Завичајци генетски ,надарени за неку врсту науке

          УЖИЧКИ  КРАЈ  -  ФАМИЛИЈА  ЗОТОВИЋ 

Путовали смо Београд -Ужице на иницијативу Удружења Ужичана у Београду , о чему већ писах у једном од предходних текстова ,зато је ово наставак везан за познанство моје са Др. Радмилом Зотовић и то не , током путовања , већ касније ,на Педагошкој Академији на којој ће се догађати дочек  наших  гостију из Русије  и нас из Београда , а биће и посебан програм ,комбинован са Гостима и Домаћинима Ужичанима ...
 Пред сам почетак програма приђе ми Радмила и тихо замоли да седне на једно празно место поред мене ...Тако је било и учини ми се да Она мени није непозната , а касније ће се мој осећај потврдити јер Радмила ће причати о својима а ја ћу се сетити Њеног оца Михаила , који је био Кустос Ужичког Музеја и са екипом Археолога долазио у Бајину Башту и на десној обали Дрине , вршио ископине , а становали су у старој кући моје баке  Миле ...( Та кућа је само адаптирана , и сада постоји скоро , у ондашњем облику .. .Долазила је и бака Радмилина и доносила унука Вишеслава , који је био мали дечак и они су били гости у кући мог оца и моје мајке ...

Највише сам волела вечери у старој бакиној кући ( коју ја после наследих ) ,јер би онај дивни човек , крупних црних очију ,а звали су га Мика ,дозволио да се дружим са ЊИМА и да помажем ,били су ту и Јаворка и Пеђа ...Доносила сам им воду мало даље , изнад куће са нашег извора , ( тада чесма није била спроведена испред куће )...Знам да су тада откопали нека Римска налазишта баш у нашој њиви , доле на самој обали Дрине , а мој отац није желео никакву накнаду , новчану ,иако је после остала удолина на тој Њиви...Тата , који је био официр и Мика археолог ,постали су најбољи пријатељи , као браћа , везали су их  и Њихови Солунци ...Мени је и дан , данас жао , а касније и они рекоше ;" Штета што није отишла да студира Археологију ."

Доктор  РАДМИЛА ЗОТОВИЋ

 Ипак , ћерка Михаила Зотовића ( рођеног Ужичанина ) и мајке Мирославе ,рођене у Јагодини , оствариће очеве снове ...Мајка Радмилина , беше медицинска сестра по струци , а отац Михаило постаде Доктор наука ,Праисторијске Археологије , а своја научна истраживања , одради у Западној и Југозападној  Србији ...Михаило и Мирослава добише двоје деце : Вишеслава и Радмилу , а ово посебно име Вишеслав наследи од свог деде , који беше Солунац ,а касније официр Краљеве војске . Вишеслав се кроз школу определи за правне науке и постаде судија у Општинском Суду у Ужицу .

 На очеву радост , кћер Радмила пође његовим стопама и постаде Др.Наука класичне Археологије у научном звању : Виши научни сарадник у Археолошком Институту Београд , где још увек ради ...У Ужицу у стану у новој кући Зотовића остаде да живи , са својом породицом Вишеслав Зотовић ...

 ИМЕ ВИШЕСЛАВ ЗОТОВИЋ наследи по деди Солунцу а његов син Михаило опет по деди који се уписа у књигу историјску међу најбољим у Археологији Србије ...

Др.Радмила Зотовић се поноси својим Зотовићима ,а о себи скромно збори .Пошто је завршила факултет у Београду , прво радно место , добије у Ужичком Музеју , стекне тамо искуство и остане  , да ради на месту Кустоса 4.године ...Тата Михаило је још увек радио и помогао јој саветима да настави Магистарске  студије ...

 Године 1992 је постала Магистар класичне Археологије а 1996.Др.Науке Класичне Археологије ...

 Ради од краја 1993.у Археолошком Институту и становник је наше Престонице мало пре тога ...2002-ге године Др. Радмила Зотовић је упутила на Оксфорд , Докторску Дисертацију у Престижну Едицију "British Archacological Reports" у којој је објављена исте године ...Те године у Београду још увек је народ српски рашћишћавао рушевине после неправедне Агресије на Србију и после Бомбардовања које учинише 19.држава НАТО-Чланица ...

