Пронашле се наше душе

"Понекад речи застају и остаје само радост због сличне душе", рече Татјана и рашири руке, говорећи да је моја душа велика, кад их примих у свој дом, онако као своје, наше. А, и јесу моји, ОНИ и НАШИ. Тај сусрет беше "ЧУДО", како рече Николаи, а то чудо, сам ја "видела" већ једну ноћ раније, док су путовали из наше Русије према нашој Србији... и писах о томе као најаву, да обавестим јавност о изложби заједничкој, сликарској и заједничкој вечери књижевној и музичкој... У ствари, ми бесмо рођени далеко једни од других, као душе славенске, али се знало да ћемо се наћи, као сада у Београду, и да никада не можемо бити РАЗРОЂЕНИ. И програм те вечери би наша спона коначна,  наша веза заувек, да се више не раздвојимо.
Божји дарови у уметности нас окренуше једне према другима. Све остало је ишло лагано и Иринин превод са српског на руски стихова битне, књиге Гордане Опалић и Сашин глас пун јачине и лепоте, као да долази из облака, из неба које се плави над Београдом, и Татјанин плес, нестваран, и Владимирово читање поезије на течном српском језику. А онда ненамештенок потече књижевно вече српских писаца и сликара, који поред изложених слика пустише поезију да тече из душе. Наш Ненад "српски Јесењин", скоро да престаде да буде преводилац са руског на српски и обрнуто, јер смо сви, скоро све разумели...
Остала догађања у Београду, исписаће наше сестре и браћа Руси, која и снимаше, и радоваше се заједно са нама, а и наш Иван, који не пропусти да сними ниједан битан тренутак... Фотографисали су и наши Срећко и Мирјана.
У цркви Александра Невског текла је вечерња молитва. Тамо смо осетили у дубини душе наше јединство Православно, љубав која се не пише, не чита, која је ћутња и загрљај још један за срећног пута.

Н. В. Л. Дринска