Обећање деци -Испуњено

                И ДЕЦА  ВОЛЕ ДА ПОСЕТЕ  У СРБИЈИ  МАНАСТИРЕ

               ( И СТАРЕ ВОДЕНИЦЕ)

Куда одлазе Деца из Београда , са  Родитељима , ако нису отишла на Море?

Недеља је у Србији 9.ти август лето 2015.и Празник још Св.Великомученик Пантелејмон...

Устајем у Зору, помало магла сачекује сунце,и убрзо почињу да се расцветавају Жуте руже, старинско цвеће , и мајка га је звала "Јаблан",што високе стабљике има...Рекоше ми да је моја башта око куће старе као "ботаничка башта"...Ова кућа , сва је другачија...Деца су дошла да је виде...Успела је да сачува Душу...Понекад импровизујем фонтану...А разне украсне биљке и воћке праве хладовину...

У Манастир Сунце стиже пре нас иако је брз "Ракетин"Минибус...Возач ми прича како су "Ракетини"власници одлучили да сваке недеље , и у летњем периоду , превозе у 7 и 30. људе из Вароши који желе да присуствују Литургији , која почиње у 8.часова...

Ове године по први пут приметих у Манастирској Порти , "Плаво цвеће"...Испред Ризнице су као и раније постављене клупе (дрвене ) и неколико столова , на које ће вредни изнети послужење , кад прође јутарња Молитва...

Попадија Оливера Ради куварици увек подели корисне савете,око спремања најчешће посних јела , јер Пост се поново ближи...Недељом је Мирноћа .. Стари Конак подзидан каменом , пркоси времену и увек сећа на прошле дане , на Монахе који су и јунаци били...Бранио Хаџи-Мелентије Манастир са Крстом у једној а Мачем у другој руци...Посетиоци не заборављају овај Манастир (Задужбину краља , нашег Драгутина из XIII. Века...) Векови су прошли а Манастир живи ,стоји чврст као и онај камен и "седра"...Као да је Рука Краљева неумрла и листа и данас , књиге Православне , Староставне...Тамо је и чесма из које истиче вода лековита,којом су , кажу : "Ране зацељивали..."

Неко ће помислити у временима овим тешким да децу не интересују Манастири и Цркве наше...

Да не објашњавам колико су они Тамо задовољни , моје фотографије о Томе говоре...Тамо осећају онај Мир у Души и Смиреније...Тамо се Помоле и будуће мајке чекајући Онај Тренутак Радости...Деца знају где се пале свеће за Живот и за мртве,увек су мирни и као да су већ одрасли улазе са пуно поштовања...Док деци објашњавам како је Хаџи-Мелентије носио заставу у Првом српском устанку, поново је фотографишем и као да се преносим у ону борбу када су Монаси војевали да помогну своју војску и Главе своје полагали на Олтар Србији...

Ово Троје ће добити још једног брата ( ако Бог да) , онда ће поново доћи у Манастир Рачу украј Дрине...Волела бих да им поново будем водич и да са Њима дођу Кумови и пријатељи са својом "малом" и "великом" децом...Андреја каже да им наставник из Историје није помињао Хаџи-Мелентија , а оно друго о чему су на часу Историје учили могла је и уживо да посматра у Ризници...Причала сам им како сам била мала девојчица када сам на овом камену седела (када сам упознала , сада већ Благопочившег Патријарха Павла)...Имала сам 8. година...Добила сам на поклон тада једну малу стару Православну књижицу...Читала сам је на овом камену док су он и мој покојни отац Гојко у овој истој Воденици жито млели...Данас са мном заједно уђоше у Воденицу Петар и Хелена и фотографисах их у средини воденице...Објасних им да овде још увек Отац Сава жито меље...

 Другог дана  у моју стару кућу у Веизовиће (код Бајне Баште)дође  Добрила са унуком ПАВЛОМ...Павле је .за сада најмлађи у нашој фамилији Лукића...Носи име и по Патријарху Павлу нашем , а и ми смо имали прадеду Павла који је страдао у Дрини са својим СПЛАВАРИМА...Куче из комшилука забављало је Павла док смо се нас две сећале наше мале деце...Рекла је:"Сликај Павла и пошаљи Наташи у Грчку...Реци јој :-Овде у Лукићима (Стајићима )родио се још један ПЛАВОКОСИ И ПЛАВООКИ И ИМЕ МУ ЈЕ ПАВЛЕ...
 Ни једна моја прича нема крај
Кад не будем могла више да Земљом
мојом Србијом ХОДИМ,и кад престанем
да пишем,Истину о нама писаће ОВА ДЕЦА
ПОТОМЦИ НАШИ...                                          Нада Вукићевић ( Лукић-Дринска)
                                                                                 Новинар и писац

Наставак поста "На Тари на Боровом Брду..."

