( Владимир Александрович -Бабошин )
Већ пето Лето , путује Он из Санкт -Петербурга ( Тако га назва Петар ) а то му беше и прво име ...А мењали су му име , августа месеца 1914., због тога што су Руси ратовали са Немцима ,па је 26.јануара 1924.Лета , добио име , Лењинград , да би 1991. ( био је референдум пре ) па је 6.септембра 1991.био " НАКАЗ ВРХОВНОГ СОВЈЕТА -РСФСР "и наново постао Санкт-Петербург...
Ево и због оваквог разговора у почетку , биће овај ИНТЕРВЈУ и ВИШЕ ОД ТОГА !
-Дринска : - Где сте и када рођени господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин :" Рођен сам у селу " Рускаја Бектјашка ", 13. септембра 1958....У селу беше школа у којој је завршио 8 разреда , а још 2 је морао да похађа у граду Сенгилеју који је био удаљен 25.километара ...
-Дринска : -Коју школу сте после похађали , господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин : " После сам са непуних 17-ест година ступио у Војну школу у Уљановску , Више Војне Команде ..."
- Дринска : - Колико година сте имали , када сте завршили школу Више Војне Команде '?
- Пуковник Бабошин : " Имао сам тада 21.годину и добио чин "лејтенанда " ,( код Срба је то чин-Потпоручник ...Тада су ме послали за Немачку и моја прва служба је била у Лајпцигу .Имали смо војничку касарну и било је доста руских војника ...Био сам у Организацији везе ...Тамо сам провео 5 година , да би се потом вратио за Русију - у Растов на Дону ...
А после ?
Пуковник Бабошин :- " Затим сам после 5 года послат у Лењинград .Учио сам 3 года војну Академију и приступио као мајор , а због одличног учења добијам чин потпуковника , после сам докторирао и постао доктор филозофије , целе комуникације ...Затим сам наставио службу на Академији , прво у чину Потпуковника , па као предавач , па старији предавач и добијам чин Пуковника 1999.те а убрзо сам добио и звање доцента и постао стално предавач од 1995-2009...."
- Овај наш разговор прекинут је због једне књижевне вечери у Београду у Скадарлији , али ускоро ће уследити наставак о фамилији , породици , Пуковника Владимира Бабошина ...
У фамилији ,тамо код куће , родне , Владимир је имао оца ,( био је учитељ ) а мајка , радила је у болници , као бабица ...
Владимир се сећао : " Имао сам старијег брата Александра и сестру Надјежду ,са нама је живела и дадиља ...Мислио сам да је моја бака , тако је била дивна и живела је с нама 13.година , ( док нисам ја напунио 13.година ) ..."
Број 13. га прати кроз неке догађаје , битне у животу. Можда није ни обратио пажњу на то до овог нашег разговора... А тек следећег дана ћемо записати , да је после 35.година , активне војне службе , наставио да предаје као ванредни професор на Војној Академији...
Војска беше његов први живот , а онај други , породични као да се деси , паралелно , неминовно , из осећаја , да и војник мора имати жену и децу , као и обичан човек ...
Владимир не беше обичан човек , већ из куће Козака дошао у војску...Родитељи су му починули , млади...Он чува њихове фотографије из младости , а још од раније чува оно што још као млад упамти и задржа у себи ,оца учитеља а за мајку каже , да је била хируршка сестра ,стално спремна уз доктора-хирурга који оперише и на терену...
Владимир се сећа : " Мајка је била пуна мудрости и знала је да нам пренесе доброту ...Знала је да нас сачува од младалачке жеље , понекад , да се не отиснемо у друштво које нам ништа добро не би донело..."
Мајка Владимирова , беше слична нашим мајкама и ово је наше славенско , одувек заједничко из корена , прастарих ,праведно развијана душа , понекад наивна , ма које занимање имали у животу ...И ратници су славенски наивни и мирољубиви и не воле рат али кад треба Отаџбину бранити иду без размишљања и гину кроз ратове ...Али даће Бог да наша Србија и наша Русија уједињене крену да се заједно баве културним наслеђем а и научним истраживањем како кренуше овог пута да усаврше Железницу и направе возове за потомке и да их оспособе за срећнију будућност....
