"Заборављени неимар"

УЖИЧАНКЕ

Удружење Ужичана у Београду ,(постоји од 1923 год.) а на посебну иницијативу нашег Председника Удружења др професора Милоша Туцовића , започе постепену рехабилитацију , неправедно осуђиваног и прогањаног , нашег "НЕИМАРА"Влајка Брковића и коначно казују истину најближи Његови сарадници и вечито захвални пријатељи , и најближа родбина...

Године су пролазиле у неспомињању његовог имена, јер се био "огрешио" о државу и урадио "недозвољену" продају на Лондонској берзи. Ужичанин, Влајко Брковић, рођен 1925. године у селу Поточање код Ужица, а изненада преминуо 21. децембра 1991. Књига изашла после 16 година "Заборављени неимар" расветљава неке догађаје, који ни онда нису били јасни ни људима, а ни њему самом, јер све што је урадио у свом крају: био је оснивач Ваљаонице бакра, доводио је људе и запошљавао их, обезбеђивао им пристојне плате, а био је "мајстор свог заната", јер је дипломирао металургију у Љубљани, и као стручњак дошао при оснивању Ваљаонице бакра у Севојну. За директора Ваљаонице изабран је 1960. године и остао 13 година; својски се залагао и Ваљаоница је напредовала и људи су га волели, и сада на представљању књиге о њему (а написао је Драгиша Милосављевић) један од његових савременика, који је добровољно прихватио задатак који су му одредили остали поборници Влајковог дела и који га памте само по добру. Један од њих је изговорио: "Имао је посебан смисао за добру организацију рада, зато је увео у фабрику учење страних језика, обезбеђење вишег стандарда запослених му је било посебно битно."

Могло би се рећи да је Ваљаоница, после, алуминијума била његово дело. Писац, аутор књиге, је завршио историју уметности, али свеједно предлог је пао да напише књигу о Влајку Брковићу. У време Југославије, када су се одржавани конгреси партије и пре него је послат у затвор Влајко "владала је негативна еуфорија у Ваљаоници, испитивани су људи који су били против Влајковог искључења из партије, Конгрес Југославије је наредио Конгресу Србије да распусти комитет у Севојну", сећа се судија Пантовић...

Ова књига је само мало отворила причу из Ваљаонице и само је један део дотакнут. "О Влајку се у народу причало шапатом, није се смело говорити гласно..." А сви су причали о њему - и обичан сељак и обична сељанка са поштовањем... "Њега је немогуће поновити, њега је немогуће копирати, али једно време сам се трудио да личим на Влајка, али верујем он је био испред свих макар 50 година. Ја (Суботић Драган) сам заљубљеник у Ужице, ја сам своју децу васпитавао да буду заљубљени у Ужице. Улица у Ужицу носи његово име, али треба да допринесемо да и Ваљаоница добије његово име..."

Аутор (писац књиге): "Људи су сведоци Влајковог времена и знају они каква је неправда Влајку нанета... Затворили су га у затвор Забелу... Стане Доланц је рекао супрузи Влајковој: "Госпођо Брковић, ово се у Словенији не би могло догодити, затворити овако способног човека?"

У Словенији не би могло да се догоди, али у Србији је, нажалост, могло...А, догађа се и данас. Књига је, пре свега, посвећена супрузи Влајковој ,  Олги Брковић. Без ње, говорио је Влајко, не би никад био успешан човек.

На представљању књиге у општини СО ВРАЧАР, у сали општине СО ВРАЧАР, седела сам одмах поред синовице (ћерке рођеног Влајковог брата), Тање Брковић. Седела је у другом реду поносна, са благим осмехом, поред ње је седела и Влајкова сестричина - Радмила. 

Њихова лица су одавала радост, што су доживеле да њихов стриц и ујак буде споменут ове вечери, пред толико Ужичана од којих га већина  још увек памти и поштује и не заборавља.

Била сам први пут и ја поносна што сам из оног завичаја што нам је изнедрио Влајка и многе неимаре који су доприносили у неком времену да Србија настави да живи...

