У Београду 08.јуна 2017. Ово беше 36.(тридесет шеста) изложба нашег сликара Милоја Миће Веселиновића-Тарског ...Да се подсетимо: Рођен је 1953.у Солотуши (на оној страни Таре иза Бајине Баште )...Завршио је ликовно образовање на Вишој педагошкој школи у Београду у класи Свете Лукића , Милуна Митровића , Сотирова и других...Један период је предавао ликовно , деци у школи...До ове изложбе излагао је и у Београду и по осталим градовима у Србији...Изложено је преко 900 слика уља на платну и више од 1500.Акварела ...Известан број слика је отпутовао у : У Холандију , Немачку , Пољску , Швајцарску , Америку , а велики број власника је у Београду , Новом Саду ,Нишу ,Смедереву , Бања Луци , у Бајиној Башти ...А има једна посебна , у кући поред мора ,у Елади , на острву Евија ( код мојих Наташе Димитриса и Ангелоса) а име јој је : ЗОРА НА ТАРИ ...Грци шетају поред мора , и кад су врата отворена замоле да уђу да је погледају...А прошле зиме , док је одсјај ватре ишао према слици моја кћи проговори : "Кад се некад ујутро пробудим ОНА ГЛЕДА у МЕНЕ и веруј ми док се не расаним помислим да се будим на нашој Тари или у нашој кући старој поред Дрине а са Таре ЗОРА СИЈА..."
А памтим ОНУ ИЗЛОЖБУ када сам први пут угледала "ВЕТАР У БОЈИ " и после записах:
под мојим девојачким презименом ( Нада Лукић) -Скица за портрет сликара који понекад личи на песника -
...Вечерас Београдом дува кошава,само што ме ветрови не спречише да кренем на изложбу нашег сликара Миће Веселиновића...На отвореним вратима ме сачекаше , као изашли из слике ,неки други ветрови , шуморише испред мене , као водичи , водише ме од једне до друге слике и објаснише ми сваку слику посебно , мењајући гласове и облике ...Улазише у слике , постајаше ,час небо час дрвеће , час годишње доба свако , наизменично...Постајаше једног тренутка кућа у планини , покривена снегом , испред ње три сена сва у белом , просто да ти забљесне у очима ...Као да си сад тамо , око подне , усред зиме ...Моји водичи мењаше боју , сваког тренутка , бише пурпурни , нежно жути , тамније зелени и плави и љубичасти и бели , нестварни изван свега ,
ови нови ветрови , помислих ,имају моћ , досад невиђену , шетају са мном нашом планином , макар да сам вечерас у Београду ...Јесам ли ? Одједном моји водичи се ускомешаше и заћуташе ...Остаде само још један ВЕТАР У БОЈИ ...
А онда , поред слике , поред једног стуба , стајаше сликар.Учини ми се познат , око њега опет познати ...Као да године нису прошле...Навреше сећања из младости , из оних дивних пролећа .
Наш сликар ми је личио час на песника , час на сликара , час је био и једно и друго заједно .У сред слика чула се музика , клавир па гитара , па песма из нашег краја...
Тамо смо имали и најмлађег посетиоца малу Сару...Испред сваке слике је застала , несташно се поигравала са ВЕТРОМ У БОЈИ ...Неко започе разговор ..Помислих , неки ни овде нису прекидали своја дружења...Знала сам да сам нешто пропустила...Ноћ граби над Београдом и ником се кући не иде . Време оде уназад , професор престаде да личи на професора , сликар далеко од слике више ми се учини као један дечак који напушта планину и одлази у велики град...
Беше ТАДА...А САД ?
 |
| Девојчице као некад Сара осетише "ВЕТАР У БОЈИ"и заиграше. |
Дан је био сунчан после синоћне изливене кише а вече онако освежено није наговештавало још непогоде ...Писала сам скоро о једном БОРУ , који се златио при заласку сунца ,и тако једном давно планина изнад Ужица доби име Златибор ...А има и један БОР на Тари , а Тара и Златибор се стално грле шумама и после причају људи да постоје Тара Златибор и Златар као ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ...И загрлише се Тара и Златибор шумама и родише Златар...
Нисам спојила сликара Златиборског и Тарског ( иако ми је то жеља била ) ...Сликар Божо сад почива ...На Златибору , предвече , кад сунце оде између борова , Завичајци зборе како им се учини , да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то његова душа ту залута , као да не може сасвим да отпутује...А уствари живи он у сликама својим и то је истина...
И ОН раније беше стално између Завичаја и Београда...
Сликар Тарски , ове године , спреми велику Изложбу у Београду и посвети 100-тину Акварела Београду старом ...Све улице живе као некад и обојене бојама нежним а светлост им не мањка .Међу посетиоцима беху деца( као и онда)само обучени у гардеробу према својим старијима као да ће сви закорачити у оне улице да их још живљим направе).А ОН је стално између Београда и Завичаја ( мимоилазимо се често на путу том...А на Тари и у Београду , заспале су ЗОРЕ на пејзажима , па сањају и ишчекују сунце ,( уствари кад их боље загледаш ( ПА И АКВАРЕЛЕ ОВЕ) не знаш да ли је то сан или јава ...Наши сликари су прави чудотворци...Представих многобројним посетиоцима ( међу којима беше посебан гост Рус Владимир уредник једног важног часописа у Лењинграду ) Нашег Тарског , који вечери ове беше , скоро искључиво БЕОГРАДСКИ... И ОВА 36-ста изложба остави дубок утисак на посетиоце...И опет беху и стари и нови љубитељи праве уметности а и деца , будући сликари , музичари ,поете и историчари...
У Београду јуни.лето 2017. Нада Вукићевић ( Лукић - Дринска)
У Београду јуни.лето 2017. Нада Вукићевић ( Лукић - Дринска)
Нема коментара:
Постави коментар