Наставак поста "На Тари на Боровом Брду..."

     ПОТОМЦИ  ДОСТОЈНИ  СВОЈИХ  ПРЕДАКА

Они ће памтити кроз векове будуће и никада не може доћи заборав...Звали су је МАЈКА,(а име јој беше Милка,Радина и Томина мајка , а временом је сви у вароши , прозваше Мајка ...После оне ужасне трагедије , кад им одведоше децу и јавише да су их стрељали на Бањици , а донесе ,преживела , Добрила Чучковић и Радину ,извезену марамицу , Њој ће се придружити још ДВЕ МАЈКЕ : Рајакова мајка Нада (којој Рајак беше јединац) и Милутинова Мајка Радојка , (која убрзо изгуби и Милоја и остаде јој најмлађи Гојко...)Њих три су одрастале заједно ,поудале се , и рађале децу...Све то беше искуство скоро заједничко , играле су у колу,једна до друге ,на игранкама...Знале су и Добрилину Мајку...У Бајној Башти и ближој околини , живело се и дисало једном Душом,сви су једни друге помагали , и били заједно и у радости и у тузи... Преживела Добрила донеће Радин , "бордо" капут у коме је и отишла у смрт и у чију ће поставу ушивена бити , марамица да успут не би била пронађена пре него стигне до Њене мајке...

МАЈКА...

Брат Радин Томо и снаја Олга (који се сретоше на игранкама и заволеше,узеше се и добише ћерку , која је баш личила на тетку и дадоше јој име РАДА...Мало касније добише и Наташу...МАЈКА (Милка)ће поживети и радовати се унуцима...Било је скоро у Њој осећање као да Њена Рада никада није отишла и као да је злотвори никад нису стрељали...

Удаде се Рада и после и Наташа ...У кући Николића дешаваше се радости које тугу заменише...Деца у Србији су највеће РАДОСТИ  И ЗБОГ ЊИХ УВЕК ПОТИСКУЈЕМО ОНЕ ЖАЛОСТИ...Пред Радину удају МАЈКА беше мало занемоћала и исприча Томо како га је позвала на страну и само да он чује рекла : "Ако умрем ником ништа не говорите само ме затворите у собу , и кад Свадба прође лепо ме сахраните , тихо ме испратите..".Али није умрла тада , дочекала је и "МЛАДЕНЦЕ"...У Србији је то Дан Пролећа и славе га сви венчани у тој години (22.Март), а у нашем православном календару то је Дан 4о.Мученика...

 Олга нажалост , и Томо ,доживеше ,још већу Тугу од МАЈКЕ (јер њима "оде"прво , у страшној несрећи , погибе Наташа и са њом муж Васо ,а оставише им два мала,ЗЛАТНА дечачића: Владимира и Марка...Рада је већ имала Бранка и Јелену...Мајка Олга ми јуначки прича и не плаче , као да су јој пресахле сузе , или је одлучила ,да је унуци и праунуци , никад не виде уплакану...Само је погледала према фотографијама и изговорила:"Разболела се Рада..."Отац Томо показује фотографије ...И он не плаче , само повремено устане и оде према прозору, помислих , као да Кћери своје ишчекује , још увек сваког дана , да ће можда отворити врата и насмејане поћи им у загрљај... 

 Ипак прича се наставља у веселијем тону...Унуци су Њихов понос ,жене се и удају и већ се рађају праунуци...

НА БОРОВОМ БРДУ НА ТАРИ
(Уочи Илиндана)
Играло је коло на ливади усред борове шуме...Томо је сузних очију а и насмешеног лица уживао гледајући их...Некад , кад је био млад,као они,играо је у фолклору...
Добрила Чучковић,која је преживела стрељање на Бањици удала се у Петровиће и родила два сина и кћер ...Изгубила је прерано синове али је остала кћер Соња...Дочекала је да у наручју држи свог унука...Њену судбину поче да ми прича Соња , још на Тари а настави поред оне старе воденице у Чучковићима ...Соња на једној фотографији слично држи свог унука...
Наш Милутин ђак Ужичке гимназије беше и стрељаше га Немци ...Имао је само 17.година...Није стигао у колу да заигра...Погинуо је певајући неку песму стару о Србији ...А Рада је и његово име извезла на МАРАМИЦИ ,јер је  дошла на ред за стрељање , тек касније...Њихове мајке су сањале да им се деца узму и да од њих добију унуке...

Приче наше немају крај ...Потомци се рађају и живе у Србији достојни својих предака...Не могу их убити...
Наставиће се...Свака наша породица је слична са Тугом , својом и радошћу...
                                                                              Н.В.Л.-Дринска