим Рекама , дуж целе Србије...Свештеници у беле одоре обучени , држали су Православно слово , "За Крст Часни и на води и на копну и у ваздуху ..."Спојено Тројство наше , од оних дана , откако се праведној Вери предадосмо , ОТКАКО ВЕРУЈЕМО...Све оне ситне разлике , због прилагођености просторима живљенским  , бришу се , верујте ми , и све је на крају ИСТО , онај момак Еленски црне косе , мокре из Мора , и Србин плавокоси  , из Дунава што са Крстом излази и очи црне и плаве што из душе срећно засјаје са КРСТОМ у рукама ...Надам се да ћу идуће године ; ако Бог да , бити на Богојављење и у Нашој Православној Русији , ( можда на обали Неве ) и приказати сличност , односно ИСТОВЕТНОСТ са Србијом и Еладом , што ће онда бити и у трећој мојој књизи приказано , као Тројство Православно ( као Трилогија Православна ) , које научих од од Патријарха нашег неумрлог , Павла рођеног , Његове Светости и Светлости , која светли и даље где се живот наставља Православни...Прикључиће се још народа Праведних , који желе Јединство и Љубав за децу своју и ону која се тек рађају , и која не желе ратове и која нису ником крива , која су Анђели Божији ...А верујте долази њихово време , да продуже живот на Планети...Све ове мисли дођоше , ми данас , на Богојављење у пријатељској Елади , поред Мора самог сунцем обасјаног и ватра се запали посред таласа и учини ми се као неко посебно добро знамење...После смо на Тргу у Дросији ( недалеко од Мора ) мезили сир са Крита и морске плодове разне и пили грчка национална пића ...Испред нас на Тргу играла су се деца на броду са Јарболом и махала грчком плаво-белом заставом...

 Тринаест дана , касније  , проведоше са нама пријатељи из Еладе и Богојављење и Св.Јована ( Славу мог оца ) у Србији ...Први пут су видели Планину Тару и реку нашу Дрину...Пре тога упознаше мало боље Београд и шеташе поред Саве и Дунава...

 У Елади на Евији у Халкиди чекао је да се они врате мој унук Агелос , који има само 5 година и који је најмлађи члан пливачког клуба у Халкиди и који ће пливати за коју годину за КРСТ ЧАСНИ...Можда једног Богојављења дође и у Београд на Дунав да заплива за Крст Часни ...Воли наш Аранђел  и Еладу и Србију...

На Тари на дан Св.Јована 20.01.2018.
Са пријатељима из Еладе и са мојом Гоцом                           Нада-Дринска

Православне Цркве и Кумства

                   ОБИЧАЈ ПОСЕБАН У ПРАВОСЛАВЉУ

КУМСТВО У ВЕРИ ПРАВОСЛАВНОЈ
УСКОРО ЋЕ БОЖИЋ У ЕЛАДИ И ДЕЦЕМБАР ЈЕ ВЕЋ ПОДРЕЂЕН ОВОМ РАДОСНОМ ПРАВОСЛАВНОМ ПРАЗНИКУ...Радујем се Божићу међу својим Рођеним и међу Пријатељима који ме дочекују као најрођенију...А КУМОВИ то је нешто посебно!Речи овде застају а фотографије причају...Ова зима нас окупи око ватре и све овде је слично нашој Србији...

 Само је Море плаво и небо је по цео дан плаво а увече ти се чини да се Месец закачи у маслињацима и зна да "брише " северни ветар ,сличан нашој кошави , а онда се смири и поново греје Сунце ( Илиос)...А ових јутара има стално Сунца...

