Човек који је прогласио свој народ у Западној Србији за нераднике

Прексиноћ, 16. марта 2016. на националној српској "ПРВОЈ" телевизији (ТВ ПРВА 1) Београд појавио се бивши председник СО БАЈИНА БАШТА, иначе од скора све више становник Београда, мада у Бајиној Башти има "своју приватну" ТВ и радио станицу (ПРИМА).
Господин је  говорио о искључивој кривици људи из свог завичаја и Западне Србије уопште, зато што он сматра да им се догађа сиромаштво и све остало што су још увек заостали људи и што и даље не желе да им деца раде у том делу Србије, него се труде од самог детињства да их науче да се школују, да после ништа не би радили. Шаљу их далеко на школе, и ова деца стварно постижу изузетан успех где год се нађу у вишим школама, факултетима, у спортским клубовима. За распуст долазе и помажу родитељима да обраде оно мало простора (земљишта које је погодно за повртне баште), јер њива тамо има само мало, у оном делу поред Дрине, а у другом делу углавном се дижу брда и планине и земљиште није погодно за обраду, а затворене су и многе школе, јер више ни држава не може да тамо шаље учитеље, за мањи број деце, а и ова брда све се више покрећу у овим катастрофама од поплава, из брда воде се покренуле

како рече наш Тарабић давно да ће доћи доба кад ће "ићи вода из земље и из неба, јадни људи не да су нерадници (који нису нимало нерадни), беже са својом децом, да само голи живот сачувају и нико скоро тамо и не стиже ево већ други пут на нека места, да види, да су они имали намеру, после првих катастрофа да поново своје куће озидају макар у близини, да се никуд не селе, надајући се да ће држава, као што и чини, да им помогне". Зато овај текст излази из моје огорчености, јер ја сам из тог завичаја, и не видех тамо до дана данашњег ни у ком времену нерадне људе и да зато нам је заостала Западна Србија. Знам само да се боре у разним временима, тешкоће подносе јуначки, свака кућа је имала солунског борца, који је углавном изгибоше, мало ко се жив враћао још онда.
А на Дрини, која је одувек била граница гинуше млади момци из тога краја да сачувају Западну Србију. Даље немам речи да опишем оно што изговори о својим завичајцима човек кога су и бирали раније међу собом за председника СО БАЈИНА БАШТА...

Нада Дринска,

18. март 2016. године

Катастрофа која је задесила Западну Србију 2014.

У месецу новембру 2014. год. кренух трагом велике катастрофе која задеси Западну Србију (у близини Бајине Баште, у ствари страдали овај народ и њихова добра са кућама припадају СО Бајина Башта).
Ову акцију смо предузели захваљујући заменику председника СО Бајина Башта, Г-дину Мирославу Лукићу.

 

Ишла сам на терен поред Дрине и прве страдале куће су биле од породице Васић. Тужно изгледају трагови од две куће и велике штале. Пред мене је изашла Станица Васић и рече да не жели да се фотографише више, а ипак ми исприча како је текла та страхота; "Пробудили смо се негде између 4 и 5 ујутро и чули смо неку грмљавину, мислили смо да путем испод куће пролазе неки камиони... Погледала сам на врата и видела брдо земље и шуме у дворишту. Било је страшно испред врата која су могла брзо да буду затрпана... Штале, мало даље су затрпаване земљом, у њима је било осморо говеда и двадесет свиња и петнаест оваца. Прво смо морали децу изнети из кућа и пребацити у Б.Башту. Помоћ нам је брзо стигла и деца су збринута, а онда су покушали да спашавају стоку и механизацију.
Отклањали су нагрнулу земљу из брда из којих је непрестално долазила водена стихија. Хвала Богу успели су да спасу и стоку и машине, али је вода срушила чардак пун кукуруза, пекару и остале објекте." Помоћ је била брза,али су 20.дана спавали по комшилуку и живели у страху,и опет се надали и чекали да се ова стихија заустави...А када је једном престало није дошло до опуштања...Сада живе ту у једној кући неоштећеној,у којој ипак не могу дуго остати...Рекли су им:"НИЈЕ БЕЗБЕДНО".Купили су плац код Бајине Баште...Праве кућу од 100м2(две породице)а овде им је било стамбеног простора 250м2...Стара Пазова даје материјал а они плаћају мајсторе и хране их...Ово овде све ће срушити,рекли су им...
Са ове локације ,са места,које се зове Црвица,општински возач Мија,возилом које је прикладно за ове брдске пределе изаћи ће вишље у брда да бих могла да се уверим,како су се покренуле воде,из вишљих и нижих делова земље,а све скоро,као да се"договорише"да крену:једне према Дрини наниже ,и свом силином својом захватише,на свом путу и површинске пределе,а на њима и куће и све остало што ту постоји,живи,траје вековима,а они силни извори при врху покушаше да одоздо пробију дрвене подове,са стране се од потреса створише ужасне пукотине,кроз које се пробијала дневна светлост,а облаци су се гомилали тамо преко Дрине у Босни,као да нам кише поново долазе...А човек да не поверује,шта може да учини природна сила,на једној кући зид урушен са стране а прозор са свим стаклима и још на њему стоји завеса чипкана...Разговарах са млађим чланом породице Лазић,али фотографисах старог Драгољуба,жилавог нашег планинца који ће остати да живи у новоозиданој кући ,на страни брда...Овде су његови корени,али када ова непогода почупа у близини дрвеће из корена,ОН и Његови млађи остају и праве кућу мало даље од уништене куће старе...
















