(63. Међународни Сајам књига у Београду)
Добро је да се Међународни Сајам књига у Србији, у Београду дешава већ 63. пут, када остали сајмови, скоро да се прекидају, па се неки од њих ипак настављају, знак да Србија живи и да није раскрстила са својом прошлошћу, а самим тим ће отићи и у будућност. Књиге као да допутују из разних држава, из Србије васцеле у Београд, као да се саме крећу и радују како ће бити изложене у великим халама, у штандовима, на полицама, јер то им је једино годишње окупљање на светском нивоу и биће виђене од разних народа који још увек воле књигу, слично нама, значи и свет не нестаје, не престаје...
Ове године нисам била само учесник, као новинар који ће извештавати са Сајма Књиге, као што то чиних раније, успела сам да изложим своју књигу на штанду Пилотовом, који кад престаде да лети, кад му неправду учинише, одлучи да се бави књигом и да се сваке године дружи са људима који пишу књиге и то му посташе пријатељи. А, главна мисао његова, после летења, би да треба да учествује у одбрани нашег писма "Ћирилице", јер многи, иако нам је и службено писмо, писаше књиге на латиници...
Ове године се на Сајму дешаваше добре ствари по нашу омладину, која је задњих година тежила да оде у иностранство и тамо прода своје знање или да заради добре паре, а тамо су углавном после и остајали, неки до пензије, неки се враћаше кад тамо дочекаше пензију, а неки остадоше да почивају у туђој земљи. Подсећали су ме због тога како су наши ишли даље од Србије, али не трбухом за крухом, већ као војници, да и даље од Србије одбране Србију. Тако су неки од њих гинули и преко границе Србије и њихове хумке тамо нађосмо. Поносимо се с њима, а ове године на Сајму смо и евоцирали јунаке изгинуле у свим ратовима, били су и штандови посвећени нашој војсци и у овом рату, последњем.
Једног дана задржах се на штанду за Дијаспору и тамо је говорио и промовисао заједно са нашим људима своју књигу човек који је некад отишао да буде учитељ српској деци, јер у оно време макар наша деца која су се рађала у другим државама, јер су њихови родитељи радили тамо, добијала су учитеље из Србије, да не иду само у школу тих држава, него да поред тога имају и часове свог матерњег језика и да знају шта уче деца у Србији. Тако су они могли и ако се врате са родитељима да знају како је било у њиховој домовини и док су они тамо ишли, у оне школе, и одрастали тамо далеко
Данас, међутим, одавно је престало то у другим државама, наша деца се рађају и једино захваљујући својим родитељима, који не дозволе да наш језик начисто забораве, науче свој језик поред страног, који имају у оним школама. Учитељ ондашњи, Живко Марковић, био је послат испред државе у француски део Швајцарске и учио нашу децу. На овом Сајму објавио је већ другу књигу, јер је после тамо и онда истраживао још од раније историју кад су наши људи давно одлазили у Швајцарску. Дознао је и неке дивне ствари о нашим швајцарским пријатељима и причао нам је из своје књиге како су многи Швајцарци волели Србе са којима су тамо радили и живели и да није само био Арчибалд Рајс наш пријатељ, што се овде углавном зна, рецимо, Вирџил је написао најлепшу песму о Србима, а била је тема о повлачењу Срба преко Албаниј, јер он беше погођен нашим страдањем у Првом светском рату и посебно у том периоду нашег повлачења, тако да рече наш Живко да он је постао у оном времену велики пандан Арџибалду Рајсу (а обојица беху Швајцарци)... Наш Живко Марковић рече да и тамо постоји пуно гробова наших необележених и да када би се ми заинтересовали, Швајцарци би радо пружили помоћ да се ти гробови есхумирају. Живко још рече: "Ако будем жив, после ове две књиге, имам намеру да истражујем и да пишем и замислио сам да завршим са пет томова..." Ми, присутни, пожелесмо му дуг живот и обећасмо да ћемо покушати у нашој Србији да му помогнемо да настави свој рад у швајцарском делу Француске.
Другог дана на Сајму књига наиђох на двоје младих студената у белој кошуљи и блузи за штандом Економског факултета Универзитета у Београду. Двоје младих су били Алекса и Анастазија, тек на првој години факултета срећни што ће имати прилику да на овом факултету, ако се буду потрудили уче као што се ту учило и раније, али показаше ми часопис факултета у коме све беше речено, а писали су га студенти и планирали како желе да им се одвија њихов факултет.
Осмишљена је предња страна, прво стоји факултет, па економија, па култура и друштво, па занимљивост и забава.
У њему пишу и студенти који су имали просек 10 и као награђени могли да оду у Лондон и да сазнају да није само светска економска криза у Србији, него и у другим земљама света. Усавршили су још језик и сазнали како ће кад се врате у Србију да искористе њихове добре идеје и како ће да наставе да помогну да се економија у Србији обнавља. О томе је посебно писао Немања Косановић, а уводну реч дала је Нина Мијатовић, уредник часописа, што овде открива нама у Србији, претпостављам да нико о томе досад није ни знао, па ћемо цитирати: "Драги средњошколци, да ли знате да је први аутомобил направљен 1886. године? Да ли знате да је годину дана касније Никола Тесла патентирао наизменичну струју? Да ли знате да је интернет настао 1969. године? То су само неки од изума који су променили свет. А, да ли знате ко ће мењати свет за само неколико година? Ви. Пред вама је период доношења битних одлука, који ће значајно утицати на вашу будућност и зато пажљиво бирајте, јер није свако знање исто..."
