Животопис

                       ЛИСТАЈУЋИ  ЖИВОТОПИС  НАШЕГ  ГЕНЕРАЛА

Драгољуб Д.Ојданић ( Генерал бивше Југословенске Армије ) беше рођен у Равнима код Ужица 01. јуна 1942.године...

Генерал срочи сам свој ЖИВОТОПИС , који није ни мала књига , има око 1080 страна...Рече ми да је писао Књигу ОВУ у Хагу , у заточеништву...Ипак Дух Његов и снага , трају и данас , а војник српски , унутар ,повуче у себе , све ране незацељене и туге , одстоја сам , као да беше на Мртвој Стражи , на Врх Златибора и Таре и учини му се да разговор обави са облацима изнад обе планине и да му борови они беху и Судије и Порота , као да наставише кроз ветар планински , да шаљу истине , које још увек Тајне јесу и не могу се све , наједном обелоданити...Пошто познајем душе ратничке ( и моја породица је једна од њих ) , опет се расплачем у планини , још и ветар ми осуши сузе...А Србија наша памти кроз векове... И не постоји нигде на свету , војник сличан нашем , снажан у рату , а потом нежан , према мајци , сестри , жени , кћери и према унуцима.И зато није битно да ли наш војник постане вођа Армије ( као Генерал Ојданић ) или остане војник-обичан , или добровољац ( из прошлих ратова , као Солунац коме после окачише ордење , за ране небројене ...) Овај раскорак у карактеру војничком се не мења ни до оног дана последњег , када се још једном на пут упуте...А гени су чудо и сигурно је и наш Генерал имао ђеда Солунца који је "миловао " пушку и сабљу гланцао парчетом сукнене тканине...Замолих Генерала ,да другом приликом , кад ОН време одреди , направимо један интервју ( можда и више од тога ) , јер није исто кад сам пишеш свој животопис , као кад прођу битке и крене подсећање , разговори у "миру "...То је сад оно поратно време , док још увек може да се зарати и на Косову и Метохији и преко Дрине у Републици Српској и у Крајинама , где избегли и преживели оставише рушевине и још увек видају ране , углавном у Србији и чекају да се , можда ,ускоро ,кући врате ...
И мржња завлада , чак међу својима...А шта да каже командант ОНЕ АРМИЈЕ , која је имала војску из свих народа , сада разрођених и посвађаних ? Није могао да то заустави и нико не би могао ! Није то била само српска војска као у Првом Св.Рату. Бранила је границе Србије ...А овај рат-последњи ? Прво растурише војску ...Народ у Србији се једино у војску уздао...Генерал Ојданић , у књизи , није рекао све и не може...Мислим да ће о томе одлучити , заједно са Њим Његови саборци , директни учесници...Увек сам мислила да свака војска мора да има своје Војне Тајне...Па и у нашој војсци се то подразумевало...Неко је прекршио правило...Генералова књига биће тек корисна и вероватно ће и наша војска имати шта да научи...Неке ће Истине доћи касније... У VIII поглављу Генералове Књиге пише у наслову "РАД НА УТВРЂИВАЊУ ИСТИНЕ".

А испод фотографије Волтерова мисао: "Ко опрашта злочин, постаје његов саучесник..." Наш Генерал није опростио, ко то може да износи неистине? "Јунаци никад у Србији нису били издајници", иначе, срами се Србија од оних који се удружише у Табор кукавица, па онда "прозивају" недужне... Кукавице ће се повући у мишје рупе и светлост ће доћи да главе обасја јуначке... Радуј се Србијо: "Јунаци не умиру!!! Васкрснуће Србија!"
А "тамо" му узеше 15 година живота и рада и помислише да ће да заборави Србију и Златибор и   војску српску...Узеше му и вид из једног ока , сматрајући да на оно друго неће моћи да види " довољно "?Ипак преживели сведоци , посебно ратници , имају још једну мисију да пренесу истину , а она долази кад дође смирење и Духовни наш развој у блиској будућности , кад на дужи период престану ратови и кад Душа оздрави...Телесне ране зацелиће ускоро , а помоћи ће и Јединство у Православним земљама...

 Нада Лукић Вукићевић-Дринска
потомак српских ратника
Београд мај 2017.

