Промоција Добровољачког Гласника-бр.40.
После неких догађаја у Србији,Београду,на истеку зиме лета 2012-тог,ово је извештај народу моме,јер ја сам слободан новинар и писац и у српском народу ме прозваше ,народна новинарка...Када се то догоди,постадох свесна своје улоге,у свему битном што ћу проживети у Србији и ван Ње,заједно са мојим народом српским,свесна тек тада да ме заљуља и одљуља колевка она у кући мојих Ратника,у кући из које одлазише,откако Србија памти (нажалост),млади јунаци,чим Србију неко угрози и мало их се живих врати нашој кући...Већина Њих је Добровољно у смрт одлазила,били су и Официри,што је значило кретали у рат и по Дужности и из официрске части,било их је и у полицији,али су најчешће сви први кретали и не чекајући позив,а често су се добровољно пријављивали и тако се већина сврстала у Добровољце...Истражујући као новинар,пратећи ратове пронађох и неке још своје претке,за које нисам знала где погибоше...За себе могу рећи да сам још увек Добровољац,а била сам добровољно по Косову и Метохији,по Републици Српској,а у миру дајем сама себи задатак сталног новинара на терену...
Један период кад новине нису објављивале ни један мој текст,објављене су неке истините приче у Добровољачком Гласнику...Било је то када је Гласник баш пратио форму Ратничког Гласника и када у њему није могло да се објави ако то не провере људи добри историчари и људи вични перу...Нудила сам касније своју помоћ али никад нисам прихваћена али су зато почели објављивати неке приче и песмице неуких чланица Удружења,које су једноставно могле да убаце тамо неписмене ствари...Ја сам имала прилике да пронађем оригинал Ратнички Гласник у Библиотеци Манастира Рача,док сам сређивала Манастирску Библиотеку,а касније,хвала Удружењу Добровољаца од 1912-1918...могла сам да користим за своју књигу "Србијо моја страдална у Христу Васкрсла",Ратничке Гласнике,који се чувају у Спомен Соби...
Међутим када сам замолила да се моја књига промовише преко Добровољачког Гласника,нису прихватили,нити су прихватили да се у Удружењу одржи,али су ме позвали да присуствујем Промоцији 40-тог броја Добровољачког Гласника...Жао ми је што нови људи у управи немају појма о нама старим сарадницима,а надала сам се да ће нас сад поменути,и да ће пред Нову годину обећати да ће бити промовисана књига моја која је једним делом писана у Спомен Соби и дала нове податке и о Добровољцима и о другим нашим ратницима и времену између ратова и после ратова...
Мислим да не треба да постоји само Добровољачки Гласник"по угледу на негдашњи Ратнички Гласник,већ и данас треба да буде заједнички Ратнички гласник,који ће као и онај да пише о Војсци Нашој,Добровољцима Нашим,Полицији Нашој и о стању у Србији нашој,о свеопштем догађању,и да прима за сараднике све наше новинаре и ратне извештаче,који желе за Гласник да пишу...Али не сме да буде Добровољачки Гласник "копија"негдашњег Ратничког Гласника,а да служи само једном Удружењу...То се сасвим коси са принципима Добровољаштва...Сад ми је јасно зашто сам само позвана као Потомак Добровољаца,а нисам ни поменута на промоцији 40-тог Добровољачког Гласника....
nadadrinska.blogspot.com Ово је црква у
БЕЛОРУСИЈИ
Нема коментара:
Постави коментар