Летњи месеци у Завичају...

                       ОВЕ   ГОДИНЕ   У  ЗАВИЧАЈУ...(НЕ БЕШЕ ПРОЛЕЋЕ)

Зима је дуго била и падале су дуге кише , магле су спавале дуже поред река...И онда...Као да нам неко украде пролеће...Пролеће нам се сваке године измиче а ове године и лето закасни...Побегоше људи из Београда...Наступи топлота , неиздржива...Сада сабирам неке утиске из јула и августа (прве половине)...Била сам кратко у Београду и онда се враћах у Завичај...Сви су некуд отишли....А један ме пријатељ изневери...Опет се радовах Регати на Дрини и овог јула пловила сам ( по сопственој жељи ) на сплаву са Словенцима , из братимљене Општине Кршко који су се давно братимили са Бајином Баштом ..Дивни млади људи , углавном , мало је било старијих...Али сви заједно подсетише ме како сам ,приликом мог боравка и рада у Словенији ( за време оне Југославије ) имала у Словеначком Приморју , своје пријатеље ...Са некима нисам никад сасвим , прекинула контакт , а сада на Дрини стекох нове пријатеље...Доман је тако добро говорио српски ( без нагласка ) ,а тек како је певао наше песме , скоро да посумњаш да ли је момак ,стварно Словенац...Неко рече : "Res je Slovenc , ali ima srpsko srce..."Дрина зна да приреди пријатна изненађења, па тако и овог пута...Уочи Регате ,на улици испред културног центра ,беше весело , као и ранијих година...

А сутра дође Регата на Дрини и дружење незаборавно и увече концерти на МОСТУ...И Растанци и обећања да пријатељство тек почиње...( наставиће се ) Н.Л.В.-Дринсака

Србија међу рекама ...

                  И  ПОКРАЈ  СРБИЈЕ  ТЕКУ РЕКЕ...

...Србијом одвајкада и покрај Србије теку Реке...Свете су постале ...Посвети их крв , проливена Ратничка..Обале су наше често границе...На Њима стајаху Граничари наши , војска , БРАНИТЕЉИ...Па и данас многи у магли ћуте " невидљиви " оку непријатељском , притајени ,научени да живе поред воде...Ми рођени поред река , жртвовани још рођењем , одгајани да нам је Љубав : Прва и Последња , Србија...Све Љубави друге утапају се у Њој , као делови срца ,које кад престане да куца остави трептаје светлости у којима ЗАУВЕК живи ДУША...Песници су обдарени Душом и преко границе,,,А тек Они рођени уз Реку...

 Пети Међународни Песнички Сусрети "Орфеј на Дунаву 2017..." у Костолцу ,  донеше неку нову бол и радовања и познанства нова и неки песници , по први пут у овом делу обале поред Дунава , окупише се са Костолчанима , или оним ранијим душевним људима , уметрницима ,који одавно трагају за себи сличнима ...

А било је лета овог  , претоплог и наизменично олујног...И није чудо што ћемо доживети Авантуру на Дунаву , на Броду Старом и што ћемо се једног тренутка "загрлити"у групи великој (како Аца , млади песник , констатова , а мислио је , да се , сигурно тако чврсто не би загрлили , да нам није Олуја запретила на Дунаву...Уствари Дунав не беше крив , постаде нам и Заштиник , а Небо изнад нас се разгоропади после песама "љубави " пуних...Небо не опрашта претварања и намештаљке разне...

ПРВУ награду ипак , заслужено доби наш Драган Драгојловић , мада свих сто и више аутора заступљених и одабраних за овај Зборник , дароваше своје песме , за књигу заједничку , у којој се сложише сва слична осећања пером исписана...

