Изложба уникатних радова Виолете Ђурђевић у библиотеци "Влада Аксентијевић" у Обреновцу

Беше вече на св. Стефана уочи Сретења Господњег и започе у Обреновцу плејада културних догађања у библиотеци. Ово вече је и најављено под правим називом: "Уникатни радови Виолете Ђурђевић", јер чим су пред нашим очима (скоро безбројни) радови Њени, а сваки од њих има у себи делове и делиће (и нешто између, до бесконачног, зависно од прозорљивости очију вечерашњих посетилаца). А посетиоци су овде, слични Њој (међу којима сам и ја), зато што волимо различитост у стварању, независно од облика, боје и светлости која се у времену не гаси и мења само нијансе...
Овде је трајност обезбеђена само у једном тренутку и нема репризу. Што се тиче уметнице ја је назвах Виола, јер постоји, као што знате, музички инструмент - виолина, а има други виола, а није виолина, јер је другачији. А постоји и боја, која се у народу зове "виолет" и у Њеној уметности ова боја могла би да добије и неко ново име, или више имена, зависно од боје очију које је посматрају.
Код Виоле је лептир раширио крила, и спреман за дуг лет (а не живи само један дан, због чега сликари избегавају да га сликају, помислим да то је подсвесно њихово веровање да једног дана лептир може да нестане из њихове слике).
Ова уметност није "себична", као поједине уметности, јер уметница са својом уметношћу спаја и остале уметности и културне вредности наше, сарађује са уметницима младим и децом, који су све спремнији да се посаветују са старијима. И још посебно (како под тачком 10 у опису њених послова стоји): "Бави се промовисањем и афирмацијом културног стваралаштва из области уметности и неговањем традиције старих заната и ради на њиховом очувању на подручју Републике Србије."
Ако приметисте успут нечији искрен осмех, то не беше она. Вечерас нас је сачекала у библиотеци "Влада Аксентијевић", Милоша Обреновића 182 у Обреновцу,

У Обреновцу уочи Сретења,

Нада Л. В. Дринска

Извештаји Потомцима...

                     ИЗ   ДОМА РАТНИЧКОГ...КАО НЕКАД...

 Београд и зима, као некад само датум 24. јануар 2017. За будућност и млада наша Војска -Будућност наша...А Дан је МЕДИЈА ЦЕНТРА "ОДБРАНА"...Старији заузели места и поново се чује смех војнички...Овај увод садржи углавном само датум и годину који ће бити доступни будућим младим и старијим истраживачима , оним који не желе да забораве ,а часопис "Одбрана"биће похрањен и сигурно чуван у војним архивима ...
Све што се догоди овог битног датума тамо је већ уписано , а ја кретох са овим почетком ,јер ћу касније посебно присуствовати, у истој свечаној сали заједничком Окупу Црквених Великодостојника и Представника Војске Српске...Наравно биће присутан велики број Београђана а допутоваше и Завичајци из Ужичког краја...

 

 НИКАД НИЈЕ КАСНО

Опроштај долази народу српском јер се поново окрену Вери својој , коренима својим.Даће Бог да дође до помирења међу Србима самима ...Овог 13-ог Фебруара , лета 2017.-ог. мало пред СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - које је СЛАВА ДРЖАВНОСТИ И УСТАВНОСТИ НАШЕ ,те тако пред СЛАВУ дође, (не случајно) до оживљавања лика ,Митрополита Јосифа Цвијoвића ( духовника и ратника ; -1878-1957).А ове године је и 60 година од упокојења благопочившег Митрополита Скопског Јосифа Цвијовића ( 1957-2017)...Тим поводом је и одржана Изложба о Његовом животу и делу , а треба навести , шта је написао Његов савременик и публициста из ратног доба ,Станислав Краков истаче: "Велики Првосвештеник и ватрени српски родољуб , скопски Митрополит , светла фигура не само Српске Православне Цркве , већ и Српске Историје ,у коју је Он ушао , већ својим четовањем на тлу Јужне Србије пре 1912.године..."