Н.В.Л Дринска

Још увек април у Београду

                  НЕКОЛИКО ДАНА ПРЕД

ВАСКРС - У Београду

Представљена је књига: "Село у Србији-Благо које траје" др. Милутина Матића ...Беше 13.априла.2017. у 19 ч. у просторијама Удружења Крагујевчана .у Булевару деспота Стефана 12/8 .И тако Крагујевчани и пријатељи Крагујевца у Београду , представише ову књигу Несвакидашњу...
 У Програму су   учешће најавили: Проф.др.Раденко Круљ-академик САО.,др.Милош Туцовић,професор , Катарина Мировић , новинар и Милан Милосављевић-глумац.

Пријатељи са Аутором посебне књиге

Аутор др Милутин Матић

              
                                                                     
                                                                           

                                                          
                                                         
                                                         
Због болести не дођоше сви најављени , али се представљање ове књиге одржа , на радост великог броја заинтересованих , који попунише места у не баш малој сали , која би адекватна оваквом догађају...Први је говорио др.Милутин Исић : "Бавим се целог живота истраживањем села..." Помену да су и ОНИ Академици у Београду ,дошли из Српских села...Говорио је да је и аутор овог дела рођен у селу Маслошави , па дође у Београд , заврши Политичке науке , био је и новинар у Политици , оснивач је друштва "Светионик"из Крагујевца ...Др Милутин Исић ипак са тугом изговори : "Раније се село празнило у Србији нестајало , а сада село , нажалост ,нестаје ...Иако је наслов ове књиге оптимистичан "Село у Србији-Благо које траје." Ипак аутор приказује Села као нешто највредније и како треба да трају , а књига и подучава како би се то десило...Стао је и уз Јована Цвијића...Неко од присутних изговори како се : "Књига може назвати и социолошком читанком..."Присутна господа - Академици сложише се да нико боље није поставио дефиницију села од др.Лукић Радомира : "Село је темељ опстанка Државе и Народа..."Било је говора о заблуди многих људи који мисле да је "једнако село и пољопривреда " а под Селом се подразумева и Култура и све остало...Књига још говори да у село треба да оду ,као истраживачи ,људи " који воле село и који се не стиде блата и опанака". Кроз књигу др.Милутина  провејава нада да ће доћи "до обнове и развоја села..."Из тога се родила ова књига...
 "Мој прадеда Димитрије Туцовић преминуо је на рукама прадеде мог великог пријатеља др.Милутина Матића ,а његова ужа специјалност је социјологија села које "траје"-добар човек са пуно разумевања обичних људи .." зборио је др.Милош Туцовић ( Председник Завичајног Удружења Ужичана , најстаријег у Београду,основаног 1923.) ".А градили смо фабрике а  задруге и домови културе нестајали...Имамо Устав и Закон у којима села нема , а постоји  око 600 издања хроника села..."Да ли ће ови дубоко умни људи , који село воле из ког су потекли направити Покрет за Обнову Села у Србији , јер озбиљно размишљају и о потомцима , како ће нестати ако нам се села угасе?Кренух после улицама Београдским ипак задовољна и почех да верујем , више , да ће Србија опстати...А и Васкрс нам долази , најрадоснији празник !
 У Београду мало пре Васкрса
лета 2017.                                                                                            Н.Л.В.-Дринска
  

                                                        

Април у Београду

Сунчани април уместо априлских киша

Изложбе слика, књижевне вечери, промоције књига битних за Србију, ове године кретоше с пролећа, а мало беше зимских догађања у Београду, као да се донесе неписана одлука у Београду да културом спречимо бмбардовања Београда, да никад више не пусте бомбе туђински авиони над нашим градом којима су нас гађали обично у априлу.
Изложбе у малој галерији "Медија центра Одбрана" при Министарству одбране Републике Србије, а у ратничком дому где посетиоци Београђани поново одушевљено свраћају као некад што беше.