Недељко Терзић 

Предговор срочи , као прозну песму у виду извештаја , или приказа настанка Љубави ( иако нико не зна тачно Њен сами почетак) па помену Богове у разним Земљама који по предању , чувају и дан данас и бране од злих и поганих , Љубав...И рече како овог дана : " Орфеј -Трачанин пореклом , грчки песник , предводник је вековима најлепших казивања о ЊОЈ о најснажнијој , светој поставци људских емоција..." АА ми данашњи песници , исто као и они пре нас и они што ће доћи кроз будућност говорисмо своје стихове из ДУШЕ...Прорекох , уместо дужег представљања , да Костолац на Дунаву , заиста постаје стециште , Правих песника , односно оних којима је Душа , ништа друго до ЈЕДНА ВЕЛИКА ЉУБАВ...

Неко ми једном рече да "БЕЗ БОЛА НЕМА ЉУБАВИ", али Љубав је ипак радосна ЈЕР НЕ УМИРЕ!...

Весна В,Лаловић

ЉУБАВ СО СВЕТА

"Словесна иконо моје Љубави

и Творче мога Универзума

мој стваралачки дару

којег поспешује подједнако

и Сунце и киша ,

Ти си оно прво поимање

још од првог јутра  и највећа вредност смисла,

кад ме отргнеш од бесмисла,,,"

              Драган Драгојловић-Златиборска Звезда

"Корачам између далеких дана

и изгубљених година према теби,,,

Идем између бола и твога осмеха...

Према теби...

Странама света које се не додирују

кријући путеве којима си пролазила

корачам под Звездом која осветљава 

изгубљено и Златибор , 

где сам те једном љубио....."

                        Марија Најтхефер-Попов-ОБЕЋАЊЕ

      "....Ако утихнеш нестаће у мојој песми цвркут птица

       кроз прозор што ме буђаше,

       из баште мог детињства , 

        занемеће звона на звонику

         оближњег светилишта ,

        где недељом брижне мајке и очеви

        озбиљног лика се мољаху Створитељу

        за здравље и срећу својих наследника....."

                                    Александар Јовановић-ПРОЛЕЋА ДАР

        "           ....На образу што се гњезде полегле стреле

                         на предатој земљи........

                         Док склопљени су капци 

                          свађају се тен бео и власи расуте тамне...

                          Настала је прича , уснули краљ и слобода кротка

                          Ушушкаће нас вечерња тмина

                          Покрити разливени зрак , априлски дах......

                                 Драган Журжевић -НЕ БИХ ИСПИТИВАО

           Не бих испитивао страшни понор душе .

           Мало би ми било и хиљаду луча.

            Кад се кора пробије копљима сазнања.

            Тад отровна лава може да прокључа..... 

                                   Нада Вукићевић ( Лукић-Дринска)-ЈОРГОВАНИ НОЋАС ЦВЕТАЈУ

             Немој ме љубити ноћас ни у сновима

             док ме умива киша ....

              Јорговани ноћас цветају....

              Мирисом разгоне празнину...

              Догодило се и није ....

              Само птице знају ....ЗАЋУТАЛА ПЕСМА...

Читали смо наше стихове ...Дунав заволе песнике још више...У друштву песника била је и ВЕСНА...Личила је на Пролеће.                                  Н.Л.В.-Дринска

И после 50 година...

       ПЕДЕСЕТ ( 50) ГОДИНА ОД НАШЕ МАТУРЕ

(Прве две године гимназије учих у Ужицу. Тамо ме покојни отац Гојко , смести у једну од оних кућица испод Алексића Моста , у којој је живела бака Тијана , САМА...Она тада беше једна мало погурена старица , лепо увек чисто обучена са браон марамом на глави ... Бака Тијана беше татина стрина , јер њен погинули муж , беше деда Светомир Лукић , један од оснивача Дринске Дивизије ...Погибе на Солунском фронту , и почива и дан-данас на Солунском Гробљу-Зејтинлику , а споменик му стоји , међу осталим крајпуташима , поред Дрине на самом улазу у Бајину Башту , у Породичном гробљу , где има још неколико спомен обележја Лукића , а ХУМКЕ су им далеко од куће , писах већ о томе...Бака Тијана се разболи и мој покојни отац је одвезе нашој кући испод Црвене Стене у близини Дрине и она проведе своје последње дане са породицом Њеног покојног Светомира...После тога ме мој отац одведе у Гимназију "Петар Кочић " у Велики Зворник "јер у Малом Зворнику на десној обали , иако се прилично развио нема ни дан данас Гимназије...