     ПОТОМЦИ  ДОСТОЈНИ  СВОЈИХ  ПРЕДАКА

Они ће памтити кроз векове будуће и никада не може доћи заборав...Звали су је МАЈКА,(а име јој беше Милка,Радина и Томина мајка , а временом је сви у вароши , прозваше Мајка ...После оне ужасне трагедије , кад им одведоше децу и јавише да су их стрељали на Бањици , а донесе ,преживела , Добрила Чучковић и Радину ,извезену марамицу , Њој ће се придружити још ДВЕ МАЈКЕ : Рајакова мајка Нада (којој Рајак беше јединац) и Милутинова Мајка Радојка , (која убрзо изгуби и Милоја и остаде јој најмлађи Гојко...)Њих три су одрастале заједно ,поудале се , и рађале децу...Све то беше искуство скоро заједничко , играле су у колу,једна до друге ,на игранкама...Знале су и Добрилину Мајку...У Бајној Башти и ближој околини , живело се и дисало једном Душом,сви су једни друге помагали , и били заједно и у радости и у тузи... Преживела Добрила донеће Радин , "бордо" капут у коме је и отишла у смрт и у чију ће поставу ушивена бити , марамица да успут не би била пронађена пре него стигне до Њене мајке...

МАЈКА...

Брат Радин Томо и снаја Олга (који се сретоше на игранкама и заволеше,узеше се и добише ћерку , која је баш личила на тетку и дадоше јој име РАДА...Мало касније добише и Наташу...МАЈКА (Милка)ће поживети и радовати се унуцима...Било је скоро у Њој осећање као да Њена Рада никада није отишла и као да је злотвори никад нису стрељали...

Удаде се Рада и после и Наташа ...У кући Николића дешаваше се радости које тугу заменише...Деца у Србији су највеће РАДОСТИ  И ЗБОГ ЊИХ УВЕК ПОТИСКУЈЕМО ОНЕ ЖАЛОСТИ...Пред Радину удају МАЈКА беше мало занемоћала и исприча Томо како га је позвала на страну и само да он чује рекла : "Ако умрем ником ништа не говорите само ме затворите у собу , и кад Свадба прође лепо ме сахраните , тихо ме испратите..".Али није умрла тада , дочекала је и "МЛАДЕНЦЕ"...У Србији је то Дан Пролећа и славе га сви венчани у тој години (22.Март), а у нашем православном календару то је Дан 4о.Мученика...

 Олга нажалост , и Томо ,доживеше ,још већу Тугу од МАЈКЕ (јер њима "оде"прво , у страшној несрећи , погибе Наташа и са њом муж Васо ,а оставише им два мала,ЗЛАТНА дечачића: Владимира и Марка...Рада је већ имала Бранка и Јелену...Мајка Олга ми јуначки прича и не плаче , као да су јој пресахле сузе , или је одлучила ,да је унуци и праунуци , никад не виде уплакану...Само је погледала према фотографијама и изговорила:"Разболела се Рада..."Отац Томо показује фотографије ...И он не плаче , само повремено устане и оде према прозору, помислих , као да Кћери своје ишчекује , још увек сваког дана , да ће можда отворити врата и насмејане поћи им у загрљај... 

 Ипак прича се наставља у веселијем тону...Унуци су Њихов понос ,жене се и удају и већ се рађају праунуци...

НА БОРОВОМ БРДУ НА ТАРИ
(Уочи Илиндана)
Играло је коло на ливади усред борове шуме...Томо је сузних очију а и насмешеног лица уживао гледајући их...Некад , кад је био млад,као они,играо је у фолклору...
Добрила Чучковић,која је преживела стрељање на Бањици удала се у Петровиће и родила два сина и кћер ...Изгубила је прерано синове али је остала кћер Соња...Дочекала је да у наручју држи свог унука...Њену судбину поче да ми прича Соња , још на Тари а настави поред оне старе воденице у Чучковићима ...Соња на једној фотографији слично држи свог унука...
Наш Милутин ђак Ужичке гимназије беше и стрељаше га Немци ...Имао је само 17.година...Није стигао у колу да заигра...Погинуо је певајући неку песму стару о Србији ...А Рада је и његово име извезла на МАРАМИЦИ ,јер је  дошла на ред за стрељање , тек касније...Њихове мајке су сањале да им се деца узму и да од њих добију унуке...