Изложба слика Миодрага Продановића "Мој Београд"

Мало се раније говорило о академском сликару Миодрагу Продановићу. Није то због небитног његовог стварања, односно лепота његових слика беше знана само онима који су имали прилике да их разгледају у приватном аранжману. Није промовисао своје дело, мада је био у могућности да то учини, већ је чинио пуно за уметност уопште Србије.
Рођен је 10. јануара 1941. Академију ликовне уметности, завршио је 1968. године у Београду, у класи проф. Ђорђа Бошана. Био је председник Шестог београдског триенала југословенске уметност, 1987. године и шеф делегације при потписивању повеље о братимљењу Београда и Бриселу и Скадарлије и Мон Мартра. Члан је УЛУС-а. Био је и директор велике дворане Дома Синдиката, када је то била најзначајнија концертна и конгресна дворана у Београду и у три мандата председник општине Стари Град и истакнути привредник у спољно-трговинској компанији ИНЕКС - Интерекспорт... Ова изложба у Малој галерији Дома ратничког, као да би прво упознавање Београђана са изванредним сликаром и као да нико не наслика пре Београд свој и унесе у галерију слике које као да нису биле слике, него као да за посетиоцима уђе Београд у галерију уживо и као да смо док смо стајали испред његових слика, са тог места у мислима одлазили кроз све улице Старог Града и кроз годишња доба, сва четири... Никад ми се није десило пре да прођем кроз наш Београд и да седнем на обалу Дунава или Саве, док сам присуствовала некој другој изложби слика о Београду.
Његови облаци изнад Београда нису мутни и тамни сасвим, увек тамо горе пробија светлост при рађању зоре или при заласку Сунца сутон се сјаји... На једној слици Победник гледан са Саве, има око себе црвене облаке који подсећају на изгинуле браниоце Београда, а између облака опет плавет допире и опет их надвладава светлост.
Крстови на црквама београдским, злате се као да и они обасјавају најближу околину око цркава помажући да се јави светлост у будућности.

П.С: Изложба је отворена 3. априла, а трајаће до 19.

Н. В. Л. Дринска

По трећи пут у Смедереву

Међународни песнички скуп и заједнички Зборник поезије под именом "Земљо славних предака" и како се чу међу песницима и професорима који су радове одабирали, како је жири одлучио да се у Зборнику објави 120 аутора, и како није лако једну књигу штампати, која мало подсети на Антологију или на књигу која може бити додатак историјским уџбеницима.

А и у оној великој сали, у Културном Центру, у Смедереву, скоро није прекидан аплауз. Све песме заслужише признање и добише га и није била нека велика разлика између првонаграђених и оних са захвалницама, јер свака песма доби захвалницу, а аутори се осећаше равноправни. Добише признање и чланови жирија и писци, могло би се рећи предговора: Љиљана Глигоријевић, Весна В. Лаловић и Мирослав Мишел Болтрес, у поговору је био и проф. Миодраг Милановић. Још су били заслужни учесници (ентузијасти), који доведоше до стварања ове предивне књиге, и сви који учествоваше у дочеку аутора и програму коме ништа нико не замери, а и онај мач под којим се заклесмо само једном и обавезасмо се да ћемо се заклетве држати. Моја песма уђе у првих десет, из најужег избора, за најлепшу песму о Земљи славних предака и добих повељу уметничког клуба Расковник.

Проф. Миодраг Милановић написа: "Поезија данас није доминирајући књижевни род, она прелази у дубоку опозицију, одакле ипак врши одређени утицај, у друштвеном поретку, на разне начине... Песници нису напустили наше друштво и то је добро, јер друштво без песника је мртво друштво."

Изложба уникатних радова Виолете Ђурђевић у библиотеци "Влада Аксентијевић" у Обреновцу