Ипак , посебан значај је задобио што је Српску Православну Цркву држао даље од тадашњих партијских борби у Србији...Па и ДАНАС као да оживе ДУХОВНИК И РАТНИК  и " призва " свештенство и војску и Ужичане из Завичаја(у Дрежнику беше рођен у скромној Златиборској породици)...Дођоше из Ужичког историјског музеја и СРЕТОШЕ се са члановима Удружења Ужичана у Београду...

 Пред само отварање Изложбе ,ТРИ ВОЈНИКА , као да чине ТРОЈСТВО СВЕТО , обучени у униформе које су носили наши ратници у Првом Св.Рату ,запеваше из Душе целе : "НОЋ У ХИЛАНДАРУ..." БИЛО ЈЕ У ДОМУ РАТНИКА ...КАО НЕКАДА...

   У Београду ,уочи Сретења                                                 Н.,Л.В.-Дринска

Деведесет пет година живота земаљског и... наставља се

 ИН МЕМОРИАМ ( Јова Радовановић јануар 1922 - јуни 2019) 

 Вест да нас је напустио наш драги Јово , један од најстаријих Ужичана у Београду , све нас је растужила и дуго ћемо га чекати на свим нашим местима , да се први појави , одложи штап , усправи се онако војнички и пун младалачког заноса исприча о неком догађају из наших дружења ...Никада уствари Јова , Пуковник ,Ера неће сасвим отићи ...Његов дух остаје са нама , заувек...И сећања теку , још нисмо ни свесни да одлази...Све је свеже , А ТАМО су остале успомене , ( на Стазама Ратним , на Стазама Животним ) , које и у КЊИГЕ Његове , небројене уђоше ...А беше рођен у Трешњевици , код Ариља , 20.тог јануара , 1922. на Јовањдан , отуда ЈОВО...

Препричавају Завичајци догађаје , наш Јово је сад Историја и зна се да је ишао од Драгачева до Синаја Писао је после , Душу је своју  преливао у књиге...И борбеност и јунаштво...Избегавао је похвале ...Неке од Наслова Његових књига још једном записујемо : " 67 Дана Ужичке Републике " , "Пожега у НОР-у и Револуцији " .Монографије : " Миленко Кушић " , "Богдан Капелан " ,"Нада Матић " , " Бошко Буха " , " Сава Сирогојно ""170 дана на Сремском Фронту "" Драгољуб Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената ", " Раднички Батаљон и Борба на Кадињачи ", " Југославијо име ти је слобода ..." и још тога из пера оштрог изађе .

Награде " СЛОБОДАН Пенезић - Крцун " " Драгојло Дудић "" Сребрна Плакета Савеза Новинара Југославије ", Плакета СУБНОР-а Југославије ...Пред сами крај живота ипак , успева да заврши још једну књигу : " Дописани Мемоари Једног Јована "...Ближио се 100-тој...

Из Сећања ипак издвајам и приказујем један догађај , када је Јова напунио 95.-ту...Као да је јуче било:

  Деведесет пет година живота земаљског и настави се...До јуна 2019.

