ИН МЕМОРИАМ ( Јова Радовановић јануар 1922 - јуни 2019)
Вест да нас је напустио наш драги Јово , један од најстаријих Ужичана у Београду , све нас је растужила и дуго ћемо га чекати на свим нашим местима , да се први појави , одложи штап , усправи се онако војнички и пун младалачког заноса исприча о неком догађају из наших дружења ...Никада уствари Јова , Пуковник ,Ера неће сасвим отићи ...Његов дух остаје са нама , заувек...И сећања теку , још нисмо ни свесни да одлази...Све је свеже , А ТАМО су остале успомене , ( на Стазама Ратним , на Стазама Животним ) , које и у КЊИГЕ Његове , небројене уђоше ...А беше рођен у Трешњевици , код Ариља , 20.тог јануара , 1922. на Јовањдан , отуда ЈОВО...
Препричавају Завичајци догађаје , наш Јово је сад Историја и зна се да је ишао од Драгачева до Синаја Писао је после , Душу је своју преливао у књиге...И борбеност и јунаштво...Избегавао је похвале ...Неке од Наслова Његових књига још једном записујемо : " 67 Дана Ужичке Републике " , "Пожега у НОР-у и Револуцији " .Монографије : " Миленко Кушић " , "Богдан Капелан " ,"Нада Матић " , " Бошко Буха " , " Сава Сирогојно ""170 дана на Сремском Фронту "" Драгољуб Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената ", " Раднички Батаљон и Борба на Кадињачи ", " Југославијо име ти је слобода ..." и још тога из пера оштрог изађе .
Награде " СЛОБОДАН Пенезић - Крцун " " Драгојло Дудић "" Сребрна Плакета Савеза Новинара Југославије ", Плакета СУБНОР-а Југославије ...Пред сами крај живота ипак , успева да заврши још једну књигу : " Дописани Мемоари Једног Јована "...Ближио се 100-тој...
Из Сећања ипак издвајам и приказујем један догађај , када је Јова напунио 95.-ту...Као да је јуче било:
Деведесет пет година живота земаљског и настави се...До јуна 2019.
ла је и српска војска (задужени за вођење дела програма) који ће приказати већи део досадашњег његовог живота.
Јован Радовановић је (писало је на позивници: "Борац - пуковник, новинар и књижевник..."), а да не буде "нескроман", као да се постиде (што често чине велики), наш Јова не дозволи да се наброје и остала његова дела, којима се одужи, и даље даје себе Србији...
У Београду, у Француској 7 у скромној сали УКС-а, тачно у подне, 10 фебруара, лета 2017. деси се догађај, несвакидашњи и славље поводом 95. рођендана.
Могло би се рећи да су: Удружење Ужичана у Београду, Удружење Књижевника Србије и Медија центар "Одбрана", лако заједнички осмилили захвалницу Јовану Радовановићу... Било је ту гостију који нису ни Ужичани, ни књижевници, ни војска и многи су стрпљиво стајали док је трајао програм, јер је сала била премала да прими све заинтересоване...
А, Јован Радовановић је у холу (претходно) стајао усправно и дочекивао госте. Још увек је био висок и витак и личио је на онај бор на Златибору који тамо одавно траје и све буре и ветрови и кише и снегови не натераше га да се повије, нити му гране поломише... Остаде ОН, да још пркоси невремену, и да још коју књигу напише, истинску о људима нашим, због којих и стоји у опису њега - Борац... Други су говорили о заједничком друговању, о њему као о пријатељу, а ја га једноставно упознах ових година као Борца. И деси се тренутак његовог бола и нашег с њим, остаде у свима нама који с њим безгласно заплакасмо, како изгуби једног сина, и (ал' он и његова Јованка, медицинска сестра, рађаше само синове, кћери нису имали): "Разумећете ме што почињем овако завршну беседу... Знам, живот иде даље..."
Ипак је наш Јова Радовановић војник српски и у сваком од њих Истина живи, време ту утицај нема...
Пратила је Јову и млада наша Војска ,свирала је и војна музика и ...Плакале су Трубе...
У Београду,
јуни 2019.
Н. Л. В. - Дринска
Нема коментара:
Постави коментар