 Одмах после Докторске Дисертације ,Радмила објави и две књиге : Збирку песама : " Теби пева моја душа Господе "и књигу прозе под називом : " Две драме и Две комедије".

Сада ради у Институту као виши научни сарадник за класичну Археологију ...

 Познанство са нашом Радмилом мени донесе не само ново сазнање о битности наших људи који се баве Археологијом , већ како се у Србији рађају и под немогућим условима постају :доктори , професори ,писци а да при томе ни мало не губе од оне људскости и топле једноставне , наше српске душе ...Зато и записујем и Истину о Њима и радујем се наставку живота у нашој Србији ...

Београд , крајем априла 2020.

У време моје изолације због  Вируса КОРОНА 19.             Нада Вукићевић (Н.Л.-Дринска)

Васкрс

Интервју и више од тога 2

          СУСРЕТ...

Понекад се сусрећу моје истините приче , пре него почну да ми их казују битни људи , који се и сами сретоше , после дуго времена , а неке људе и сама упознајем , изненада ,као да сам Богом одређена , да их једне према другима , окренем , а онда тек схватим , да је то моја мисија , јер многи не би ни знали , кад стигну на нека одредишта , да тамо , чекају на њих будући пријатељи , сарадници , кумови ...Д а ли сам то ја коначно , посредник , између добрих људи , битних за људски опстанак , јер се погубише и не схватају зашто никог нема у близини ?

Бранислав Гавриловић је сад Професор у Београду , ( у јануару 2020 године Висока Железничка школа ) доби назив : Академија Техничких Уметничких Студија ( одсек Висока Железничка Школа ).

А у Завичају родили се отац Сава и мајка Обрадинка ...Прича о њима је дирљива ...Када је почео причу о себи , обрадовао се што сам из оног краја и што ћу , сигурно разумети ...Зато и овај  несвакидашњи интервју и поче од животног краја Обрадинке и Саве Гавриловића 

Дринска : " Напоменули сте ми раније , да ћете даље од Завичаја имати посебан разговор , са оцем Савом , везаним за " Његову последњу жељу "?

Професор Гавриловић ; 

" Тако је ,отац , као да је осетио крај ,  по нашем старом обичају ,почео је   да организује , своје последње путовање : " Одвези ме , сине и сахрани у мој родни крај " Касније сам и мајку сахранио поред њега ...Сад почивају , једно поред другог у близини Бајине Баште , на оној узбрдици , међу својима ..."

 Дринска : - Где је радио отац Саво ?

 Професор Гавриловић :" Отац је млад служио војску ...Касније је радио као војни кувар у Ужичкој касарни , све до пензије ...Био је , релативно  млад када је отишао у пензију , па се отисну у Црногорско Приморје и запосли се у Бару на једном великом Прекоокеанском  броду ! ".Дринска : " Господине Професоре како је текло Ваше школовање ?-

     "Професор : " У Ужицу сам завршио техничку школу , ( био је међу најбољима ) , после сам 

на Техничком Факултету ( у Чачку ) Универзитет Крагујевац ,магистрирао 1998.,а докторирао 2004 ..."