Приче наше немају крај ...Потомци се рађају и живе у Србији достојни својих предака...Не могу их убити...
Наставиће се...Свака наша породица је слична са Тугом , својом и радошћу...
                                                                              Н.В.Л.-Дринска

Уочи Илиндана на Боровом Брду-на Тари

                     НА  ТАРИ  ПЛАНИНИ - УСРЕД БОРОВЕ  ШУМЕ

Бајина Башта 1-ог августа 2015.   У 10.часова по договореном времену

кренуше "Ракетини" аутобуси оним путем којим се крећемо на Тару ,чини ми се ,одвајкада...Као да је овај пут уцртан једном давно ,и као да никад другачије неће бити,да упочетку поред пута,само ће ницати листопадно дрвеће ,и дивље и питоме воћке ,помешане,а чим се попењемо вишље,затвориће нам на местима поглед , са обе стране пута густе борове и јелове шуме...Тек понегде ,пропланци , на којима су се скрасили,већ сунчеви зраци...Пролазимо поред Цркве Свих наших Светитеља , која је метох Манастира Раче украј Дрине...У близини,мало напред,је и Видиковац,са кога се може видети добар део тока наше Дрине,обе Њене обале, Њена кривудавост доле у долини и увек изнова се сетимо оне старе , народне :"Криву Дрину нико исправио није!" Можда је и зато вечита Граница , коју наши ратници бране одвајкада,јер увек смо непријатеља заустављали на Дрини, увек је Дрина текла крвава и гинуло се све док се не ослободимо изнова...

    НА  БОРОВОМ  БРДУ (Уочи Илиндана)

Срели смо се као Потомци наших изгинулих ратника ,усред борове шуме,на једној ливади , где је лета 1941-ог ( У Другом Светском Рату), основана Рачанска Чета . искључиво као АНТИФАШИСТИЧКА ОДБРАНБЕНА ФОРМАЦИЈА,која није имала ни један други циљ , до борбу против фашиста(Немаца), који су као и у  Првом Светском Рату , стигли поново у Западну Србију,кренули преко Дрине , не мирећи се што их је српска војска и онда победила , ( и иако уз велике жртве , натерала да се врате откуда су дошли).Ми који смо се овим поводом окупили , на Боровом Брду , спомињали смо , прво жртве из Другог Св.Рата : Браћу,сестре,стричеве,а многи међу нама имали смо изгинуле или преживеле ДЕДОВЕ У Првом Светском Рату: СОЛУНЦЕ НАШЕ...Па тако дођоше Представници (чувари Традиција и Успомена )на све наше страдале у Свим Ратовима: Из Ужица,из Б.Баште,Косјерића ,Пожеге ,из Срема,Аранђеловца...

Сви су положили цвеће на оно место...Са Тог Места је већина , касније ,отерана на Бањицу и само их је неколико преживело (1942)...А стрељани и дан-данас почивају у заједничкој гробници у Јајинцима)...На почетку овог Помена , прочитана су Њихова имена ,али као и ранијих година ( иако је програм био доста добро организован)нико не објави Њихове најближе Потомке, међу којима беше брат Раде Николић (Томислав Николић)...Рада је имала 20.год.а чекајући свој ред за стрељање смислила је како да остави нешто по чему ће се памтити ти њихови датуми , последњи тренуци живота ...Извукла је из логорашких капута "конац" и на марамици навезла иза решетака свој лик,а са стране је извезла имена и презимена и датуме када су њени другови позивани и одлазили на стрељање...Марамицу је предала касније једној другарици , логорашици ...Онда је и она отишла у смрт...
Ко ће на крају преживети стрељање и донети марамицу Радиној мајци Милки испричаће још једна Потомкиња Соња и Радин брат Томо???

Певала је рускиња девојка (наша будућа снајка)на руском језику песму јунацима,а глас је њен одлазио дубоко у шуме Тарске

 Овог пута дошло је много више праунука , па су и деца јела војнички пасуљ,који је ,кажу потомци сваке године све укуснији...

Наставак следи документован
ранијим фотографијама...
 У Бајној Башти,у вечери Илинденској 2015.                                    Н.В.Л.-Дринска