Стручњаци рекоше да је ту "БЕЗБЕДНО",а Драгољуб верује јер мисли да треба сачувати огњиште ...А Вера је наша Православна ,у овим крајевима сачувана у људској души,и ма шта их снашло,остајаше Људи...Њихова смиреност и надање,изненађује,поготову после овакве страхоте...Држава наша се није оглушила о страдали народ...Стиже помоћ и донације...Али иде зима,додуше ове године,касни,али не могу да не размишљам о хладним вечерима које чекају велики део страдалог мог народа...Катастрофа која га задеси скоро да се не памти...Као и свуда постоје,нажалост,нељуди који се богате на туђој несрећи...Треба их "проказати"да их што пре стигне она Правда...Грешници и нису свесни шта чине...
Радоја Ненадовића нисам затекла у близини урушене куће у којој се стресох од оног непријатног осећаја унутар куће,у дневној просторији где је вода покушала да пробије под и као да се предомислила оставила само оно уздигнуће као да је сад брдо ушло усред собе,као да сеБрдо у кућу сакрило...Домаћин је прозор отворен оставио,као да је дуго кроз њега гледао доле према Дрини,а стоји и једна столица на којој ,вероватно после седи и затвара очи,надајући се да је све само ружан сан био...Ипак  следећи и друге дане радиће и умориће се да га умор савлада и сан ће сањати у новосаграђеној кући...Биће то живот изнова,али ЖИВ ЈЕ И ЊЕГОВИ СУ ЖИВИ...
Уништена кућа на врху брда даље од Дрине,где је вода кренула да навише избије и то кроз дневну одају и направила брдо унутар,а у ћошку као да су остали нестварни водени кругови у ваздуху који се и сада виде...

Ово је мој извештај или истина ,коју понекад сакрију магле Подрињске,док сунце се не јави и тек онда је јаснија Планина Тара која се над Дрином надноси,као да је додирује на десној обали,где се једино на свету,додирују,тако Исток и Запад...

Драгољуб на својим брдима још увек опстаје и чека зиму...

  

У Бајиној Башти ,

О Аранђеловдану,

Лето2014.                                                                    

Нада В.Л.-Дринска(новинар и писац)

Тамо где се Тара и Златибор додирују

            (Одломак из мог новинарског истраживачког рада-Тарабићи)
    Поново у Кремнима у оној малој старој кући ,од дрвета и камена,подно Крстасте Горе...Тамо сада нема других људи...Само ово двоје:мајка и син..."Само некима је је казано?"Пише и у књигама староставним...А овај Пут и Стаза кроз борове...Стјепан познаје ову стазу и мајка још увек њом ходи у зору,кад је дан...Знаци поред стазе,знаци у природи...

   "Кругови" у трави-око борова

   У сред борове шуме(која се диже високо,према небу)чистина,у виду круга и у виду круга угажена трава око малих тек изниклих борова...Стјепан вели,да су претходног дана,када је долазио,ови "кругови"били "око оних борића,мало вишље"...Помислих-Овде постоје неке свемирске оставштине...Стајах у оном "кругу"...Рече рођак из Старе Херцеговине:"Лековити су то Кругови"...А онда се сетих скоро прочитане "Речи Николаја Велимировића"-"узалуд је говорити случај!Узалуд је викати сујеверица"...Догађаји су догађаји.Факта су факта...Узалуд је гордо скривати очи у песак науке...Васиона је сувише велика слика за уске рамове науке..."