Тако и ове наше јубиларне 50-годишњице од Матуре стигосмо прво у М.Зворник .18.ти је јуни лето 2017."Ракетин " аутобус ме довезе са десне стране Дрине ...Ми раније допутовали имали смо дочек наше Миланке , па Радована Веселиновића ( "Цијука")кога сви овде знају као изузетног доктора -зубара ...Нађох га како шета у близини станице ...Заједно смо дочекали Мирољуба Грујичића -Шпиру...

Са терасе "Цијуковог " стана гледали смо Дрину и на оној страни , кроз дрвеће Велики Зворник и поседћасмо се непрекидно...Ништа нисмо заборавили...Као да је онда време стало , макар да можемо и Дрину да зауставимо , само овог дана , помислих да запишем и да се ништа не заборави ...Сетисмо се како смо били најбољи ђаци : нисмо дозвољавали ни на тромесјечу ни на полугодишту ни на крају да имамо у дневнику ни једну јединицу ...Зато смо сваке среде имали слободно , док су други ишли у школу и често путовали са два професора у Београд , рецимо у Позориште...Сетисмо се представе из Господе Глембајевих у којој су глумили Виктор Старчић и Марија Црнобори...Путовали смо возом који је кретао из М.Зворника испод оних стена , које и данас постоје али испод њих не креће воз...По подне се наоблачи и молим кишу да престане како бисмо прошетали у колони кроз Град Вел.Зворник како осмислише наши организатори на челу са Јанком Микићем...Кретосмо , поподне из М.Зворника да пређемо преко Старог Моста , ми који живимо на разним странама и наши који живе овде...Неколицина нас беше из Београда...Стари мост зарастао у траву , иако свакодневно , мештани , прелазе и тамо и овамо...Они као да више не воле овај мост ( после овог рата , вероватно с разлогом), па зато стоји тако запуштен ...Користе га , додуше , као локални прелаз , а 4 км ниже ; Мост у Каракају , веза је ширег значаја...

У недељу 18.ог јуна 2017.преко Старог Моста пустише нас све да пређемо са десне обале на леву ...Међутим један млад момак не дозволи нам да изађемо на леву обалу,,,Да не би било забуне обојица су били Срби,,,Узалуд преклињасмо јер ту нас у близини чекаше наши другови и дугарице ,да почнемо нашу после 50 година , свечаност матурску...Морали смо се вратити назад а и  поново направи питање сад промењени "граничар" како смо ушли...

Плакало ми се и пожелех да не изађем целе вечери и ноћи са оног некад драгог моста и да се договоримо да сви и са леве и десне обале уђемо на НАШ МОСТ и доведемо и остале учеснике и прославимо 50 година од наше матуре,,,Ипак нисмо имали времена да то остваримо и тако десном страном одвезосмо се до Каракаја , 4 км и вратисмо се са оне стране у правцу Моста...Дрина престаде да тече , киша поче да пада,,,Ипак десише нам се дивни тренуци...Са нама беху два наша професора ;проф,Војин Пажин , који нам је предавао математику и Станиша  Јовановић , који је предавао немачки , јер нас је било две групе који смо учили француски и немачки...Наш Јанко Микић је био организатор главни ,,,Милован Лазић је помагао...Наша гимназија "Петар Кочић" је још жива али су у њој деца из осмогодишње школе "Св,Сава".Гимназија је премештена на друго место...Данашња директорка Биљана рођена је оне године када смо ми матурирали.Била је љубазна да нам подели Дипломе ( плакете) а Кристина ученица 5-ог разреда носила је испред нас улицом таблу на којој је писало 50.година -Пре тога ја сам имала тужну дужност да "прозовем" све наше Професоре и другове и другарице који су отпутовали у оне друге просторе...Рекох да су ту међу нама у оним школским клупама ...Киша је престала а Дрина се , чини ми се поново покрену и прими све наше успомене , а онда се зачу хармоника  и запевасмо наше песме старе,,,

