Одломак из моје књиге:"Србијо моја страдална у Христу Васкрсла"

                           ...Планинци   никад  не  умиру...
Уочи Јовањдана
Богојављење2005.
Б.Башта                                     

Разболела душа им се у планине враћа,лута у маглама,сачекује јутра под звездама,док гасну,плаче сузама радосницама,тражи изгубљене румене зоре и живне на Богојавни Дан,с вечери,уз музику испраћа неке туге,пусти их да долазе и одлазе,као светлости које надиру и нестају у врховима,тамо у висинама.Мајке планинке рађале јунаке,умови им муњама говоре а руке и очи кроте громове...Ћутња им на месечини потраје...
А КОСОВО...? А ЧЕМЕРНО...? У бол испевано,надања су скоро замрла,љубав се уморила...И сузе пресахле,тражимо изворе оне,планинске,наше ране да умијемо...Сневамо нека УСКРСНУЋА.
Станите ветрови!Боли нас песма!
Син и мајка испред Иконе Св.Јована,моле се да пробуде светлост ИКОНСКУ,да их осветли усред таме.
А планина и Стена Црвена ћуте.И град и поље и Старозаветно и све што је реком отишло прошле вечери,враћаху на рађање.А опроштење славише син и мајка;у међузвежђу нађоше се...
Музика је текла шумама и први пут непрестана...
Збогом очају и добро дошло Сунце,новорођено Јованово!Кћери и сестре се окитише зимзеленом.Девојке шетају као нестварне,САМЕ...Као да ни једне руке не знају да грле,као да је љубав на издисају...
Зато сијај Сунце Јовањско усред зиме!

Београд,по Јовањдану 2005г.               Нада-Дринска