Нада В.Л.-Дринска Наставиће се
Наставак истините приче о Владимиру Александровичу Бабошину
нашем Русу - Козаку који добровољно стиже у Србију ...
Овај део приче креће , неуобичајено , после Његових долазака након " 5 Года ",како он воли да изговори на руском , чак и док говори на српском ...Зато га и не питам зашто то чини , кад су године у питању...Негде схватих да су Његове животне школе , и у Војсци трајале " 5 года ", па је после ишао даље и опет тако ...Временом постадох , не само Његов пријатељ - Српкиња , већ његова Посестрима у Србији , која има исто име као Његова сестра -Надјежда , у Русији и која је мојих година а живи далеко ...Велика је Русија , али је велика и душа Њена ...
Сада Владимир предаје на Војној Академији у Санкт Петербургу и то баш у вези Железнице и зато , овде истичем првенствено ,Његово познанство са нашим Браниславом Гавриловићем , Ужичанином , сином једног часног официра , који је професор на Високој Железничкој Школи у Београду...Отуда моја скромна улога у њиховом познанству , а битно је јер Владимир и Бранислав , као да се тражише преко белог света , да са своје стране , опет слично својим прецима , по крви славенској , по умећу .знању , помогну ,максимално , да железница оживи и усаврше се возови , да Русија и Србија ,( одувек сестре рођене ), приближе се једна другој и често у Походе долазе о Празницима истоветним , да се не помажу само у ратним годинама ,( кад се гине заједно ) , јер схватих скоро , како Владимир има звање Пуковника , јер жели мир , не жели ни чин Генерала , јер рече ,морао би у рат , да га заслужи , а Бранислав жели да Владимир стиже брзо на његову Славу Св.Марка ( која је Слава и у родној кући моје мајке , 8.Маја ) и да ОНИ буду на посебном задатку , да будући Возови буду брзи , удобни и да се и ОНИ још напутују ,планирајући како да се чешће братски загрле ...
Можда нећете веровати , када сам стала по страни и посматрала Њихов први сусрет , све сам знала шта ће се из тога ,касније изродити ..?...Наставиће се...
У Београду ...Већ је март увелико Лето 2020.
Нада Л.В.-Дринска ( Дунавска,још са Белог и Црног Дрима ,Лимска)
Српска новинарка ...
-Дринска : -Коју школу сте после похађали , господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин : " После сам са непуних 17-ест година ступио у Војну школу у Уљановску , Више Војне Команде ..."
- Дринска : - Колико година сте имали , када сте завршили школу Више Војне Команде '?
- Пуковник Бабошин : " Имао сам тада 21.годину и добио чин "лејтенанда " ,( код Срба је то чин-Потпоручник ...Тада су ме послали за Немачку и моја прва служба је била у Лајпцигу .Имали смо војничку касарну и било је доста руских војника ...Био сам у Организацији везе ...Тамо сам провео 5 година , да би се потом вратио за Русију - у Растов на Дону ...
А после ?
Пуковник Бабошин :- " Затим сам после 5 года послат у Лењинград .Учио сам 3 года војну Академију и приступио као мајор , а због одличног учења добијам чин потпуковника , после сам докторирао и постао доктор филозофије , целе комуникације ...Затим сам наставио службу на Академији , прво у чину Потпуковника , па као предавач , па старији предавач и добијам чин Пуковника 1999.те а убрзо сам добио и звање доцента и постао стално предавач од 1995-2009...."
- Овај наш разговор прекинут је због једне књижевне вечери у Београду у Скадарлији , али ускоро ће уследити наставак о фамилији , породици , Пуковника Владимира Бабошина ...
У фамилији ,тамо код куће , родне , Владимир је имао оца ,( био је учитељ ) а мајка , радила је у болници , као бабица ...