19-24 јуни 2017-

Б,Башта                                                                                   Нада Лукић -Вукићевић ( Дринска)

На Дан Побратимове изложбе

                      СЛИКАР  ЧУДОТВОРАЦ

У Београду 08.јуна 2017. Ово беше 36.(тридесет шеста) изложба нашег сликара Милоја Миће Веселиновића-Тарског ...Да се подсетимо: Рођен је 1953.у Солотуши (на оној страни Таре иза Бајине Баште )...Завршио је ликовно образовање на Вишој педагошкој школи у Београду у класи Свете Лукића , Милуна Митровића , Сотирова и других...Један период је предавао ликовно , деци у школи...До ове изложбе излагао је и у Београду и по осталим градовима у Србији...Изложено је преко 900 слика уља на платну и више од 1500.Акварела ...Известан број слика је отпутовао у : У Холандију , Немачку , Пољску , Швајцарску , Америку , а велики број власника је у Београду , Новом Саду ,Нишу ,Смедереву , Бања Луци , у Бајиној Башти ...А има једна посебна , у кући поред мора ,у Елади , на острву Евија ( код мојих Наташе Димитриса и Ангелоса) а име јој је : ЗОРА НА ТАРИ ...Грци шетају поред мора , и кад су врата отворена замоле да уђу да је погледају...А прошле зиме , док је одсјај ватре ишао према слици моја кћи проговори : "Кад се некад ујутро пробудим ОНА ГЛЕДА у МЕНЕ и веруј ми док се не расаним помислим да се будим на нашој Тари или у нашој кући старој поред Дрине а са Таре ЗОРА СИЈА..."

А памтим ОНУ ИЗЛОЖБУ када сам први пут угледала "ВЕТАР У БОЈИ " и после записах:

под мојим девојачким презименом ( Нада Лукић) -Скица за портрет сликара који понекад личи на песника -

...Вечерас Београдом дува кошава,само што ме ветрови не спречише да кренем на изложбу нашег сликара Миће Веселиновића...На отвореним вратима ме сачекаше , као изашли из слике ,неки други ветрови , шуморише испред мене , као водичи , водише ме од једне до друге слике и објаснише ми сваку слику посебно , мењајући гласове и облике ...Улазише у слике , постајаше ,час небо час дрвеће , час годишње доба свако , наизменично...Постајаше једног тренутка кућа у планини , покривена снегом , испред ње три сена сва у белом , просто да ти забљесне у очима ...Као да си сад тамо , око подне , усред зиме ...Моји водичи мењаше боју , сваког тренутка , бише пурпурни , нежно жути , тамније зелени и плави и љубичасти и бели , нестварни изван свега ,

ови нови ветрови , помислих ,имају моћ , досад невиђену , шетају са мном нашом планином , макар да сам вечерас у Београду ...Јесам ли ? Одједном моји водичи се ускомешаше и заћуташе ...Остаде само још један ВЕТАР У БОЈИ ...

А онда , поред слике , поред једног стуба , стајаше сликар.Учини ми се познат , око њега опет познати ...Као да године нису прошле...Навреше сећања из младости , из оних дивних пролећа .

Наш сликар ми је личио час на песника , час на сликара , час је био и једно и друго заједно .У сред слика чула се музика , клавир па гитара , па песма из нашег краја...

Тамо смо имали и најмлађег посетиоца малу Сару...Испред сваке слике је застала , несташно се поигравала са ВЕТРОМ У БОЈИ ...Неко започе разговор ..Помислих , неки ни овде нису прекидали своја дружења...Знала сам да сам нешто пропустила...Ноћ граби над Београдом и ником се кући не иде . Време оде уназад , професор престаде да личи на професора , сликар далеко од слике више ми се учини као један дечак  који напушта планину и одлази у велики град...