 Волео је професор Гавриловић  ,Железницу ,волео је свој посао .Није му никад сметало што је у ЕД-Ужице радио као Шеф секције за вучу возова , и што је путовао ,због посла , често у Београд . Сви послови што се тиче Железнице били су концентрисани при ЖТП -Београд ...Ипак ,пре 10 година због посла на , тада , Високој Железничкој Школи , као Професор ,прешао је са породицом у Београд ...Иначе и даље је путовао у Ужице , у посету кумовима ...
 У Западној  Србији  остаде нешто битно ,сачувано од давнина ,КУМСТВО...
 Дринска : -У ком делу сте ,ужичке Чаршије живели,Професоре ?
 Професор : " Ви наравно знате где се сместила најстарија Црква-Брвнарица ,посвећена Св.Марку ? Ту у околишу живео је народ од најстаријих времена , Људи су стизали , овде из Старе Херцеговине , звали су се међу собом  Ере ,па и дан данас ,носе то име и Ужички крај изнедри бистре , науци склоне људе , али који често и не беху свесни својих вредности ...Било их је из разних области занимања ,најчешће у војсци ,при којој су завршавали и друге школе и факултете ...
 Овде морам да застанем и да објасним , зашто овај мој Запис није устаљени Интервју , а на моменте има и форму његову ? То је због простог разлога што моји Завичајци кад прихвате разговор ; било са новинаром , било са непознатим људима или само познаницима намећу сами свој живот , своје "бедуинско " кретање до овог ,не сасвим коначног одредишта ", или ће рећи : "Ето стално смо између Завичаја и  Београда , ( или неког другог већег града у Србији ) или можда у некој другој држави до пензије ) ...Све је то што већина у Западној Србији , нема повољне услове за Више школовање , зато смо ми по моме ,Планинци , и борци и са Природом ,дивљом ,срасли...Е сад потребни су нам возови и то брзи ,модернији  који ће да пролазе кроз тунеле испод , и по врху Планине и онда не морамо одлазити стално у равничарске градове , остаћемо у нашим кућама , планинским и возови ће тамо долазити ...Написах раније о првом Скупу стручњака из Балканских држава , а значајну улогу имају и Професор  Бранислав Гавриловић и још српских инжењера а исто раде даноноћно Руски пријатељи који помажу у једном делу пруге ,близу Чортановаца , и Н .Сада..Владимир Бабошин ,пуковник и Професор на Војној Академији у Сент Петерсбургу , прави планове са својим Тимом и у сталној је преписци са Професором Гавриловићем ....Вирус Корона 19.није зауставио радове на прузи преко Србије ...
Београд  април 2020.      Наставиће се ...  Нада Л.В.-Дринска                                                                                                                      
                                             

ИНТЕРВЈУ ( И више од тога )

           НАШ  БРАТ ПО  ВЕРИ  ПРАВОСЛАВНОЈ

( Владимир Александрович -Бабошин )

Већ пето Лето , путује Он из Санкт -Петербурга ( Тако га назва Петар ) а то му беше и прво име ...А мењали су му име , августа месеца 1914., због тога што су Руси ратовали са Немцима ,па је 26.јануара 1924.Лета , добио име , Лењинград , да би 1991. ( био је референдум пре ) па је 6.септембра 1991.био " НАКАЗ ВРХОВНОГ СОВЈЕТА -РСФСР "и наново постао Санкт-Петербург...

 Ево и због оваквог разговора у почетку , биће овај ИНТЕРВЈУ и ВИШЕ ОД ТОГА !

-Дринска : - Где сте и када рођени господине Пуковниче ?

