Завичајци у Београду

       СВИ УЖИЧАНИ  ЈОШ НИСУ "ПОБЕГЛИ " ИЗ БЕОГРАДА  

Жестина лета већ траје у Београду  , а Завичајци многи још обављају послове , битне ,пре него крену у оне шуме завичајне где тече вода изворска и све је враћање у прошло време и сећање , а онда се враћа и енергија која се сваке године обнавља и регенерише , па се узалуд људи питају , како то Ужичани постижу и чиме се "хране"? Први одговор је : - Држе и у Београду одгајене брезе , дрвене клупе , "лончиће" окачене о гране , "камене клупе" јела спремају , лагана и идентична онима која се по овој врућини и у Завичају спремају...Никад и нигде се не одричемо свога , јер здрављу  нам добро чини...Наравно , примићемо и од других све што продужава дуговечност... Тара са шест месеци још увек сиса и дохрањује је мајка храном коју и сама једе и како је чинила са Еленом и старијом Андреом и све су саме држале ,као и Тара ,флашицу са водом и почеле да се са 7 месеци усправљају на ноге а са 6.м.су седеле саме и исто паметно посматрале нове људе који у кућу долазе...

 А сасвим на другом крају Београда где је "Чобанов Одмор" ТРИ Ужичанке не осећају врућину ,заборављају да је около врелина ,евоцирају успомене , а и сами амбијент као да је пренет из Завичаја  само на то их наводи...

       

  Нада Л.В.-Дринска

Отпутовао је наш Предраг Пејичић

ЗБОГ  ТОГ  ВОЈНОГ  ИСПРАЋАЈА

Испратили смо га 14.ог јуна 2016. а Комеморацију смо одржали тек у четвртак 16.ог јуна у просторијама УНС-а у Ресавској 28.у Београду ...

Отпутовао је Предраг Пејчић,наш НОВИНАР-ВЕТЕРАН (и Војни и Цивилни) , чини ми се откорачао ,војнички , или можда ,лаганије , можда још једном упали Авион и уз звуке "Марша на Дрину " УЗЛЕТЕ...Као да нам је рекао да и не одлази , заувек...Због тог Војног испраћаја , све је изгледало свечаније , а и ми Новинари , стајасмо тамо као нека друга Његова Војска...Била је посебно Његова Породица , достојанствена Његова Богумира давала је пример снаге са њиховом одраслом децом и унуцима...Споља у Капелу допирало је сунце и сијале су се стално , многобројне , заслужене медаље ...Говорио је колега Анђелко како је код Њега била изражена : "Морална храброст , где не може већина новинара да се размеће ..."Рекоше колеге , како је много знао о историји српског новинарства , а син се сећао : "Инсистирао је на нашем лепом писању..."Растко се потрудио да сажме што краће Његово обилно и разноврсно дело , а Новица као војни новинар  , исприча како је био добар као његов предпостављени старешина...Богумира није плакала , доћи ће тек дани , њене жалости и суза у самоћи ...Прозбори још : "Мој Предраг је био бистрог ума до краја и јаког УМА , није био биљка а није хтео да ме оптерећује,,,"

 А мени остаде СЕЋАЊЕ на моје дружење са Њима Двома , током наше Скупштине на Златибору.

 У Београду ,половином јуна 2016.

У Ресавској 28.                                                                   Нада Дринска ( новинар и писац)

Дорћол стари град (некад и сад)

Док старограђани чекају Београд на води...