Беше ТАДА...А САД ?

Девојчице као некад Сара осетише "ВЕТАР У БОЈИ"и заиграше.

Дан је био сунчан после синоћне изливене кише а вече онако освежено није наговештавало још непогоде ...Писала сам скоро о једном БОРУ , који се златио при заласку сунца ,и тако једном давно планина изнад Ужица доби име Златибор ...А има и један БОР на Тари , а Тара и Златибор се стално грле шумама и после причају људи да постоје Тара Златибор и Златар као ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ...И загрлише се Тара и Златибор шумама и родише Златар...

Нисам спојила сликара Златиборског и Тарског ( иако ми је то жеља била ) ...Сликар Божо сад почива ...На Златибору , предвече , кад сунце оде између борова , Завичајци зборе како им се учини , да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то његова душа ту залута , као да не може сасвим да отпутује...А уствари живи он у сликама својим и то је истина...

И ОН раније беше стално између Завичаја и Београда...

Сликар Тарски , ове године , спреми велику Изложбу у Београду и посвети 100-тину Акварела Београду старом ...Све улице живе као некад и обојене бојама нежним а светлост им не мањка .Међу посетиоцима беху деца( као и онда)само обучени у гардеробу према својим старијима као да ће сви закорачити у оне улице да их још живљим направе).А ОН је стално између Београда и Завичаја ( мимоилазимо се често на путу том...А на Тари и у Београду , заспале су ЗОРЕ на пејзажима , па сањају и ишчекују сунце ,( уствари кад их боље загледаш ( ПА И АКВАРЕЛЕ ОВЕ) не знаш да ли је то сан или јава ...Наши сликари су прави чудотворци...Представих многобројним посетиоцима ( међу којима беше посебан гост Рус Владимир уредник једног важног часописа у Лењинграду ) Нашег Тарског , који вечери ове беше , скоро искључиво БЕОГРАДСКИ... И ОВА 36-ста изложба остави дубок утисак на посетиоце...И опет беху и стари и нови љубитељи праве уметности а и деца , будући сликари , музичари ,поете и историчари...
У Београду јуни.лето 2017.                                                   Нада Вукићевић ( Лукић - Дринска)

Ужичани у Београду и Пријатељи

                          

Потомци Професора М.Поповића са његовом ученицом из Уж.Гимназије

           ГОДИШЊИ  СУСРЕТ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

И ове године у Београду у Сава Центру у ресторану "Сава"2-ог јуна лета 2017.тог беше наше дружење...Нису присуствовали само чланови Завичајног Удружења Ужичана у Београду ,већ се све више придружују остала Удружења ,Златиборског округа и из Западне Србијe, а ове године све су и бројнији пријатељи наши из осталог дела Србије...

Из Завичаја , из Ужица дође Градоначелник са супругом , а срце се тек напуни поносом кад уђоше Трубачи и Дарија пусти грло и запева песме : старе и нове...А тек се наша радост настави што Војска наша и Полиција обнови дружење са народом својим...Били смо као "сирочићи " и нико нас штитио није...

На свечаности нашој три генерације се удружише и избрисаше разлике у годинама...Подсећање се покрену за једним столом...Ми смо у Ужицу у Гимназији имали професора Милана Поповића , који је предводио Планинаре и у природи нам држао часове , зато нам Завичај остаде у срцу , и запамтисмо сваку стопу , и шуме и малу Ђетињу и велику Дрину , и планине и подножја , ( под њима заклоњене вароши , од непогода и злонамерних , који надираше , да нам узму можда "ДУШУ" и палише Светиње и куће наше које су најлепше кад су од камена и дрвета прављене...Наши синови и данас браниоци јесу...

"Момак" из Луновог Села  са супругом

Брат и сестра ( потомци професора Милана Поповића ) , развеселише нас ђаке Његове из Ужичке Гимназије...