Злати-бор и Тара и Златар

Претпоставља се да је давно стајао дуго један бор на ветрометини усамљен негде при врху данашње планине Златибор. Та старина од бора одолевала је ветровима планинским, и олујама и кишама и снеговима и деловао је сам онако као сам човек, или сам сликар сада већ почивши наш Божидар-Божо Ковачевић, или се можда Божо роди касније, пошто тај бор нестаде, па се створи и оматори један други бор у његовом времену, који је растао и старио заједно са Божом сликаром. У зору наслика сликар један сунчев зрак који се проби пре Сунца кроз облаке који су се над планином гомилали пре него се десише снегови. Тако, можда, не зна се сасвим сигурно ко први изговори "златни бор" посматрајући га обасјаног чудном јутарњом светлошћу. Тако неко одлучи да се планина назове Златибор, јер увек има један, на Златибору, усамљен бор који сија да покаже маглама да се склоне од његових грана и често сија и ноћу обасјан Месечевом светлошћу, као онај светионик на мору, да путницима осветли пут.

Путовали смо Божо и ја возом, зима је била, и провејавао је снег и стигосмо до вароши ужичке на изложбу која се одржавала често у Ужицу да би се показале и слике, не само старијих сликара, него и младих талентованих међу којима су ове зиме биле и слике Божине ћерке Славенке. На њеним сликама брдо, па пут, ипак сличан очевом, јер не престаје, Славенкине куће "које лете", заједно помешане, да се у "лету" не погубе...

Отац Божо говори: "То је њена измаштана поетика..." Прича ми како ће да направи бијенале српског пејзаштва. Већ размишљам, гледајући оно небо плаветно, како ћу да упознам сликара тарског и златиборског, да учине да две планине остану вечито "загрљене", на сликама, у пејзажима, у зимским ноћима, док путују у непознато, а ипак се кући враћају...У НАРОДУ НАШЕМ ГОВОРЕ како постоје ТРОРОГЕ планине: Златибор , Тара и Златар.Можда се то "Златибор и Тара грле шумама и тако родише Златар..."

Присећам се био је април 2003. године, после годину дана, Ужичани поново у јединој кући дрвеној у Београду, сликара златиборског Божидара-Боже Ковачевића, стоји Она горе на Видиковцу, као да је Он наслика, па учини истинитом... Те вечери поезија се разли између Божиних акварела и цртежа његове унуке Ане. Вечерас, унука Нада (која само две и по године има) користи боје, црта нешто бојама.
А ово вече, препуно нових слика из незаборављеног Златибора, на сан личи, на снове међу сликама. На аутопортретима сликаревим, изражене очи, широм отворене, застале у ишчекивању оног тамо људскијег, што далеко пре свих загледаше. После, у ноћи, идући Београдом, чинило ми се да ме ветар оним падинама однесе, стајала сам пред једном кућом, оне камене степенице са стране, кућа дрвена, знала сам да врата нису закључана... Зачуше се звона вечерња са неког звоника дрвеног. Гране на оном бору (пониклом пре више столећа) у тамно, ноћно, зелено се обојише. После, полако дође тишина...

Све фотографије направила Весна В.Лаловић
П.С: Злати-бор у град хоће да претворе... сликар Божо Ковачевић се побуни. Брани га сликама, све су бројније: "Ја сам сликар - хроничар", изговори и гледа, чини ми се према планини, коју чува у сликама, кроз времена нека, у непролазност је склони, од "урокљивих очију"...Сликар Божо сад почива ...На Златибору пред вече , кад сунце оде између борова Завичајци почну причу како им се учини да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то Његова душа ту залута као да не може сасвим да отпутује...А уствари он живи у сликама својим и то је Истина...Сликар Тарски ове године велику изложбу спрема у Београду и посвети 100-тину акварела Старом Београду...А стално је између Београда и Завичаја ( мимоилазимо се често на путу том )...А срешћемо се у Сава Центру на великој свечаности Ужичана у Београду која обично траје до зоре...А на Тари и у Београду заспале " ЗОРЕ на пејзажима , па сањају и ишчекују сунце , уствари кад их боље загледаш , не знаш да ли је то сан или јава...Наши сликари су прави чудотворци...
Између Београда и Завичаја
Мај 2017.                                                                                                  Н.Л.В.-Дринска