   И тачно у оном кругу осетих се заштићена,и само сам удисала онај мирис бора који је био ,уствари,најприроднији кисеоник...Само ипак,доле негде,где сигурно престаје шума,Крстаста Гора,односно,можда на крају пречника,јер пошто сам ја у сред шуме у кругу,добих осећај да је и цела ова шума један "велики круг",зачу се птица кукавица,и њен глас кроз шуму личио је на неку опроштајну тужбалицу...А онда при крају горњег дела или на горњој тачки "пречника",закука,јаукну само једном неки човек и све престаде и шума се смири...Удаљисмо се полако из оног дела шуме,само кад се окренух угледах на дну оног "круга",(широку траку,учини ми се од сунца залазећег) и просто невероватно то изгледаше и немогуће,да се сунчев зрак пробио кроз оне борове и задржао на оној трави,пре би се рекло да та светлост није ни дошла одозго,него баш из земље,из траве,и мада је била јасна и она кружна чистина,само је на том месту Светлост сијала..

Размишшљах да је оно знак ,да на том месту или у близини треба да постоји још увек Огњиште и да се исправљају неке неправде,да Васиона и Земља шаљу неке поруке...Седела сам после са Мајком Радојком(која и у 82-гој ради све послове,и никад код лекара није била),у кући,која је само једна просторија,један стари кревет,и један астал и једна клупа,и један шпорет на дрва...И онда угледах кроз врата отворена,онај мали бор,чији врх би упадљиво формиран у виду Крста...Радојка рече"Сваки пут кад седим на тој клупи и ја то посматрам...

"Тад настависмо да гледамо заједно...Да ли је то Крст Тарабића,и мене,чији преци бише њихов род у Херцеговини,да ли је то НАШ Крст,који нас опомиње да се не бојимо због своје различитости???Али онда мисао заћути и сама се прекине,јер онај кратки сан долази и одмор или можда само тишина,да се и природа одмори и у њој ПРИРОДНИ...

                      

 

субота, 11. август 2012.

drina: Kрај Јануара 2016.

drina: Kрај Јануара 2016.:                   ИЗМЕЂУ  ЗАВИЧАЈА  И  БЕОГРАДА У Београду  30.01.2016. увече на Тргу Николе Пашића,застајем , отворено Клизалиште ,к...

Kрај Јануара 2016.

                  ИЗМЕЂУ  ЗАВИЧАЈА  И  БЕОГРАДА

У Београду  30.01.2016. увече на Тргу Николе Пашића,застајем , отворено Клизалиште ,као и сваке године,јер снег који падне ,(као и сваке године ) једва се мало задржи , на Београдским улицама...А деца и у Београду воле снег , па онда узму клизаљке и  отрче до Трга да се клизају и да себи ,на тај начин зиму ,праву дочарају...Ту су ,заједно и деца и одрасли, ( нису само деца)...На предходној фотографији , снег је био нападао у Завичају ,у подножју планине Таре,на самом улазу у Бајну Башту , међутим јављају ми , да је скоро сасвим и тамо окопнио ,јер ове године , клима у Србији доживљава промене велике , некад и у току дана , и здравље нам је угрожено...Нажалост разбољевају се и млади ...Ипак Бога има , много више се рађа деце у неким фамилијама и у Завичају и у Београду , често треће дете , а понегде и четврто...И све су то здрава и напредна деца , и онда кроз причу , присетимо се неких истина , како су наши Преци имали и по 7-моро деце и више и никад их није било превише и углавном су сви одгајени и често једни друге гледали и помагали (они старији-млађе)...

Вечерас ,сам сачекала да у једној кући заспи Тара ( трећа девојчица коју је родила наша Гордана) , а име јој је било већ одређено прошлог лета , на нашој Планини ...Тара се родила у Београду а већ ће следећег лета трчати можда и по Тари и Златибору...Наше планине ћемо  чувати како би нам расла још здравија деца...Живеће Србија !

Увече испред старе Робне куће -Београд , на Теразијама чекала сам 26-стицу да ме одвезе кући на наш стари Дорћол и била сам задовољна , што сам на Станици приметила ,упадљив пано , на коме прочитах нешто што ме учврсти у мом веровању да ће Београд остати наша Српска Престоница...     nadadrinska.blogspot.com

drina: Само тамо у једној Вароши...

drina: Само тамо у једној Вароши...:                     ЧИТАОНИЦА-БИБЛИОТЕКА "Милош Требињац"у Бајиној Башти III-Део Само тамо у Вароши,Бајној,једино ћете,на Т...