А у Луновом селу , још увек се рађају и трају , и своју децу имају , као да су сви род рођени Луна -Јунака...

Вече је одлазило а ником се кући није ишло...Из оних Планина су нам родом : и професори и Генерали и инжењери и сликари и учени људи , по скромности ненадмашни...Због скромности , често јавности нису били знани...А вече ово , ипак започесмо и Зору дочекасмо уз песму : " ОЈ Ужице мали Цариграде " ...Београд заћута само ове ноћи и тако Ужичани беху само једне ноћи ,Домаћини у главном граду нашем , јер Београд поче да личи на град , одвојен од ОСТАЛЕ  СРБИЈЕ...

У Свету Недељу ,кад започеше ТРОЈИЦЕ

Београд , Стари Град                                                                               Н.Л.В.-Дринска   

Било је у Београду...

     

          У БЕОГРАДУ БЕШЕ ...

Већ минулог 23-ћег маја лета 2017.-ог 

Удружење Ужичана у Београду , са председником др.проф.Милошем Туцовићем . на челу покрену једну помало изобичајену акцију и са овим се исправи , можда једна неправда , када је у питању Позориште из града Ужица у односу на београдска позоришта , јер обично су београдска позоришта путовала по земљи нашој Србији и гостовала по мањим и већим градовима и варошима...Овог маја Народно позориште из Ужица  , гостовало је у Народном позоришту Београд на сцени "Раша Плаовић" са представом "Одумирање Међеда "-Бранка Ћопића...Ћопићево дело , после Другог Светског Рата беше актуелно , тако и сада , после "овог рата"понови се несмањена актуелност ...Да ли је то САТИРА , или се може назвати ТРАГИ-КОМЕДИЈА?" У публици се дешавао  , наизменично , смех  и ћутња , због неких истина , које не иду у прилог нашим људима , кад се нађу на власти , ( у власти ) , било мда су "писмени " грађани или " неписмени" сељани односно планинци наши , који и мишеве и "међеде"прогласише за "штеточине "како би после тражили накнаду , од виших власти у граду , који неће ни проверавати ово сеоско и планинско догађање , јер се мало задржавају у својим селима из којих су побегли у градове , а потребни су им све цешће завичајци да гласају и да их нахране...Ова подела међу својима , траје и нажалост још ће трајати ...Зато се у нашем народу рађају и писци за сва времена ( као Бранко Ћопић) и изванредни глумци из народа долазе и лако глуме свој народ и обичаје , јер су и они поникли у народу том...Па и кад се определе за останак у граду  , постижу , не само у глуми , већ и у разним областима ,посебне успехе ...

У Београду , овог маја , дадоше све од себе , глумци ерцовски , у једном делу и надмашише себе , на Сцени Раша Плаовић...

А Ужичко позориште ( сазнадох већ раније из историје ужичког позоришта ) постоји од 1856.када је исте године основано и читалиште прве библиотеке ...Један период се десио прекид Ужичког позоришта...А онда 10-ог августа 1945.по одлуци министра просвете , крете Прва Премијера и би Нушићева " Госпођа Министарка "у режији Обрада Недовића и заживе позориште поново у просторијама Соколског Дома...

 Оснивач данашњег Народног позоришта Ужице јесте СО Ужице и једино је професионално позориште у југозападној Србији ...Ужичани воле позориште и још увек се облаче свечаније кад одлазе у Цркву и у Позориште...Ужичани који живе у Београду , тај обичај држе и овде , или да су у било ком другом граду у Србији или негде у "белом свету"...

У Београду мај 2017.                                                                              Н.Л.В.Дринска                                                

Животопис

                       ЛИСТАЈУЋИ  ЖИВОТОПИС  НАШЕГ  ГЕНЕРАЛА

Драгољуб Д.Ојданић ( Генерал бивше Југословенске Армије ) беше рођен у Равнима код Ужица 01. јуна 1942.године...