Још не беше пристигао велики број посетилаца, тек дођоше први његови најближи и Ужичани... А стиг
ла је и српска војска (задужени за вођење дела програма) који ће приказати већи део досадашњег његовог живота.
Јован Радовановић је (писало је на позивници: "Борац - пуковник, новинар и књижевник..."), а да не буде "нескроман", као да се постиде (што често чине велики), наш Јова не дозволи да се наброје и остала његова дела, којима се одужи, и даље даје себе Србији...
У Београду, у Француској 7 у скромној сали УКС-а, тачно у подне, 10 фебруара, лета 2017. деси се догађај, несвакидашњи и славље поводом 95. рођендана.
Могло би се рећи да су: Удружење Ужичана у Београду, Удружење Књижевника Србије и Медија центар "Одбрана", лако заједнички осмилили захвалницу Јовану Радовановићу... Било је ту гостију који нису ни Ужичани, ни књижевници, ни војска и многи су стрпљиво стајали док је трајао програм, јер је сала била премала да прими све заинтересоване...
А, Јован Радовановић је у холу (претходно) стајао усправно и дочекивао госте. Још увек је био висок и витак и личио је на онај бор на Златибору који тамо одавно траје и све буре и ветрови и кише и снегови не натераше га да се повије, нити му гране поломише... Остаде ОН, да још пркоси невремену, и да још коју књигу напише, истинску о људима нашим, због којих и стоји у опису њега - Борац... Други су говорили о заједничком друговању, о њему као о пријатељу, а ја га једноставно упознах ових година као Борца. И деси се  тренутак његовог бола и нашег с њим, остаде у свима нама који с њим безгласно заплакасмо, како изгуби једног сина, и (ал' он и његова Јованка, медицинска сестра, рађаше само синове, кћери нису имали): "Разумећете ме што почињем овако завршну беседу... Знам, живот иде даље..."
Ипак је наш Јова Радовановић војник српски и у сваком од њих Истина живи, време ту утицај нема...
Пратила је Јову и млада наша Војска ,свирала је и војна музика и ...Плакале су Трубе...

У Београду,
јуни 2019.

Н. Л. В. - Дринска

ВРАТИЛА СЕ СРПСКА ВОЈСКА СВОМ НАРОДУ

Скромност и достојанство нису умрли у Србији , ако неки мисле , генетска чуда се овде дешавају ...Ноћи су често разговор са самим собом , кад сан не долази а одавно си жељан поспаних опуштања па макар и у полусну , у оном понекад драгом ишчекивању загрљаја ...И данас чим је престала киша , запеваше птице...Шћућурене беху у дрвећу под лишћем ...Долази љубав , чим се јављају птице, ( ћутале су дуго ) ...Да ли имаш драги мој Војниче , веру у људе , поново ? Чине ли ти се ускомешане , будуће Зоре ? Поносих се као некад ,што у мојој близини , помешани са Ужичанима , ( старим и младим ) стајаху официри, српски ...Стани , застани , путниче , незнани ,( не знам ти ни име )...Погледај , горе на степеништу испред Музеја Ужичког ,стоји Наш Генерал , ( Главнокомандујући ) у скромном дочеку гостију ; наших и страних ...Рука Генералова је мирна
 ( привидно ) и прислоњена уз бок ...Запитах се које је све оружје држала  , ОВА РУКА , научена да мирује , да би прецизна била ...Нисам упознала Генерале из других земаља , али сам упознала Козачког Атамана и Руског пилота који је излагао своје слике у Руском Дому у Београду , и Њихове руке сличне руци нашег Генерала...И скромност им је заједничка особина и Благост према људима и Љубав према Отаџбини им је идентична...Само поглед им је немиран и очи су им увек загледане , кроз просторију , отишле у даљине , тамо где их чекају у , изнова нове борбе и непогрешиви покрети...Подигнута рука у поздраву и Војска која је посматра има само једну поруку : -"Чуваћемо Домовину по цену живота ." У близини степеништа и у близини заставе наше , полегао , ћутао је већ одавно " заробљен " немачки тенк , црн као ноћ , црн као смрт , коју је онда доносио и Лета 1941-ог и 1942-ог. Табао је онда онај тенк по земљи нашој , Немац је Њим управљао...А њему су дали задатак : "Згази Србију !"Нама су сада приказали новинске исечке , текстове објављене у Ужичким ВЕСТИМА...Седамдесет пет ( 75 ) година им је...Толико је трајало и памћење старих Ужичана...Данас , преживели и потомци и пред камерама ( међу којима сам се кретала сама , као дух , није било познатих , само неколицина , који су се од мене склањали , јер сам ја њихова наслеђена истина , а ОНИ су гинули онако млади...У Ужичким Вестима прошлог лета писали су о мом трагању за истином ...Оживљавам одавно , изгинулу младост...Сада Рајака видим (његову фотографију ) у ондашњим ВЕСТИМА ...Стрељали су га , после , Немци на Бањици , а био је тек свршени учитељ у оној и данас учитељској школи , али нема  нашег Милутина Лукића ...Има само у витрини Радина марамица , али се не виде баш јасно , имена стрељаних које је на њој извезла по реду како су их изводили на стрељање...Ипак Његово име је уклесано на плочи у Ужичкој Гимназији и то у првом низу , лево на дну стоји: Милутин Лукић ...Нису нигде објавили Милана Лукића ( који је био члан Краљеве Гарде и одбио са осталим члановима 1941-ве године сарадњу са Немцима и сви су прогнани у официрски логор у Немачку...И ја сам у мојој првој књизи приказала фотографију која је фотографисана у Озбруку испред логорске бараке и сви су на себи имали још увек наше униформе...Истражујући истину кроз нашу историју не пишем само о мојима (из фамилије ) страдалима већ и о другима који су несебично , заједно изгинули за Србију...Неки дан сам била на КАДИЊАЧИ ...Тамо ме увек дочекају ветрови помешани око брда и као да на крају јаучу ...Онда само читаш стихове Славка Вукосављевића и сузе саме капљу...Туга и бол и неверица а ипак ИСТИНА...А СВИ СУ СКОРО ДЕЦА БИЛИ И МЕТА ЛАКА НА БЕЛОМ СНЕГУ МЕЂУ ОГОЛЕЛИМ БРЕЗАМА...И Поново се Богу помолих , да мирно почивају ЈУНАЦИ ..."РОЂЕНА ЗЕМЉО ЈЕСИ ЛИ ЗНАЛА ТУ ЈЕ ПОГИНУО БАТАЉОН ЦЕО , ЦРВЕНА КРВ ЈЕ ПРОЦВЕТАЛА КРОЗ СНЕЖНИ ПОКРОВ ХЛАДАН И БЕО" У Ужицу и на Кадињачи

