Уочи Илиндана на Боровом Брду-на Тари

                     НА  ТАРИ  ПЛАНИНИ - УСРЕД БОРОВЕ  ШУМЕ

Бајина Башта 1-ог августа 2015.   У 10.часова по договореном времену

кренуше "Ракетини" аутобуси оним путем којим се крећемо на Тару ,чини ми се ,одвајкада...Као да је овај пут уцртан једном давно ,и као да никад другачије неће бити,да упочетку поред пута,само ће ницати листопадно дрвеће ,и дивље и питоме воћке ,помешане,а чим се попењемо вишље,затвориће нам на местима поглед , са обе стране пута густе борове и јелове шуме...Тек понегде ,пропланци , на којима су се скрасили,већ сунчеви зраци...Пролазимо поред Цркве Свих наших Светитеља , која је метох Манастира Раче украј Дрине...У близини,мало напред,је и Видиковац,са кога се може видети добар део тока наше Дрине,обе Њене обале, Њена кривудавост доле у долини и увек изнова се сетимо оне старе , народне :"Криву Дрину нико исправио није!" Можда је и зато вечита Граница , коју наши ратници бране одвајкада,јер увек смо непријатеља заустављали на Дрини, увек је Дрина текла крвава и гинуло се све док се не ослободимо изнова...

    НА  БОРОВОМ  БРДУ (Уочи Илиндана)

Срели смо се као Потомци наших изгинулих ратника ,усред борове шуме,на једној ливади , где је лета 1941-ог ( У Другом Светском Рату), основана Рачанска Чета . искључиво као АНТИФАШИСТИЧКА ОДБРАНБЕНА ФОРМАЦИЈА,која није имала ни један други циљ , до борбу против фашиста(Немаца), који су као и у  Првом Светском Рату , стигли поново у Западну Србију,кренули преко Дрине , не мирећи се што их је српска војска и онда победила , ( и иако уз велике жртве , натерала да се врате откуда су дошли).Ми који смо се овим поводом окупили , на Боровом Брду , спомињали смо , прво жртве из Другог Св.Рата : Браћу,сестре,стричеве,а многи међу нама имали смо изгинуле или преживеле ДЕДОВЕ У Првом Светском Рату: СОЛУНЦЕ НАШЕ...Па тако дођоше Представници (чувари Традиција и Успомена )на све наше страдале у Свим Ратовима: Из Ужица,из Б.Баште,Косјерића ,Пожеге ,из Срема,Аранђеловца...

Сви су положили цвеће на оно место...Са Тог Места је већина , касније ,отерана на Бањицу и само их је неколико преживело (1942)...А стрељани и дан-данас почивају у заједничкој гробници у Јајинцима)...На почетку овог Помена , прочитана су Њихова имена ,али као и ранијих година ( иако је програм био доста добро организован)нико не објави Њихове најближе Потомке, међу којима беше брат Раде Николић (Томислав Николић)...Рада је имала 20.год.а чекајући свој ред за стрељање смислила је како да остави нешто по чему ће се памтити ти њихови датуми , последњи тренуци живота ...Извукла је из логорашких капута "конац" и на марамици навезла иза решетака свој лик,а са стране је извезла имена и презимена и датуме када су њени другови позивани и одлазили на стрељање...Марамицу је предала касније једној другарици , логорашици ...Онда је и она отишла у смрт...
Ко ће на крају преживети стрељање и донети марамицу Радиној мајци Милки испричаће још једна Потомкиња Соња и Радин брат Томо???

Певала је рускиња девојка (наша будућа снајка)на руском језику песму јунацима,а глас је њен одлазио дубоко у шуме Тарске

 Овог пута дошло је много више праунука , па су и деца јела војнички пасуљ,који је ,кажу потомци сваке године све укуснији...

Наставак следи документован
ранијим фотографијама...
 У Бајној Башти,у вечери Илинденској 2015.                                    Н.В.Л.-Дринска