Овај путопис има посебне примесе есеја.Наиме , не тако давно , почех да се бавим битношћу "Старог кумства "у Србији и у мојој првој књизи , записах , један обичај , који се чува годинама ,кумство између две фамилије у Завичају...У Елади се још чува ово Кумство као и код нас и као што Православље налаже , прва и најбитнија ствар кумства овог је Поштовање...Ако је неко из породице прихватио кумство , самим тим и сва његова фамилија ( ужа ) , учествује у томе...Код насСрба се каже ;"Кум није дугме на капуту..."Код Грка је то још више остало од давнина,,,Они су највећи чувари Православља од настанка па до данас , док се код осталих православних народа Вера губила , у неким ружним временима , али Хвала Богу , поново оживесмо Веру нашу Праведну...Зато и ова радост моја у јужном делу Грчке , где се спуштају грчка села према  Мору ...У селу Дросиа живе кумови који су венчали моју Наташу и Димитриса . Кума Ташула ( која је гледала мог унука Ангелоса , од мале бебе , јер његове баке не беху у близини ) , сачека ме испред своје куће , сунчаног оног јутра ...Док смо ишле према Цркви , рече ми да Дросиа броји око 5000.становника...Тог јутра ,започесмо наш дан , одлазећи , прво у Цркву , у  месту , koја носи назив :"Метаморфозис Сотирос "( а то је и наш празник ПРЕОБРАЖЕЊЕ).
.Запалисмо две свеће за Здравље и упутисмо се низ село , а сунце дође разгонећи све облаке и пратиће нас целог дана , поред оног Мора у шетњи дугачком  "Паралијом"( Обалом )...Кума Ташула наставиће ове зиме да буде мој водич по крајевима које ћу носити у мом срцу  као неку радост која ће разгонити тугу која понекад наиђе и окретати моје мисли овамо ка ЈУГУ...
Једне децембарске вечери
на измаку лета 2017,ог.      Наставиће се...                      Н.Л,В.-Дринска

Наше сретање

Ово је по први пут запис истине о сретању блиских и које Бог окрену једне према другима у једном добу живота, када нам деца израстоше у људе и кад почесмо размишљати о нашим прецима... Ужице - понедељак, 2.10.2017, у 15:40 часова.
Док нас две шетасмо Ужицем, које није личило нимало на оно наше старо, овде се у запис убацио Мирјанин муж, Личанин, архитекта у пензији: "Ево, извињавам се, јер сам без питања узео ову твоју свеску, да ти напишем пар речи, овде на тераси наше куће! Данас је леп дан, мирно - сунчано. А, вас две чекам овако. А вас још нема. Одмарам... пијем "Јелен" пиво. Свашта иде кроз главу, али ипак је најважније ово што осећам и примећујем - како је лепо овде у нашем старом дворишту..." Арх. Срећко Зрнић.
Наставак моје приче: Сретен Зрнић (Мирјанин муж), записа јуче, у понедељак, испред старе куће у њеној заветрини у Ужицу, у Југ Богдановој улици, број 12, како се одмори у тишини чекајући нас... Ужице беше полупусто иако је грејало топло, јесење сунце... Гледасмо се нас две повремено без речи и заболе нас данашње Ужице. Мирјанин прадеда, Милован Ракић (и мој прадеда се звао Милован, али Лукић), стиже бежећи од Турака и одабра Ужице, које га подсети на Постојбину, Стару Херцеговину. За њим дођоше још неки Херцеговци и тако почеше градити куће, а неки насељавати куће које Турци коначно напустише...
Када је дошао у Ужице примила га је фамилија Јоксић, јер и они дођоше мало раније, а дочекаше га као најрођенијег, и радоваше се што Милован показа једно умеће, наиме богом дарован беше да шије народну ношњу... Па, није случајно да ношња његова задржа у себи све оне детаље из старе постојбине. А, како се ужички крај брзо ширио, народ наш доби и носи до дана данашњег и кроз будућу западну Србију једно име: Ере из Херцеговине...
Једном на Сајму књига у Београду један од српских Владика изговори: "Херцеговина сама себе расели, а цео свет насели..."