Беше вече на св. Стефана уочи Сретења Господњег и започе у Обреновцу плејада културних догађања у библиотеци. Ово вече је и најављено под правим називом: "Уникатни радови Виолете Ђурђевић", јер чим су пред нашим очима (скоро безбројни) радови Њени, а сваки од њих има у себи делове и делиће (и нешто између, до бесконачног, зависно од прозорљивости очију вечерашњих посетилаца). А посетиоци су овде, слични Њој (међу којима сам и ја), зато што волимо различитост у стварању, независно од облика, боје и светлости која се у времену не гаси и мења само нијансе...
Овде је трајност обезбеђена само у једном тренутку и нема репризу. Што се тиче уметнице ја је назвах Виола, јер постоји, као што знате, музички инструмент - виолина, а има други виола, а није виолина, јер је другачији. А постоји и боја, која се у народу зове "виолет" и у Њеној уметности ова боја могла би да добије и неко ново име, или више имена, зависно од боје очију које је посматрају.
Код Виоле је лептир раширио крила, и спреман за дуг лет (а не живи само један дан, због чега сликари избегавају да га сликају, помислим да то је подсвесно њихово веровање да једног дана лептир може да нестане из њихове слике).
Ова уметност није "себична", као поједине уметности, јер уметница са својом уметношћу спаја и остале уметности и културне вредности наше, сарађује са уметницима младим и децом, који су све спремнији да се посаветују са старијима. И још посебно (како под тачком 10 у опису њених послова стоји): "Бави се промовисањем и афирмацијом културног стваралаштва из области уметности и неговањем традиције старих заната и ради на њиховом очувању на подручју Републике Србије."
Ако приметисте успут нечији искрен осмех, то не беше она. Вечерас нас је сачекала у библиотеци "Влада Аксентијевић", Милоша Обреновића 182 у Обреновцу,

У Обреновцу уочи Сретења,

Нада Л. В. Дринска

Извештаји Потомцима...

                     ИЗ   ДОМА РАТНИЧКОГ...КАО НЕКАД...

 Београд и зима, као некад само датум 24. јануар 2017. За будућност и млада наша Војска -Будућност наша...А Дан је МЕДИЈА ЦЕНТРА "ОДБРАНА"...Старији заузели места и поново се чује смех војнички...Овај увод садржи углавном само датум и годину који ће бити доступни будућим младим и старијим истраживачима , оним који не желе да забораве ,а часопис "Одбрана"биће похрањен и сигурно чуван у војним архивима ...
Све што се догоди овог битног датума тамо је већ уписано , а ја кретох са овим почетком ,јер ћу касније посебно присуствовати, у истој свечаној сали заједничком Окупу Црквених Великодостојника и Представника Војске Српске...Наравно биће присутан велики број Београђана а допутоваше и Завичајци из Ужичког краја...

 

 НИКАД НИЈЕ КАСНО

Опроштај долази народу српском јер се поново окрену Вери својој , коренима својим.Даће Бог да дође до помирења међу Србима самима ...Овог 13-ог Фебруара , лета 2017.-ог. мало пред СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - које је СЛАВА ДРЖАВНОСТИ И УСТАВНОСТИ НАШЕ ,те тако пред СЛАВУ дође, (не случајно) до оживљавања лика ,Митрополита Јосифа Цвијoвића ( духовника и ратника ; -1878-1957).А ове године је и 60 година од упокојења благопочившег Митрополита Скопског Јосифа Цвијовића ( 1957-2017)...Тим поводом је и одржана Изложба о Његовом животу и делу , а треба навести , шта је написао Његов савременик и публициста из ратног доба ,Станислав Краков истаче: "Велики Првосвештеник и ватрени српски родољуб , скопски Митрополит , светла фигура не само Српске Православне Цркве , већ и Српске Историје ,у коју је Он ушао , већ својим четовањем на тлу Јужне Србије пре 1912.године..."

Ипак , посебан значај је задобио што је Српску Православну Цркву држао даље од тадашњих партијских борби у Србији...Па и ДАНАС као да оживе ДУХОВНИК И РАТНИК  и " призва " свештенство и војску и Ужичане из Завичаја(у Дрежнику беше рођен у скромној Златиборској породици)...Дођоше из Ужичког историјског музеја и СРЕТОШЕ се са члановима Удружења Ужичана у Београду...

 Пред само отварање Изложбе ,ТРИ ВОЈНИКА , као да чине ТРОЈСТВО СВЕТО , обучени у униформе које су носили наши ратници у Првом Св.Рату ,запеваше из Душе целе : "НОЋ У ХИЛАНДАРУ..." БИЛО ЈЕ У ДОМУ РАТНИКА ...КАО НЕКАДА...

