Путовали смо Београд -Ужице на иницијативу Удружења Ужичана у Београду , о чему већ писах у једном од предходних текстова ,зато је ово наставак везан за познанство моје са Др. Радмилом Зотовић и то не , током путовања , већ касније ,на Педагошкој Академији на којој ће се догађати дочек наших гостију из Русије и нас из Београда , а биће и посебан програм ,комбинован са Гостима и Домаћинима Ужичанима ...
Пред сам почетак програма приђе ми Радмила и тихо замоли да седне на једно празно место поред мене ...Тако је било и учини ми се да Она мени није непозната , а касније ће се мој осећај потврдити јер Радмила ће причати о својима а ја ћу се сетити Њеног оца Михаила , који је био Кустос Ужичког Музеја и са екипом Археолога долазио у Бајину Башту и на десној обали Дрине , вршио ископине , а становали су у старој кући моје баке Миле ...( Та кућа је само адаптирана , и сада постоји скоро , у ондашњем облику .. .Долазила је и бака Радмилина и доносила унука Вишеслава , који је био мали дечак и они су били гости у кући мог оца и моје мајке ...
Највише сам волела вечери у старој бакиној кући ( коју ја после наследих ) ,јер би онај дивни човек , крупних црних очију ,а звали су га Мика ,дозволио да се дружим са ЊИМА и да помажем ,били су ту и Јаворка и Пеђа ...Доносила сам им воду мало даље , изнад куће са нашег извора , ( тада чесма није била спроведена испред куће )...Знам да су тада откопали нека Римска налазишта баш у нашој њиви , доле на самој обали Дрине , а мој отац није желео никакву накнаду , новчану ,иако је после остала удолина на тој Њиви...Тата , који је био официр и Мика археолог ,постали су најбољи пријатељи , као браћа , везали су их и Њихови Солунци ...Мени је и дан , данас жао , а касније и они рекоше ;" Штета што није отишла да студира Археологију ."
Доктор РАДМИЛА ЗОТОВИЋ
Ипак , ћерка Михаила Зотовића ( рођеног Ужичанина ) и мајке Мирославе ,рођене у Јагодини , оствариће очеве снове ...Мајка Радмилина , беше медицинска сестра по струци , а отац Михаило постаде Доктор наука ,Праисторијске Археологије , а своја научна истраживања , одради у Западној и Југозападној Србији ...Михаило и Мирослава добише двоје деце : Вишеслава и Радмилу , а ово посебно име Вишеслав наследи од свог деде , који беше Солунац ,а касније официр Краљеве војске . Вишеслав се кроз школу определи за правне науке и постаде судија у Општинском Суду у Ужицу .
На очеву радост , кћер Радмила пође његовим стопама и постаде Др.Наука класичне Археологије у научном звању : Виши научни сарадник у Археолошком Институту Београд , где још увек ради ...У Ужицу у стану у новој кући Зотовића остаде да живи , са својом породицом Вишеслав Зотовић ...
ИМЕ ВИШЕСЛАВ ЗОТОВИЋ наследи по деди Солунцу а његов син Михаило опет по деди који се уписа у књигу историјску међу најбољим у Археологији Србије ...
Др.Радмила Зотовић се поноси својим Зотовићима ,а о себи скромно збори .Пошто је завршила факултет у Београду , прво радно место , добије у Ужичком Музеју , стекне тамо искуство и остане , да ради на месту Кустоса 4.године ...Тата Михаило је још увек радио и помогао јој саветима да настави Магистарске студије ...
Године 1992 је постала Магистар класичне Археологије а 1996.Др.Науке Класичне Археологије ...
Ради од краја 1993.у Археолошком Институту и становник је наше Престонице мало пре тога ...2002-ге године Др. Радмила Зотовић је упутила на Оксфорд , Докторску Дисертацију у Престижну Едицију "British Archacological Reports" у којој је објављена исте године ...Те године у Београду још увек је народ српски рашћишћавао рушевине после неправедне Агресије на Србију и после Бомбардовања које учинише 19.држава НАТО-Чланица ...
Одмах после Докторске Дисертације ,Радмила објави и две књиге : Збирку песама : " Теби пева моја душа Господе "и књигу прозе под називом : " Две драме и Две комедије".
Сада ради у Институту као виши научни сарадник за класичну Археологију ...
Познанство са нашом Радмилом мени донесе не само ново сазнање о битности наших људи који се баве Археологијом , већ како се у Србији рађају и под немогућим условима постају :доктори , професори ,писци а да при томе ни мало не губе од оне људскости и топле једноставне , наше српске душе ...Зато и записујем и Истину о Њима и радујем се наставку живота у нашој Србији ...
Београд , крајем априла 2020.
У време моје изолације због Вируса КОРОНА 19. Нада Вукићевић (Н.Л.-Дринска)
Нема коментара:
Постави коментар