Владимир се сећао : " Имао сам старијег брата Александра и сестру Надјежду ,са нама је живела и дадиља ...Мислио сам да је моја бака , тако је била дивна и живела је с нама 13.година , ( док нисам ја напунио 13.година ) ..."
Број 13. га прати кроз неке догађаје , битне у животу. Можда није ни обратио пажњу на то до овог нашег разговора... А тек следећег дана ћемо записати , да је после 35.година , активне војне службе , наставио да предаје као ванредни професор на Војној Академији...
Војска беше његов први живот , а онај други , породични као да се деси , паралелно , неминовно , из осећаја , да и војник мора имати жену и децу , као и обичан човек ...
Владимир не беше обичан човек , већ из куће Козака дошао у војску...Родитељи су му починули , млади...Он чува њихове фотографије из младости , а још од раније чува оно што још као млад упамти и задржа у себи ,оца учитеља а за мајку каже , да је била хируршка сестра ,стално спремна уз доктора-хирурга који оперише и на терену...
Владимир се сећа : " Мајка је била пуна мудрости и знала је да нам пренесе доброту ...Знала је да нас сачува од младалачке жеље , понекад , да се не отиснемо у друштво које нам ништа добро не би донело..."
Мајка Владимирова , беше слична нашим мајкама и ово је наше славенско , одувек заједничко из корена , прастарих ,праведно развијана душа , понекад наивна , ма које занимање имали у животу ...И ратници су славенски наивни и мирољубиви и не воле рат али кад треба Отаџбину бранити иду без размишљања и гину кроз ратове ...Али даће Бог да наша Србија и наша Русија уједињене крену да се заједно баве културним наслеђем а и научним истраживањем како кренуше овог пута да усаврше Железницу и направе возове за потомке и да их оспособе за срећнију будућност....
Нада В.Л.-Дринска Наставиће се
Наставак истините приче о Владимиру Александровичу Бабошину
нашем Русу - Козаку који добровољно стиже у Србију ...
Овај део приче креће , неуобичајено , после Његових долазака након " 5 Года ",како он воли да изговори на руском , чак и док говори на српском ...Зато га и не питам зашто то чини , кад су године у питању...Негде схватих да су Његове животне школе , и у Војсци трајале " 5 года ", па је после ишао даље и опет тако ...Временом постадох , не само Његов пријатељ - Српкиња , већ његова Посестрима у Србији , која има исто име као Његова сестра -Надјежда , у Русији и која је мојих година а живи далеко ...Велика је Русија , али је велика и душа Њена ...
Сада Владимир предаје на Војној Академији у Санкт Петербургу и то баш у вези Железнице и зато , овде истичем првенствено ,Његово познанство са нашим Браниславом Гавриловићем , Ужичанином , сином једног часног официра , који је професор на Високој Железничкој Школи у Београду...Отуда моја скромна улога у њиховом познанству , а битно је јер Владимир и Бранислав , као да се тражише преко белог света , да са своје стране , опет слично својим прецима , по крви славенској , по умећу .знању , помогну ,максимално , да железница оживи и усаврше се возови , да Русија и Србија ,( одувек сестре рођене ), приближе се једна другој и често у Походе долазе о Празницима истоветним , да се не помажу само у ратним годинама ,( кад се гине заједно ) , јер схватих скоро , како Владимир има звање Пуковника , јер жели мир , не жели ни чин Генерала , јер рече ,морао би у рат , да га заслужи , а Бранислав жели да Владимир стиже брзо на његову Славу Св.Марка ( која је Слава и у родној кући моје мајке , 8.Маја ) и да ОНИ буду на посебном задатку , да будући Возови буду брзи , удобни и да се и ОНИ још напутују ,планирајући како да се чешће братски загрле ...
Можда нећете веровати , када сам стала по страни и посматрала Њихов први сусрет , све сам знала шта ће се из тога ,касније изродити ..?...Наставиће се...
У Београду ...Већ је март увелико Лето 2020.
Нада Л.В.-Дринска ( Дунавска,још са Белог и Црног Дрима ,Лимска)
Српска новинарка ...
Нема коментара:
Постави коментар