Наравоученије: Студенти Економског факултета моћи ће да оду у друге државе, на дошколовавање, или допуну знања и онда ће се вратити у своју Србију, да предају средњошколцима, што досад није био случај, ако су одлазили и углавном најбољи студенти, више се нису враћали, остајали су тамо да своје знање преносе, а Србија је остајала као тужна мајка која своју рођену децу испрати и зна да се више неће вратити, бар не за њеног живота.
Трећег дана нађох се испред факултета Безбедности, и тамо беху млади студенти. Приметих једну посебност, на штанду факултета Безбедности, онај млади момак имао је очи посебне и видео је њима даље и у далеку будућност, а истовремено је био ту и сада, могао је да говори и запажа све што се дешава у већем окољу у хали. А једном посетиоцу који га упита: "Како се одлучи за тај факултет, зар му неће бити тешко?", рече: "Ја сам желео само ово да студирам и није ми нимало тешко."
Схватих да је добро што наши млади могу да остваре своје жеље, за које их бог определи, да се упишу на жељене факултете, а схватих и још нешто: да они неће одустати од оног што су кренули да студирају.
Четвртог дана кретох у доњем делу једне хале дубље унутра и зауставих се испред једног штанда посебно опремљеног, али скромно. Испред мене стајала је и прескромна дама која рече да јој је име Мара. Ја се окретох лево и приметих таблу на којој је стајало: "До њих иде бесплатна инфолинија 0800115-116" и Мара ми рече да је она овде јер ради у Установи за старије и тамо је писало: "Запослених преко 1100, а преко 12000 корисника..." Беше то штанд Установе Геронтолошки центар Београд, који се развија уз подршку Министарства за рад, запошљавање и борачка и социјална питања. Запослени у Установи су стручњаци из разних области који брину о корисницима услуга. А, посматрајући Мару, имају велико искуство, да би се посветили старијима. ХВАЛА ИМ. Седиште информационог центра за старије је у Краљице Наталије 52, 11000 Београд, радним данима од 08 до 20 часова, суботом од 08 до 13 часова, а емаил: infocentar@ugcb.rs.
Промоција на Сајму, на штанду Културног Центра Београд (у сарадњи са Ћирилицом) који је држао пилот Милорад Ђошић, у хали 4, још пристизаше неке књиге, као и посетиоци - створи се гужва, а пре промоције добих књигу од борца из овог рата, Светозара Лазаревића и прочитах је пре него што се деси ова промоција. Ђоша ме пита да ли сам прочитала књигу, а кажем: "Прочитах је". Аутор пита "Је ли тешка?"... Мој одговор је гласио: "Ма, мени није, али теби беше тешко, борац"... Касније ће борац само објаснити како је издржао оне муке: "Ја сам се одвајао од тела, одвојим мозак и одох горе..." Рече још да мало ублажи оно што му се дешавало, да би се мало нашалио,:" Ја никад не носим своју слику са собом, наша слика је код других, а Бог носи наше име..." Да би неко разумео борца и његову књигу треба да је прочита са пуно пажње и негде сам и да размисли и о другим нашим борцима који преживеше уз Божју помоћ или који се из овог рата никад не вратише, да размисли како још увек постоје гробови отворени птицама грабљивицама тамо на Косову, које сам и сама гледала и нисам могла ништа да учиним да их затрпам и нисам била сама тада, били смо ми који смо то запамтили и у овом рату и који све борце наше разумемо, па и овог. Да би неко разумео како је једна младост ишла у свим нашим ратовима, несебично се давала, за Србију, морао би да престане да заборавља брзо шта је било, а борац научи да живи само са Богом и једини од свих данас на Сајму мислим да је знао шта је Бог и шта је љубав.
Сретох при затварању Сајма девојчицу Николину која седе поред мене у штанд, беше један од најмлађих посетиоца сајма, рекла ми је да је трећи разред, показала ми је купљене књиге и рекла да свира кларинет и да ће ме позвати кад буде учествовала у једној приредби. Рекла је да се уморила тражећи књиге за себе, са мајком, али да је ипак задовољна што је била на Сајму књига.
Ове године не беше затварање званично Сајма као што је било раније, ипак песници поете су одржали на свој начин, песнички маратон при затварању у недељу, а ја проведох већи део времена до затварања на штанду Културног Центра Београда (у сарадњи са Ћирилицом). Тамо беху изложене моје две књиге, прва и друга... Друга књига још увек говори о борцима са Косова, из Босне, из Републике Српске, а говори и о онима од раније, као и прва, али је дуго чекала да финансијски будем у могућности да је штампам, а за њу на крају дадоше донацију баш борци и још понеко из завичаја, као и књига борца Светозара Лазаревића не доживе да је пуно њих загледа и примети, а Светозареву књигу ипак узимаше малобројни посетиоци на њеној промоцији.
Некима је и поклањао, а сам купи књигу о женама пилотима, о свим женама пилотима, о хероинама пилотима, која је продавана на штанду, а у мојој књизи постоји као и у тој великој књизи жена најмлађи пилот, беше у другом светском рату са 16 година ратни војни пилот-Јелена Опачић . Познавала сам је и није ми лако испричала своју причу...
Нада Вукићевић Дринска
која скоро поче да се пресељава у Београд, Драгица Јевтовић. Али, путује за сада често између Завичаја и Београда. Изложи тамо своје "опанчиће" (своју рукотворину), као да дође са неких златиборских ливада и на њих покупи из траве све оно лековито, шарено цвеће... Тако ће и она наставити да живи овде и да често путује и увек ће бити између Београда и Завичаја. Ми смо одавно тако... Аца Ребић можда више болује у души од нас свих који смо одавно дошли... Схватих то из једне његове приче. Можда ће се вратити тамо кад још мало оматори, мада ми у души никад не маторимо.. Погледам само пуковника Јову, који има већ близу 98 лета, па Кнежевића који је мало "млађи" од њега...