Путописна Репортажа

У ЕЛАДИ ОВЕ ЗИМЕ
- На острву Евија -Halkida (Halkos)
- На обали (Drosia-Paralija)
- Aтина-Српска Амбасада

 За Атину опет лете наши авиони

Летела сам после дуже времена... Имала сам резервисано место (по сопственој жељи), поред прозора (4 А у авиону АirSERBIA , 15DEC 2016, који је требало да узлети тачно у 12 и 20 изнад Београда и окрене према Елади... Тачни су наши авиони , а ја одавно у наше Пилоте имам пуно поверење...И осећах се срећна док смо клизили кроз нестварне беле облаке ,чим достигосмо висину са које више нисам могла да видим доле , куће и путеве и њиве обрађене и као да су биле исцртане у правилни геометријски облик...Писах раније о пилотима војним из овог рата последњег и о Њима који млади изгинуше и о Њима који преживеше и о Ветеранима који су најсложнија "Породица" на земљи брину једни о другима мајчински и очински , али несебично , мислим да само међу Њима нема себичности ни љубоморе...

 

  Пре слетања у Атину летели смо ниско, изнад брда, на којима се и Овде белео снег, а онда још ниже изнад самог Мора, изнад Острва, које је грејало Сунце и све је било нестварно, када смо Евију надлетели учини ми се Острво (и то не први пут) облика другачијег, као што није ни једно острво у Свету... На Њему су и посебне Светиње: Цркве и Манастири... И зато овде живе бољи људи, вера и духовност им је јача страна... 

Нека ми опросте сви други људи, православни... Зашто мислим да је то тако? Јер какав може бити народ који за свог најјачег Свеца прогласи Руског војника који, јако млад, још 1711. године ратова са Турцима и они га као Роба доведоше на ове просторе и заједно с Њим још друге неубијене Руске војнике које силом преводише у Ислам и направише од њих најопасније војнике, своје Јаничаре...