Наши Ерцови су кроз ратове били војници и посебни бранитељи Србије. Било је у Београду првог новембра 2017. године, у Ратничком дому, на дан 99 година од ослобођења Београда у Првом светском рату. Ове године у Дому Ратника млади припремише и водише програм док старији представници Војске Србије, официри и грађани града Београда бише углавном подршка младости, што је још један доказ да се српска војска опоравља и стаје поново уз свој народ. Млади, талентовани из више музичких области показаше ове новембарске вечери песмом из оног времена које су волеле и певале српске војводе и српски војници често и полазећи у борбу, некима је чак песма остајала на уснама и док су гинули, да су достојни потомци и да будућа Србија наставља да памти своје јунаке...
Свечана сала беше препуна, пуковник Марковић у пензији је евоцирао тешка страдања тих ратних година. Присуствовали су и представници Православне цркве, а међу својим народом најскромнији беху, као и некад, српски генерали, који страдаше са својом војском и у овом рату, последњем. Хвала свима, а посебно младим потомцима који оживеше ове вечери ликове и поменуше их и оне дане када су онако млади гинули за Отаџбину. На крају се заори песма, из грла свих учесника и присутних Београђана, коју је и волео и певао и војвода Живојин Мишић "Пукни зоро"...

Нада Дринска

Пронашле се наше душе

"Понекад речи застају и остаје само радост због сличне душе", рече Татјана и рашири руке, говорећи да је моја душа велика, кад их примих у свој дом, онако као своје, наше. А, и јесу моји, ОНИ и НАШИ. Тај сусрет беше "ЧУДО", како рече Николаи, а то чудо, сам ја "видела" већ једну ноћ раније, док су путовали из наше Русије према нашој Србији... и писах о томе као најаву, да обавестим јавност о изложби заједничкој, сликарској и заједничкој вечери књижевној и музичкој... У ствари, ми бесмо рођени далеко једни од других, као душе славенске, али се знало да ћемо се наћи, као сада у Београду, и да никада не можемо бити РАЗРОЂЕНИ. И програм те вечери би наша спона коначна,  наша веза заувек, да се више не раздвојимо.
Божји дарови у уметности нас окренуше једне према другима. Све остало је ишло лагано и Иринин превод са српског на руски стихова битне, књиге Гордане Опалић и Сашин глас пун јачине и лепоте, као да долази из облака, из неба које се плави над Београдом, и Татјанин плес, нестваран, и Владимирово читање поезије на течном српском језику. А онда ненамештенок потече књижевно вече српских писаца и сликара, који поред изложених слика пустише поезију да тече из душе. Наш Ненад "српски Јесењин", скоро да престаде да буде преводилац са руског на српски и обрнуто, јер смо сви, скоро све разумели...
Остала догађања у Београду, исписаће наше сестре и браћа Руси, која и снимаше, и радоваше се заједно са нама, а и наш Иван, који не пропусти да сними ниједан битан тренутак... Фотографисали су и наши Срећко и Мирјана.
У цркви Александра Невског текла је вечерња молитва. Тамо смо осетили у дубини душе наше јединство Православно, љубав која се не пише, не чита, која је ћутња и загрљај још један за срећног пута.

Н. В. Л. Дринска

Уместо песме - добродошлица

Русија нам дође у походе...

У сликама и стиховима, кроз магле јутарње, Сунцу придружена, душом руском најављена, загрли нас рука ПРИЈАТЕЉА. Из далека писмо стиже... И данас овде, у престоници српској, у граду страдања и радости, отворене Двери, раширене руке и љубав из срца славенских... А престадоше ратови и утихнуше топови и долетеше нам Авиони. Пилоти руски и српски заветоваше се небу над Србијом, заједно, као што учинише сликари и песници у бојама неба и раширене душе. И поклонимо се прво заједно у слободи изгинулим борцима заједничким (као некад добровољцима) и обећајмо памћење и наставак незаборава.
Хвала вам, јунаци, и добро нам дошли пријатељи.

      Владимир Бабоши, Ирина Михашина, Александр Бриков, Татјана Фролкина
Данас у Установи Културе Палилула 26.окт.2017.Митрополита Петра 8. од 18-21.час...Заједно са српским сликарима и писцима и грађанима Београда...Н.Л.В.-Дринска (новинар и писац)