Генерал српски и даље на дужности...

                                Промоција Генералове Књиге "ОКУПИРАНА ЗЕМЉА"

Ако је дошло доба да ратници наши одложе оружје , ( у неком међувремену и међупростору научише да чекање учине корисним , а поготову они које Бог дарова још једном "сабљом бритком"пером заоштреним да Истина не промакне...Један од Њих је Генерал у пензији г-дин Милош Ђошан...Пре почетка промоције у просторијама Удружења за заштиту ћирилице "Добрица Ерић"( јер рекоше да Добрица пожеле да се његово име убележи ,још за његовог живота ) водише се разговори о српској Ћирилици и српској писмености ...Г-дин Драгослав Граочанкић генерални секретар из народног позоришта изговори : "Није довољно бити за Ћирилицу,него треба бити писмен , пријатељу..."

 Промоцију ће најавити Пуковник Ђошић и касније затворити ,замоливши по војнички од Генерала да седне...Па зар војска није и даље на дужности? Ко је дао себи право да растури нашу Војску? Стално се питам како је неко невине наше бранитеље Србије ( који су само стали у одбрану своје земље и народа свога , и Светиња својих ) протерао у Међународни затвор у коме још увек неки таворе...А доказа нема...То исто се пита Генерал Ђошан у својој књизи  "Окупирана Земља"...Писао је ОН и у првој књизи "НАТО Агресија" о томе како нападаше из ваздуха 19 Земаља Агресора а о Њему ко би , иначе , боље говорио , него његови подчињени :Пуковник Филиповић и Пуковник Мркшић...У књигама Генераловим су и они и сва војска наша и живи и мртви , и зато аутор сам на крају изговори: "Свако дело носи печат времена у коме је настало,ударају нам на живе и на мртве,па би да им на томе будемо захвални !!! Нико ме ,ипак још увек није позвао на одговорност..."

Пошто се промоција одржава у улици Скерлићевој 12; у самом залеђу Цркве Св.Саве ,сазнајемо,да Србија , никад , па ни сада није случајно нападнута ,није случајно ни Синан -Паша овде запалио мошти Св.Саве...Слушамо неке Истине које многи нису смели да изговарају , до скора ...Кроз књигу "Окупирана Земља " иду људи "који грле и љубе слободу и они који је узимају ..." У самом почетку књиге је Србин који шајкачу никад не скида , сем кад спава и кад се Богу моли " а на самом крају : "Шајкачу никад не скида сем кад се Богу моли и кад у њу проси???"Један од Пуковника ће говорити : " Прекалио се у својим књигама у писању о НАТО-АГРЕСИЈИ...Пишући ову књигу користи често иронију ,која никада не прелази у сарказам...На овај начин јасно указује на примере издаје..."

Наш Генерал био је сведок одбране у Хашком Трибуналу...Писао је о својим колегама ,Официрима који су најгоре прошли у овом одбрамбеном рату....

Напољу је почињала ноћ децембарска и кроз измаглицу светлели су Крстови Храма Св.Саве ,док је српска Престоница тонула у немирне снове,а посетиоци промоције понадаше се још увек у војску своју... 

  У Дому Ратничком не тако далеко одавде још увек се одржавала изложба слика познате наше сликарке још из Првог Светског Рата-Надежде Петровић...Надежда се родила у Чачку 11.октобра 1873.Није била само сликар,била је и учитељица цртања у Вишој женској школи,била је оснивач разних ликовних манифестација...Захваљујући Њој основано је Уметничко одељење при Министарству Просвете...Била је добровољна болничарка у Балканским ратовима и у Првом светском рату...Умрла је од тифуса у Војној болници у Ваљеву 03.априла 1915.Посмртни остаци наше Надежде пренети су из Ваљева у Београд 2.јуна.1935.Многобројни Ваљевци су присуствовали овом испраћају...Србија кроз Надежду изнедри чедо, којем као да Бог додаде још дарова осим сликарског и учитељског, и видарком је учини да ране зацељује...

 Овог викенда уживала сам и у песми духовној Снежане Краљ а као и увек кад Љуба Манасијевић запоје оне песме Косовске и Метохијске душа се моја расплаче....

У Београду ноћ по Никољдану
кад Београђани прославише ову дивну славу.                                   Н.В.Л.-Дринска