Генерал срочи сам свој ЖИВОТОПИС , који није ни мала књига , има око 1080 страна...Рече ми да је писао Књигу ОВУ у Хагу , у заточеништву...Ипак Дух Његов и снага , трају и данас , а војник српски , унутар ,повуче у себе , све ране незацељене и туге , одстоја сам , као да беше на Мртвој Стражи , на Врх Златибора и Таре и учини му се да разговор обави са облацима изнад обе планине и да му борови они беху и Судије и Порота , као да наставише кроз ветар планински , да шаљу истине , које још увек Тајне јесу и не могу се све , наједном обелоданити...Пошто познајем душе ратничке ( и моја породица је једна од њих ) , опет се расплачем у планини , још и ветар ми осуши сузе...А Србија наша памти кроз векове... И не постоји нигде на свету , војник сличан нашем , снажан у рату , а потом нежан , према мајци , сестри , жени , кћери и према унуцима.И зато није битно да ли наш војник постане вођа Армије ( као Генерал Ојданић ) или остане војник-обичан , или добровољац ( из прошлих ратова , као Солунац коме после окачише ордење , за ране небројене ...) Овај раскорак у карактеру војничком се не мења ни до оног дана последњег , када се још једном на пут упуте...А гени су чудо и сигурно је и наш Генерал имао ђеда Солунца који је "миловао " пушку и сабљу гланцао парчетом сукнене тканине...Замолих Генерала ,да другом приликом , кад ОН време одреди , направимо један интервју ( можда и више од тога ) , јер није исто кад сам пишеш свој животопис , као кад прођу битке и крене подсећање , разговори у "миру "...То је сад оно поратно време , док још увек може да се зарати и на Косову и Метохији и преко Дрине у Републици Српској и у Крајинама , где избегли и преживели оставише рушевине и још увек видају ране , углавном у Србији и чекају да се , можда ,ускоро ,кући врате ...
И мржња завлада , чак међу својима...А шта да каже командант ОНЕ АРМИЈЕ , која је имала војску из свих народа , сада разрођених и посвађаних ? Није могао да то заустави и нико не би могао ! Није то била само српска војска као у Првом Св.Рату. Бранила је границе Србије ...А овај рат-последњи ? Прво растурише војску ...Народ у Србији се једино у војску уздао...Генерал Ојданић , у књизи , није рекао све и не може...Мислим да ће о томе одлучити , заједно са Њим Његови саборци , директни учесници...Увек сам мислила да свака војска мора да има своје Војне Тајне...Па и у нашој војсци се то подразумевало...Неко је прекршио правило...Генералова књига биће тек корисна и вероватно ће и наша војска имати шта да научи...Неке ће Истине доћи касније... У VIII поглављу Генералове Књиге пише у наслову "РАД НА УТВРЂИВАЊУ ИСТИНЕ".

А испод фотографије Волтерова мисао: "Ко опрашта злочин, постаје његов саучесник..." Наш Генерал није опростио, ко то може да износи неистине? "Јунаци никад у Србији нису били издајници", иначе, срами се Србија од оних који се удружише у Табор кукавица, па онда "прозивају" недужне... Кукавице ће се повући у мишје рупе и светлост ће доћи да главе обасја јуначке... Радуј се Србијо: "Јунаци не умиру!!! Васкрснуће Србија!"
А "тамо" му узеше 15 година живота и рада и помислише да ће да заборави Србију и Златибор и   војску српску...Узеше му и вид из једног ока , сматрајући да на оно друго неће моћи да види " довољно "?Ипак преживели сведоци , посебно ратници , имају још једну мисију да пренесу истину , а она долази кад дође смирење и Духовни наш развој у блиској будућности , кад на дужи период престану ратови и кад Душа оздрави...Телесне ране зацелиће ускоро , а помоћи ће и Јединство у Православним земљама...

 Нада Лукић Вукићевић-Дринска
потомак српских ратника
Београд мај 2017.