   У Београду ,уочи Сретења                                                 Н.,Л.В.-Дринска

Деведесет пет година живота земаљског и... наставља се

 ИН МЕМОРИАМ ( Јова Радовановић јануар 1922 - јуни 2019) 

 Вест да нас је напустио наш драги Јово , један од најстаријих Ужичана у Београду , све нас је растужила и дуго ћемо га чекати на свим нашим местима , да се први појави , одложи штап , усправи се онако војнички и пун младалачког заноса исприча о неком догађају из наших дружења ...Никада уствари Јова , Пуковник ,Ера неће сасвим отићи ...Његов дух остаје са нама , заувек...И сећања теку , још нисмо ни свесни да одлази...Све је свеже , А ТАМО су остале успомене , ( на Стазама Ратним , на Стазама Животним ) , које и у КЊИГЕ Његове , небројене уђоше ...А беше рођен у Трешњевици , код Ариља , 20.тог јануара , 1922. на Јовањдан , отуда ЈОВО...

Препричавају Завичајци догађаје , наш Јово је сад Историја и зна се да је ишао од Драгачева до Синаја Писао је после , Душу је своју  преливао у књиге...И борбеност и јунаштво...Избегавао је похвале ...Неке од Наслова Његових књига још једном записујемо : " 67 Дана Ужичке Републике " , "Пожега у НОР-у и Револуцији " .Монографије : " Миленко Кушић " , "Богдан Капелан " ,"Нада Матић " , " Бошко Буха " , " Сава Сирогојно ""170 дана на Сремском Фронту "" Драгољуб Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената ", " Раднички Батаљон и Борба на Кадињачи ", " Југославијо име ти је слобода ..." и још тога из пера оштрог изађе .

Награде " СЛОБОДАН Пенезић - Крцун " " Драгојло Дудић "" Сребрна Плакета Савеза Новинара Југославије ", Плакета СУБНОР-а Југославије ...Пред сами крај живота ипак , успева да заврши још једну књигу : " Дописани Мемоари Једног Јована "...Ближио се 100-тој...

Из Сећања ипак издвајам и приказујем један догађај , када је Јова напунио 95.-ту...Као да је јуче било:

  Деведесет пет година живота земаљског и настави се...До јуна 2019.

Још не беше пристигао велики број посетилаца, тек дођоше први његови најближи и Ужичани... А стиг
ла је и српска војска (задужени за вођење дела програма) који ће приказати већи део досадашњег његовог живота.
Јован Радовановић је (писало је на позивници: "Борац - пуковник, новинар и књижевник..."), а да не буде "нескроман", као да се постиде (што често чине велики), наш Јова не дозволи да се наброје и остала његова дела, којима се одужи, и даље даје себе Србији...
У Београду, у Француској 7 у скромној сали УКС-а, тачно у подне, 10 фебруара, лета 2017. деси се догађај, несвакидашњи и славље поводом 95. рођендана.
Могло би се рећи да су: Удружење Ужичана у Београду, Удружење Књижевника Србије и Медија центар "Одбрана", лако заједнички осмилили захвалницу Јовану Радовановићу... Било је ту гостију који нису ни Ужичани, ни књижевници, ни војска и многи су стрпљиво стајали док је трајао програм, јер је сала била премала да прими све заинтересоване...
А, Јован Радовановић је у холу (претходно) стајао усправно и дочекивао госте. Још увек је био висок и витак и личио је на онај бор на Златибору који тамо одавно траје и све буре и ветрови и кише и снегови не натераше га да се повије, нити му гране поломише... Остаде ОН, да још пркоси невремену, и да још коју књигу напише, истинску о људима нашим, због којих и стоји у опису њега - Борац... Други су говорили о заједничком друговању, о њему као о пријатељу, а ја га једноставно упознах ових година као Борца. И деси се  тренутак његовог бола и нашег с њим, остаде у свима нама који с њим безгласно заплакасмо, како изгуби једног сина, и (ал' он и његова Јованка, медицинска сестра, рађаше само синове, кћери нису имали): "Разумећете ме што почињем овако завршну беседу... Знам, живот иде даље..."
Ипак је наш Јова Радовановић војник српски и у сваком од њих Истина живи, време ту утицај нема...
Пратила је Јову и млада наша Војска ,свирала је и војна музика и ...Плакале су Трубе...

У Београду,
јуни 2019.

Н. Л. В. - Дринска