   Јован Рус, данас Св.Јован Рус (Agios Joanis Ruso) није ни по цену живота и смрти, прихватао Ислам и страдајући доста успео је да остане веран Православној Вери... Када се разболео тражио је да буде причешћен по православном обичају и упокојен... (Слично се догодило пред смрт са нашим Тарабићем, који је позвао свештеника да га причести и опоје, јер је предвидео своју смрт.) Причало се да је Ага испоштовао Његову жељу јер је, наводно, после сталног умирања Агине деце, Јован Рус молитвама у православној Светињи, помогао да преживи Агин син и да касније остану његови потомци... Записано је остало да се касније у сну Руски војник Јован јавио свом духовнику и молио га да га откопају, јер његово тело није подлегло распадању...То и учинише и понеше га на острво Евију и у Новом Прокопиону саградише Храм и у Њему су "нетљене" мошти , Св.Јована Руса-руског војника, који има исцељитељске моћи и није само један пример...Доживех у Храму, целујући Његове мошти посебну радост и милину и моје Молитве Беху упућене за помоћ, првенствено , свој деци и свим Православним верницима , који живимо у временима злим и чувамо  своју веру кроз векове ! Бог ме овог Божића дарова посебно , прослависмо два Божића у кући на обали Мора где живе моји драги: зет Димитрис, ћерка Наташа и унук Ангелос (Аранђел)... Димитрисова мајка Крисанти је у кругу најближих прославила Имендан ...Дошли су из Атине њена ћерка и зет и још унук Павлос...Димитрисов отац Јоргос ишао је рано у Цркву и свима нам донео по мало Нафоре...На наш Божић (јер они славе по новом календару ) упознала сам младог свештеника Димитриса који је дошао да свети Водицу и да освешта кућу...

 

 

У Атини у нашој Амбасади била сам гост пред Бадње Вече ... Однела сам на поклон моју књигу: "Србијо моја страдална у Христу васкрсла "Део књиге говори о нашој Војсци из ранијих ратова а и помињу се и Наши пострадали и који почивају на Зејтинлику међу којима је и мој деда Светомир... Јутро беше сунчано , а дочекаћемо , после тога неке хладне дане ,и снег на острву  Евија који не памте ови данашњи становници...Оних неколико сунчаних дана гледаћу како се у Мору купају и по оној хладноћи они који су рођени овде... И даље је дувао ветар... Долазио је са Евијиних већ снегом покривених брда, а море се окренуло према обали...Таласи бели а вода је узбуркана , модра и чинило се да ће море нама у загрљај...Ближио се и дан мог повратка за Србију... Тешко ћу напустити Евију а посебно мог унука Аранђела....

 У Београду на Св.Јована Крститеља

 20.јануар 2017.                                                         Н.Л.В-Дринска

 

Кад прође октобар...

                НОВЕМБАР  ЈЕ  МЕСЕЦ ДРУЖЕЊА

Кад прође октобар као и сваке године , крену новембарска дружења...Има ту истине па истражих ,да су људи рођени у Новембру , међу њима и ја , дружељубивији од осталих ...Онда се осврнем на Октобар , посебно  , што је у овом месецу , код  нас у Србији , сваке године у Београду , Међународни Сајам Књиге...Ове године 61-ви по реду , и домаћин беше , Иран (негдашња Персија , којој уништаваше културу ...) Зашто неким земљама , па и нама то чинише злотвори ? Као да им нису били довољни узети људски животи ? А деца нам невина страдаше...Ваљда се унапред уплашише да ће , кад порасту , уздизањем свог културног блага , да надмаше у свему , скоро , своје освајаче? Ове године крете Сајам књиге под слоганом : " Књигу у Руке..."А један од наших старијих ,сталних посетилаца , рече како су њему говорили : "Књигу у шаке ..." А Књиге као да се распростреше саме , као да им тек мала помоћ беху наше Руке...На Београдском Сајму  су се дешавала и разна излагања , друге врсте , али последњих година све то јењава , или једва траје , а Сајам Књига , хвала Богу , баш се увећава и радује посетиоце...А посетиоци су од најмлађих до најстаријих...Ја на Сајму "грлим " књиге , поготову поклоњене са посветом мени ...

