Док старограђани чекају Београд на води...
У најстаријем делу Дорћола сакривена складишта бивших фирми (једна од њих Минел) дешавају се пребрзе преправке и недорађено чишћење, подижу се металне капије и качи се високо изнад капија платнени пано на коме пише: "Дорћол плац", а испод тога латиницом "Platze". Кад се отворе капије, десно постоји мала, бивша канцеларија са старим вратима, око прага трава неочишћена. Ту дневни и ноћни чувари на смену чувају још увек "Минел" (под стечајем кажу). Прве ноћи музеја у Београду одједном је иза капија импровизован "културни центар", чак у дубини складишта је направљена играоница за децу, мада је и даље пуно прашине, поготово што свакодневно и ветар дува са Дунава, направљени су и шанкови за пиће, па је уочи Ноћи музеја ушао кроз ону капију камион натоварен бурадима пива, а дечја играоница је мало даље од шанкова где чак довозе и малу децу да се играју и поставили су два, три сунцобрана, јер кад ту упече Сунце не може да издржи ни старо ни младо...
У четвртак 9. јуна, на Спасовдан, већ по подне подигнута је огромна трибина и почели су већ да штимају инструменте у 15 часова, а та неиздржљива бука наставиће се увече и далеко после поноћи. Због тога ни на овај свети празник нико није имао мира у овом делу Дорћола, деца нису могла ни случајно да спавају, стари и болесни тражили су да дође комунална полиција, а новинари који су ово подржали добијали су неке награде, наравно ја сам одбила да подржим овакву ствар у нашем крају, и недалеко одатле присуствовала сам и учествовала у промоцији књиге младог београдског писца, а ту је била постављена и изложба четири сликара и све то у култрном центру за лепе уметности Гварнериус... Овде је било далеко мање публике, иако су просторије беспрекорно чисте и наш велики музичар Јован Колунџија одредио је овај простор за окупљање грађана старог Београда.
Ту се посебно промовишу надарени млади наши људи из све три врсте уметности.. Горе су позоришта исто празна, а следећих дана у складишту Минеловом импровизовали су баш у тој прашини позоришне представе...
Имала сам осећај да то раде неке снаге нових Београђана, да минирају све оно што се чини поред Саве и Дунава и већ су направљена на чистом играонице и клацкалице за децу. Значи није им жао ни ове деце нити би их одвели до наших река, где је ваздух далеко пријатнији, а и то је све доле мало ниже у близини. У шта су се претворили наши грађани? Какве политичке циљеве желе да истерају на старом нашем Београду? Не могу, а да не приметим јер и то је и мој стари град и још увек помажем и као новинар и као грађанин да се култура на њему развија...
У најстаријем делу Дорћола сакривена складишта бивших фирми (једна од њих Минел) дешавају се пребрзе преправке и недорађено чишћење, подижу се металне капије и качи се високо изнад капија платнени пано на коме пише: "Дорћол плац", а испод тога латиницом "Platze". Кад се отворе капије, десно постоји мала, бивша канцеларија са старим вратима, око прага трава неочишћена. Ту дневни и ноћни чувари на смену чувају још увек "Минел" (под стечајем кажу). Прве ноћи музеја у Београду одједном је иза капија импровизован "културни центар", чак у дубини складишта је направљена играоница за децу, мада је и даље пуно прашине, поготово што свакодневно и ветар дува са Дунава, направљени су и шанкови за пиће, па је уочи Ноћи музеја ушао кроз ону капију камион натоварен бурадима пива, а дечја играоница је мало даље од шанкова где чак довозе и малу децу да се играју и поставили су два, три сунцобрана, јер кад ту упече Сунце не може да издржи ни старо ни младо...
У четвртак 9. јуна, на Спасовдан, већ по подне подигнута је огромна трибина и почели су већ да штимају инструменте у 15 часова, а та неиздржљива бука наставиће се увече и далеко после поноћи. Због тога ни на овај свети празник нико није имао мира у овом делу Дорћола, деца нису могла ни случајно да спавају, стари и болесни тражили су да дође комунална полиција, а новинари који су ово подржали добијали су неке награде, наравно ја сам одбила да подржим овакву ствар у нашем крају, и недалеко одатле присуствовала сам и учествовала у промоцији књиге младог београдског писца, а ту је била постављена и изложба четири сликара и све то у култрном центру за лепе уметности Гварнериус... Овде је било далеко мање публике, иако су просторије беспрекорно чисте и наш велики музичар Јован Колунџија одредио је овај простор за окупљање грађана старог Београда.
Ту се посебно промовишу надарени млади наши људи из све три врсте уметности.. Горе су позоришта исто празна, а следећих дана у складишту Минеловом импровизовали су баш у тој прашини позоришне представе...
Имала сам осећај да то раде неке снаге нових Београђана, да минирају све оно што се чини поред Саве и Дунава и већ су направљена на чистом играонице и клацкалице за децу. Значи није им жао ни ове деце нити би их одвели до наших река, где је ваздух далеко пријатнији, а и то је све доле мало ниже у близини. У шта су се претворили наши грађани? Какве политичке циљеве желе да истерају на старом нашем Београду? Не могу, а да не приметим јер и то је и мој стари град и још увек помажем и као новинар и као грађанин да се култура на њему развија...
Нема коментара:
Постави коментар