У најстаријем делу Дорћола сакривена складишта бивших фирми (једна од њих Минел) дешавају се пребрзе преправке и недорађено чишћење, подижу се металне капије и качи се високо изнад капија платнени пано на коме пише: "Дорћол плац", а испод тога латиницом "Platze". Кад се отворе капије, десно постоји мала, бивша канцеларија са старим вратима, око прага трава неочишћена. Ту дневни и ноћни чувари на смену чувају још увек "Минел" (под стечајем кажу). Прве ноћи музеја у Београду одједном је иза капија импровизован "културни центар", чак у дубини складишта је направљена играоница за децу, мада је и даље пуно прашине, поготово што свакодневно и ветар дува са Дунава, направљени су и шанкови за пиће, па је уочи Ноћи музеја ушао кроз ону капију камион натоварен бурадима пива, а дечја играоница је мало даље од шанкова где чак довозе и малу децу да се играју и поставили су два, три сунцобрана, јер кад ту упече Сунце не може да издржи ни старо ни младо...
У четвртак 9. јуна, на Спасовдан, већ по подне подигнута је огромна трибина и почели су већ да штимају инструменте у 15 часова, а та неиздржљива бука наставиће се увече и далеко после поноћи. Због тога ни на овај свети празник нико није имао мира у овом делу Дорћола, деца нису могла ни случајно да спавају, стари и болесни тражили су да дође комунална полиција, а новинари који су ово подржали добијали су неке награде, наравно ја сам одбила да подржим овакву ствар у нашем крају, и недалеко одатле присуствовала сам и учествовала у промоцији књиге младог београдског писца, а ту је била постављена и изложба четири сликара и све то у култрном центру за лепе уметности Гварнериус... Овде је било далеко мање публике, иако су просторије беспрекорно чисте и наш велики музичар Јован Колунџија одредио је овај простор за окупљање грађана старог Београда.
Ту се посебно промовишу надарени млади наши људи из све три врсте уметности.. Горе су позоришта исто празна, а следећих дана у складишту Минеловом импровизовали су баш у тој прашини позоришне представе...
Имала сам осећај да то раде неке снаге нових Београђана, да минирају све оно што се чини поред Саве и Дунава и већ су направљена на чистом играонице и клацкалице за децу. Значи није им жао ни ове деце нити би их одвели до наших река, где је ваздух далеко пријатнији, а и то је све доле мало ниже у близини. У шта су се претворили наши грађани? Какве политичке циљеве желе да истерају на старом нашем Београду? Не могу, а да не приметим јер и то је и мој стари град и још увек помажем и као новинар и као грађанин да се култура на њему развија...

Сачувај своје Србијо !

                       НАРОД  НАШ  У  СРБИЈИ

Овога  пута у Србији ( Западној ) сакупи се народ да кроз заједништво покаже како воли своју Историју , културу и обичаје које му у аманет Преци оставише и како снагу преноси кроз будуће нараштаје ...И опет се врати дружење , да би се смирило неразумевање и да би рат престао и Мир ( заувек ) завладао на просторима нашим ...Не може умрети српска Душа...И зато ово није само Забава Завичајаца у Београду , ово је позив свима којима је Србија у Души , ма где били , и да испланирају 17.ти јуни 2016.у Београду у Сава Центру , у ресторану "САВА" од ВЕЧЕРИ ДО ЗОРЕ...Н.В.Л. - Дринска ( новинар и писац)

Ужичани у Београду ...

УДРУЖЕЊЕ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ ...

Траје од  оне међуратне године 1923.и Прво је те врсте , чланови Његови постадоше људи Златиборског и Тарског Округа и дела Подриња...Углавном је то Западна Србија ,коју само Дрина одваја од Источне Босне...Тамо се рађасмо ( Планинци и Планинке),па и дан данас се разликујемо и коначно схватамо да се не стидимо своје различитости , која није ништа негативно , него већина наших Предака постаде понос земље Србије , добар део поклони Србији животе ,( не жалећи)...Сети се мајко Рођена...Они који не беху војска наша постајаше умни људи спремни да несебично своје знање предају младима и срећни доживеше неке године као научници , професори и "пуно ликова " у једној особи , подједнако способних!!!

( Миленко Мисаиловић, ових дана га често спомињемо и причамо и оно што о Њему упамтисмо ,још за Његовог живота , па увек допуњујемо још неиспричаним ...Тако ћемо изгледа сваке будуће године имати још нешто што не рекосмо...)

Неких година се ( као да то постаде мода),почесмо разрођавати , напустише Удружење Ужичана ,Ариљци ,Бајинобаштани,Сјеничани,Заовљани и тако исцепкани почеше једни друге у госте позивати...Ипак  ове године поново се окуписмо за Славу Ужичана у Београду - Цвети...За необавештене , окупи нас поново под исту капу председник  Завичајног Удружења Ужичана , др.Милош Туцовић који је срећан кад нас има више ( а поготову како нам се све више прикључују млади)

Слава је код нас Срба ,враћање коренима сећање како смо се окупљали поред Огњишта (Планинци то најдуже памте , ону ватру и дрво како пуцкета , оне приче које су ближе истини него легендама )...О томе је говорио и наш Миленко Мисаиловић ,када се враћао у детињство :"О Огњишту и о Сенкама око Огњишта и о употребљавању маште " и како је то онда "даровитост"...Приказан је део филма о Миленку Мисаиловићу ( одмах после наше Славе-Цвети), у Удружењу Књижевника Србије , у Француској 7.Беше то Позоришно и Књижевно вече о нашем првом "венценосцу" ( носиоцу сребреног ловоровог венца)...Говорише о Њему као о позоришном Монаху , а после смо слушали Његов глас " Позориште је нужно , што је ближе животу то је неопходније ..." А о мајци : "Мајка је имала обичај да нас не присваја...Остајао сам у другим кућама , често сам и преноћио са другом децом..." То је назвао :"СНЕВАЊЕ ПОРЕД ОГЊИШТА ..."