Била је новинарка , каже отац јој Украјинац а мајка Рускиња и држала је промоцију своје књиге поезије "Две душе " Рече да је од сада њена "друга душа Србија..."А на штанду "ЛОГОПЕД " поклоних своју књигу "Србијо моја страдална у Христу Васкрсла" двема младим дамама које се боре за прави српски језик...Била је и Руска Књижевност и Индијска ...А дечија књижевност је заузимала велики простор на Сајму...Радовах се неким новинама...Моји ужичани су и ове године стигли са Заставом и изложише  књиге преко два издавача : Ужичке Библиотеке и Ужичког Музеја...На штанду Народне Одбране купих књигу : "Српско-Грчки дипломатски Савезнички Односи (1912-1918) од Александре М. Пећинар "...Почели смо да се присећамо ко нам је пријатељ био у Ратовима...

Градоначелник Града Ужица  свестан значења књиге изјави да Ужице и Златиборски Округ заслужују да се учини и даље издвајање за писану реч која беше помало занемарена , књига и Историја ,чекали су неке боље дане , радостан што учествује у помоћи и што му је садашњи положај то омогућио!...Песници са Сајма једно вече у Кући  Ђуре Јакшића направише Песнички Маратон ...Гошћа почасна беше песникиња из Ирана...И разлише се стихови ...Поезија никад није имала границе а у Београду посебна места има...Поетски Маратон десиће се и у недељу на Свечаном Затварању Сајма...Заслужни за то биће песници Књижевног Клуба "Поета"...У недељу сам се фотографисала са прелепим нашим девојкама са Косова и Метохије ...А моја песма са којом учествовах на Маратону посвећена и беше Косову и Метохији "Птице Видарке":-ПОЗДРАВИТЕ ПТИЦЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ И АНЂЕЛЕ МАЛЕ ШТО СЕ КРОЗ СУЗЕ СМЕШЕ...

У Београду крај октобра 2016.
61-ви Међународни Сајам Књига                                          nadadrinska.blogspot.com

Тара и Златибор...

ТАРА И ЗЛАТИБОР СЕ ГРЛЕ ШУМАМА А ЗЛАТАР СЕ РОДИ ИЗ ЉУБАВИ ЊИХОВЕ

И тако вековима  у  Народу се роди веровање да  су то сједињене ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ...У сред шуме Тарске постоји на надморској висини од 1.100. дечије летовалиште "Митровац на Тари "или све мање - ПОСТОЈИ...А недалеко води пут према Златибору , који око оног природног Језера претворише у неки град , градише га недозвољено , а изгуби значај оног лечилишта за штитну жлезду , названог " ЧИГОТА "...Тамо направише и кафиће који раде до зоре и све више долазе млади који ноћни живот воле ...Мислим да због тога нису морали напуштати градове јер тамо је ноћни живот далеко јефтинији... За лепотицу међу планинама -Тару све чешће људи говоре да је "НЕДОЂИЈА" што ни мало тачно није ...Лечи кисеоником који испушта из својих столетних борова ,КРВНУ СЛИКУ ,и све више је тамо и деце , Малокрвне ...Овим је видарка постала -Планина Тара , а има и ЛЕКОВИТЕ ТРАВЕ , ( досад ,кажу биолози 19-ест су постале јако битне ) ...А у овој ЧИСТОТИ беру се у одређено време : Боровнице , шумске јагоде ,купине...Стазе су равне и поред њих постоје природна од дрвета , Одморишта...Тамо људи Планинци дуго живе , здравији од оних који живот проводе у градовима...

Били смо на Видиковцу ...Поглед је , нестварна слика , и речи престају јер ту речи нису ни битне... Наставиће се....                                                                  Н.Л.В.-Дринска