-Пуковник Бабошин :" Рођен сам у селу " Рускаја Бектјашка ", 13. септембра 1958....У селу беше школа у којој је завршио 8 разреда , а још 2 је морао да похађа у граду Сенгилеју који је био удаљен 25.километара ...
-Дринска : -Коју школу сте после похађали , господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин : " После сам са непуних 17-ест година ступио у Војну школу у Уљановску , Више Војне Команде ..."
- Дринска : - Колико година сте имали , када сте завршили школу Више Војне Команде '?
- Пуковник Бабошин : " Имао сам тада 21.годину и добио чин "лејтенанда " ,( код Срба је то чин-Потпоручник ...Тада су ме послали за Немачку и моја прва служба је била у Лајпцигу .Имали смо војничку касарну и било је доста руских војника ...Био сам у Организацији везе ...Тамо сам провео 5 година , да би се потом вратио за Русију - у Растов на Дону ...
А после ?
Пуковник Бабошин :- " Затим сам после 5 года послат у Лењинград .Учио сам 3 года војну Академију и приступио као мајор , а због одличног учења добијам чин потпуковника , после сам докторирао и постао доктор филозофије , целе комуникације ...Затим сам наставио службу на Академији , прво у чину Потпуковника , па као предавач , па старији предавач  и добијам чин Пуковника 1999.те а убрзо сам добио и звање доцента и постао стално предавач од 1995-2009...."
- Овај наш разговор прекинут је због једне књижевне вечери у Београду у Скадарлији , али ускоро ће уследити наставак о фамилији , породици , Пуковника Владимира  Бабошина ...
У фамилији ,тамо код куће , родне , Владимир је имао оца ,( био је учитељ ) а мајка , радила је у болници , као бабица ...
Владимир се сећао : " Имао сам старијег брата Александра и сестру Надјежду ,са нама је живела и дадиља ...Мислио сам да је моја бака , тако је била дивна и живела је с нама 13.година , ( док нисам ја напунио 13.година ) ..."
Број 13. га прати кроз неке догађаје , битне у животу. Можда није ни обратио пажњу на то до овог нашег разговора... А тек следећег дана ћемо записати , да је после 35.година , активне војне службе , наставио да предаје као ванредни професор на Војној Академији...
Војска беше његов први живот , а онај други , породични као да се деси , паралелно , неминовно , из осећаја , да и војник мора имати жену и децу , као и обичан човек ...
Владимир не беше обичан човек , већ из куће Козака дошао у војску...Родитељи су му починули , млади...Он чува њихове фотографије из младости , а још од раније чува оно што још као млад упамти и задржа у себи ,оца учитеља а за мајку каже , да је била хируршка сестра ,стално спремна уз доктора-хирурга који оперише и на терену...
Владимир се сећа : " Мајка је била пуна мудрости и знала је да нам пренесе доброту ...Знала је да нас сачува од младалачке жеље , понекад , да се не отиснемо у друштво које нам ништа добро не би донело..."
Мајка Владимирова , беше слична нашим мајкама и ово је наше славенско , одувек заједничко из корена , прастарих ,праведно развијана душа , понекад наивна , ма које занимање имали у животу ...И ратници су славенски наивни и мирољубиви и не воле рат али кад треба Отаџбину бранити иду без размишљања и гину кроз ратове ...Али даће Бог да наша Србија и наша Русија уједињене крену да се заједно баве културним наслеђем а и научним истраживањем како кренуше овог пута да усаврше Железницу и направе возове за потомке и да их оспособе за срећнију будућност....
Нада В.Л.-Дринска                                                                   Наставиће се

Наставак истините приче о Владимиру Александровичу Бабошину
нашем Русу - Козаку који добровољно стиже у Србију ...

Овај део приче креће , неуобичајено , после Његових долазака након " 5 Года ",како  он воли да изговори  на руском , чак и док говори на српском ...Зато га и не питам зашто то чини , кад су године у питању...Негде схватих да су Његове животне школе , и у Војсци трајале " 5 года ", па је после ишао даље и опет тако ...Временом постадох , не само Његов пријатељ - Српкиња  , већ његова Посестрима у Србији , која има исто име као Његова сестра -Надјежда , у Русији и која је мојих година а живи далеко ...Велика је Русија , али је велика и душа Њена ...
 Сада Владимир предаје на Војној Академији у Санкт Петербургу и то баш у вези Железнице и зато , овде  истичем првенствено ,Његово познанство са нашим Браниславом Гавриловићем , Ужичанином  , сином једног часног официра , који је професор на Високој Железничкој Школи у Београду...Отуда моја скромна улога у њиховом познанству , а битно је  јер Владимир и Бранислав , као да се тражише преко белог света , да са своје стране , опет слично својим прецима , по крви славенској , по умећу .знању , помогну ,максимално , да железница оживи и усаврше се  возови , да Русија и Србија ,( одувек сестре рођене ), приближе се једна другој и често у Походе долазе о Празницима истоветним , да се не помажу само у ратним годинама ,( кад се гине заједно ) , јер схватих скоро , како Владимир има звање Пуковника , јер жели мир , не жели ни чин Генерала , јер рече ,морао би у рат , да га заслужи , а Бранислав жели да Владимир стиже брзо на његову Славу Св.Марка ( која је Слава и у родној кући моје мајке , 8.Маја ) и да ОНИ буду на посебном задатку , да будући Возови буду брзи , удобни и да се и ОНИ још напутују ,планирајући како да се чешће братски загрле ...
 Можда нећете веровати , када сам стала по страни и посматрала Њихов први сусрет , све сам знала шта ће се из тога ,касније изродити ..?...Наставиће се...
У Београду ...Већ је март увелико Лето 2020.
Нада Л.В.-Дринска ( Дунавска,још са Белог и Црног Дрима ,Лимска)
Српска новинарка ...