У Београду ,24.и 25. априла

Лета 2016-ог                                                                  Нада Вукићевић( Лукић-Дринска)

                                       

                                                 новинар и писац

Април у Београду ( Једнодневни излети ван Главног Града) 2-ги део

                 ЛАСТИНИМ  АУТОБУСИМА НА ЈЕДНОДНЕВНИ ИЗЛЕТ

                ( Посета Манастирима Хопово и Крушедол и Сремским Карловцима)

Ми из Општине Стари Град -Београд кретали смо ујутро око 8 сати у понедељак 18.ог априла 2016. испред Скупштине (негдашње Савезне)...Било је четворо задужених за путнике у нашем аутобусу: Немања , Петар , Марта и Мирослав...Њихова брига , ( посебно о старијим ) , била је дирљива...Раније сам одлазила у посету баш тамо ,али ово сада ,беше једно ново искуство , могла бих рећи ,додатна сазнања , која учинише да будем захвална , нашем младом водичу - Марти , која већ постаје професионалац ,самим тим што има осећај кратког ,а потпуног , говорења ,овог пута не пропусти да каже ништа битно о настанку оба Манастира ...Говорила је о породици Бранковић ,како је Ђурђеву породицу задесила несрећа када су му у Турској ослепљени синови Стефан и Гргур , на сам дан УСКРСА 1441.год.Иначе деспотов зет је био Султан Мурат Други...Стефан се вратио у Смедерево , али је морао да напусти земљу 1459. кад је пао град Смедерево...Зауставио се у Албанији, ту се ожени хришћанком Ангелином ћерком једног великаша...Имали су троје деце : Ђорђа, Јована и Мару...Ђорђе ће , касније постати Владика Максим...А Стефан ће умрети у Фландрији 1476.год у граду Београду...

Ово је само део што нам исприча наш водич , предивна Марта...

У Хопову постоје завештане књиге и писма Стефана Немање ...( Чувало се све битно повезано са нашом писменошћу ,културом и историјом....)У Манастир са задње стране уђоше кроз три прозора, три светлости , јер беше мрак ,а напољу облачно...

Манастир Крушедол затекосмо у обнови ...Поправљани су зидови које вековима невреме уруши ,али Иконе су заштићене и још увек исијавају ону светлост,стоје и високо око улазних Двери са обе стране ,као да дочекују све путнике и као да им се радују...

У Сремским Карловцима стојимо на Тргу и док слушамо нашу Марту поглед нам иде високо на Саборну Цркву , и тек сада ћу запамтити како је ово прва Црква код нас грађена са два Звоника ...Поред ње је и зграда бивше Патријаршије...А на Тргу је и чесма доведена далеко из брда ,када су једном давно у Сремским Карловцима воде биле загађене...И сада о Њој легенда постоји...Али треба доћи макар једном још у ову чаролију и умити се истом водом овом и Ње се напити...И данас ђаци улазе ( ту у близини) у Гимназију у којој је Бранко Радичевић учио...А на своду , горе високо испод Крста пише : "Браћа Анђелићи Српском Народу",на улазу лево стоји табла ,на којој пише како је постала Гимназија и када и како је данас ...

     

Било је као да испред Гимназије ,оживе она глава , да из левог ока кану једна суза , и као да у мислима обависмо један интервју , кратки у хладовини оне Тисе...После смо сви из 8 Ластиних аутобуса имали бесплатан ручак у хотелу Дунав на Дунаву...Две пријатељице са Дорћола поново су провеле дан заједно после више година ( Соња и Шехерезада ) пошто се ова друга вратила да живи на Дорћолу из Париза...А најстарији брачни пар међу нама ,беху најживахнији (Он -88 година ,бивши судија а Она -83 .анестезиолог у пензији)...Рекоше да су срећни јер имају пуну кућу деце...

   

И у 17 ч са пуно утисака 

18.априла 2016.вратисмо се у Београд                        nadadrinska.blogspot.com